Кецмановић: Трамп Бошњацима отказао љубав, па Сарајево зинуло на српско културно наслијеђе

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

ЕTО прође и тај 14. јул. Пробијен је још један „крајњи рок“ да БиХ добије новог в.п. САД и Италија не одустају од Антонија Занардија Ландија, а док Њемачка не одустане од Ренеа Троказа, имаће Луиса Кришока, америчког в.д.

Американци гурају Италијина, а Нијемци Француза па су им ова двојица прокси. Трамп је могао да ствар пренесе на СБ УН гдје нема Нијемаца а има Руса и Кинеза, али нема потребе све док у ПИК-у ни сами Европљани немају конснензус.

Елем, САД су већ у ПИК-у надиграле ЕУ јер том амбасадорском форуму већ, по први пут, предсједава Американац, макар и као в.д. и на неизвјестан рок. Овај ће опет гурати Трампов „унутрашњи равноправни договор три стране“, што Бошњаци неће, па ће ОХР можда тихо одумријети.

Русија и Кина отворено траже да се ОХР одмах укине, а Додик и Човић се састали и веле: „Ето, и током овог интерегнума у ОХР-у ништа страшно се није догодило у БиХ, све (не) функционише као и прије. Чак и мирније и стабилније него са Шмитом.

А тај трагикомични лик најављује да ће „у меморима отворено написати како су га Американци истјерали из Сарајева“.

Знамо како су га истјерали, али занимљиво би било да сазнамо како су га утјерали у ОХР са туристичком визом. Како је постао лажни, самозвани, наметнути, њемачки в.п. иако су двије суперсиле у СБ УН биле против.

Генсек Гутереш није одговорио на захтјев Жељке Цвијановић, тада предсједавајуће Предсједништва БиХ да јој достави записник са те сједнице. У међувремену Шмит је постао најскандалознија појава у историји протектората, те одсвирао крај ОХР-а.

Наравно, за Бећировића и Конаковића је и даље за све крив Додик. И кад је предсједник РС и кад није, настављају да га тужакају у Бриселу са потрошеним причама, наизмјенице, или да „руши БиХ“ или да „шурује са Русима“. Још је, наводно, покварио и честитог Човића.

Једино не смију да кажу да им је главни проблем у Вашингтону, гдје су им послије 30 година отказали љубав. Али, пошто се еуропска Хрватска коначно отворено заузела за своје у Херцег-Босни, измиче, им се и Брисел. Да се обрате Ирану, Саудији, Палестини, Емиратима ни то не иде јер они су у још већем белају. Не могу ни себи да помогну, а камоли тамо неким Бошњацима који се више не зову муслимани и на челу са Тројком глуматају Европејце-невјернике.

Ти кетмански шејтанлуци, показало се, нису упалили ни паметнијем старом Изетбеговићу, а без подршке САД, са несложном ЕУ, суздржаним султаном Тајипом, и са Русијом и Кином на супротној стани, те навикли да им налози стижу са Високе порте, Бошњаци су сада испали „сирци тужни без игђе икога“.

У кошмарним ноћима чују Трампове ријечи о заштити угрожених хришћана. Нису се још помирили са истином да Додику нису дорасли ни заједно са Марфијем и Шмитом, а не смију ни да пљуцкају преко Дрине јер од тамо им Вучић пружа руку помирења.

И док Бакир у бабином стилу вели „Најбоље се прићутати док фертутма не прође!“, Тројка опет жели да уочи избора покаже да не одступа од јединстене Босне, те изводи све нове глупости. Пошто већ нема простора на ужем политичком плану, онда хајде бар на културно-политичком.

Бећировић и Комшић су у Предсједништву покренули су поступак за избор нових чланова Комисије за очување националних споменика у БиХ уз повратак два инострана експерта и то баш сада у јеку приче о повлачењу ОХР- а и препуштању власти домаћим актерима. Цвијановићева их је зауставила позивањем на угрожавање виталног националног интерес и НСРС потврдила. А њих двојица су испод жита своју одлуку пустили у даљу процедуру.

Тај факинлук неће проћи, а није ни оригиналан. Имамо такве или сличне примјере на постјугословенсклом простору, на Косову, у Црној Гори, али и у свијету гдје, рецимо, у националним музејима у Лондону и Паризу и дан данас стоји опљачкано благо из египатских пирамида упркос захтјевима Египта да им га бивши колонизатори врате.

Рекло би се да су то ипак само неки реликти колонијализма, а стари искусни екс колонизатори ријетко баш директно одбијају да врате, него понешто и врате, обећају да ће и остало, али не одмах баш оно највриједније.

Но, не говори ли се истовремено и о томе како је потекторат у БиХ примјер савременог неоколонијализма?

Бошњаци не морају да имитирају Французе и праве се Енглези. Дешавало се исто и у социјалистичкој БиХ у вријеме Кардељовог „федерирања федерације“, Бакарићеве тврдње да је „српски унитаризам опаснији од хрватског национализма“. Микулић им је терцирао борбом против „патернализма и душебрижништа” из Београда“.

Један од повремених повода био је југословенски павиљон на Свјетској изложби у Паризу 1989, када је дио културне баштине са територије БиХ природно приказан као српски, хрватски и муслимански. Хасан Грабчановић, потпредсједник ЦК СКБиХ и Хрвоје Иштук, секретар, притискали су професоре са историје и књижевности да на ФФ уведу предмете босанска историја и босанска књижевност. Уплаћена су и велика ванредна средства Академији наука (АНУБиХ) за одговарајуће пројекте, али без ефекта.

Шта с том старом глупошћу данас хоће Бошњаци?

Прво, хоће да прикажу да је БиХ јединствена, па је и културна баштина заједничка, односно обратно, да из заједничке баштине слиједи и јединствена држава. Пошто им је интегралистички пројекат јединствене БиХ са глобалним успоном суверениста, традиционалиста и мултиполариста, зарибао, “хајмо преко баштине”.

И, друго, хоће и да укључивањем српског и хрватског наслијеђа у једно – босанско, забашуре да такве националне баштине, без османске и хабсбушке окупаторске и немају много, да су репа са православним коријеном.

Рецимо, Иво Андрић јесте највише и најбоље писао о Босни, али је био српски писац, а његов фан и од живих највећи умјетник и ван граница екс Ју Емир Кустурица вратио се вјери предака. Меша Селимовић је писао да се одувијек осјећао Србином, а од 41. зна и зашто.

Мак Диздар јесте опјевао богумилске стећке, али се декларисао као хрватски пјесник, Изет Сарајлић, ослоњен на српску и руску књижевну традицију одбио је Иштукову понуду да постане босански. Ћамил Сијарић, чини ми се, бијаше Црногорац …

А пошто се у књижевној теорији припадност националној књижевности рачуна према националном језику којим је писац писао, онда бошњачки писци нису ни Абдулах Сидран, Неџад Ибришимовић, Алија Исаковић, Џемалудин Латић … Бошњаци у ствари и немају књижевно наслијеђе јер нико од муслиманских/бошњачких писаца сем неколицине најмлађих, није ништа написао на новокомпонованом босанском језику.

Чак је и Исламска декларација писана на српском, штавише и премијерно објављена у Београду. А Бакир је то ваљда преумио па рекао да је “Босни увијек сво зло долазило из Београда”

Алхамиjадо књижевност, на коју воле да се позивају, јесу за турског вакта заиста писали домаћи муслимани, али арапским писмом које није било читљиво ни муслиманским вјерницима, изузев понеког ученог имама и муфтије који је знао арабику.

Угледни статус „хафиз“, непознат код хришћана, стицали су вјерски службеници који су знали напамет читав Куран иако нису познавали језик курана и разумјели оно што су проповиједали. Те чињенице не треба да доживљавају као увреду, него поносни на своју мукотрпну историју, која се не може уназад мијењати.

Напросто, ислам се појавио седам вијекова након хришћанства, босански муслимани су и у завршници прошлог вијека, када су их комунисти институционално признали, били „преуранили да буду нација“ (Есад Ћимић), а сада су опет потрчали пред руду да им цијела БиХ буду држава.

Немају кувета да силом истјерају ни Хрвате, а поготово Србе, а ови опет неће милом да напусте Српску и Херцег Босну “само са блатом на опанцима и кундурама”, Трампове САД неће да се “врате незавршеним пословима у Босни”, а нису то никад озбиљно намјеравале ни демократе, јер кад су могли, нису. Неће да се помире ни са десетак кантона које су стекли ратом, иако им више од тога неће дати ни Крук, ни Ланди, ни Троказ па ни Шмит и да се повампири.

А што се тиче културног наслијеђа, ништа не велим за турске џамије, турбета, вакуфе, чесме, хамаме и ханове, али није им довољно па су и “кућу Крсмановића у Брчком прогласили за турски конзулат”. Могу у баштину да додају и Мехмеда II Фатиха и Франца Фердинанда и истакнуте Бошњаке у НДХ. А да дочекају неког Емира или Мешу мораће још ко зна колико генерација да ствара на босанском језику.

Тај проблем не може да им ријеши ни Комисија, нити вд. в.п.