Фјодор Лукјанов: Рат у Украјини и борба за јединство Запада

Војно-технички однос снага представља важан елемент сваког политичког устројства. А промена тог односа, између осталог и због појаве нових средстава вођења борбених дејстава, утиче на намере и њихову остваривост у сфери светске политике.

Брза промена природе рата, повезана са револуцијом дронова, која се веома јасно показала у последњих пола године до годину дана у конфликтима и у Украјини, и око Ирана, омогућује да се на уобичајене појмове погледа на нов начин. И на то како они добијају ново значење.

Дух се променио

Анализу војног аспекта беспилотног рата препустићемо стручњацима и усредсредићемо се на промене које су се догодиле на политичком плану. Као почетну тачку можемо узети август 2025.године, када се на Аљасци одржао сензационални састанак Доналда Трампа и Владимира Путина. Што се тиче тога да ли су тада постигнути јасни договори или не, постоје различита мишљења, али је уопштено јасно шта је представљао „дух Енкориџа“.

Трамп је сматрао да је Украјина, иако се упорно брани, осуђена на пораз, и што брже пристане на уступке, то ће штета која јој буде нане̏та бити мање болна. Достигнута „разумевања“ подразумевала су оно са чиме је Русија спремна да се задовољи (повлачење ВСУ из Донбаса), одакле ће заправо почети политички преговарачки процес. Након тога, Бела кућа се обратила другој заинтересованој страни, коју је представљао конгломерат Украјина-Европа.

Колико су Трампови напори да примора/убеди европске колеге били обимни, тешко је рећи. Вероватно су уложени неки напори, али се ни Трамп ни његови сарадници нису много трудили. Поготово што бар део окружења америчког председника не дели његову одбојност према Зеленском.

Европа је, пак, поступила паметно. Многима забавно ходочашће европских лидера у Белу кућу (одмах након Енкориџа), њихово потчињавање Трампу и послушно смешкање његовој грубости, постигло је своју сврху. ЕУ је свим силама настојала да успори процес, који је изгледа започет на Аљасци, како би у добијеном времену покушала да убеди председника САД да греши: Украјина има потенцијал да преокрене ток рата.

Након скоро годину дана може се рећи да су Европљани заједно са Украјинцима нешто и постигли. Слика рата на Западу се променила. На форумима Г7 и НАТО овог лета амерички председник је показивао или неутрално, или чак позитивно расположење према Кијеву. И фактички се слагао да његово претходно уверење у неизбежни пораз Украјине није баш потпуно оправдано. Оставимо по страни размишљања у коликој мери је то резултат промене у односу снага, а у коликој добро осмишљена пропагандна кампања. Како год било, промена је очигледна. И злогласни „дух Енкориџа“ заиста је изгубио на значају – променио се управо дух.

Страх и мржња у Европи

Повећање беспилотног ударног потенцијала Украјине, што се видело у последњим месецима, резултат је трогодишњих финансијских улагања европских земаља. Мада Трамп кука како је „уснули Џо (Бајден)“ покрао Американце шаљући стотине милијарди Кијеву, основни терет подршке Украјини у рату против Русије носе Европљани, пре свега Немачка.

Зато није дошло до пада помоћи након што се вратио у Белу кућу и заврнуо вентил. Европи није лако, она се суочава са сталним финансијским потешкоћама и бригом о перспективи, не само Украјине, већ и сопствене унутрашње стабилности. Овакву политику је могуће одржавати само ако се она разматра (и представи јавности) не као солидарност са Кијевом, већ као животно важна инвестиција у сопствену безбедност. Јавна реторика, посебно у Немачкој, да је рат са Русијом вероватан на прелазу у наредну деценију, понекад поприма сасвим отворене форме. Наводно, док Украјинци ратују, ми имамо времена да се припремимо за напад, па нека сукоб траје дуже.

Повећање беспилотног ударног потенцијала Украјине резултат је трогодишњих финансијских улагања европских земаља

Колико је ова милитаристичка егзалтација искрена – питање је за дискусију. Изгледа да су околности заиста у потпуности пробудиле историјско неповерење према Русији, скуп страхова од моћног и ирационалног (са европске тачке гледишта) гиганта на Истоку. Ове фобије у периодима интензивне сарадње могле су бити у позадини, повлачећи се пред тежњом за остваривањем користи. Али враћале су се у случају политичке више силе, која одмах блокира комерцијални интерес. Другим речима, хистерична очекивања ратног сукоба нису лукавство, већ одраз унутрашњег света колективне Европе.

Али постоји и друга страна, много рационалнија, иако можда не сасвим освешћена. То је својеврсни инстинкт самозаштите политичке заједнице. Доспевши у веома сложену друштвену и економску ситуацију због масовних, свуда распрострањених промена, политичка елита тражи концептуалну основу за јединство. Спољна претња за то је идеална.

Променљива геометрија

Код нас популарни термин „Колективни запад“ на самом Западу се не користи, осим као маркер при описивању руских дискусија. Међутим, спорови о томе шта уопште јесте Запад не престају у многим сферама – од филозофије и културе до примењене политике, вероватно од XVIII века.

Овај појам, који је постао готово темељан за нашу самоидентификацију, никада није добио коначни облик код оних који се заправо сматрају делом Запада. У основи је обично била антитеза – на супротстављању на коме се Запад конституише. А као „одбојни пол“ у различитим временима били су различити субјекти – од Византије (источног православља), Османског царства, исламског света уопште и до, сасвим необично, Немачке, у којој се видео елемент туђ европском духу. Наравно, тачком обрта није ретко била и Русија.

Било је периода кад се Русија сматрала делом западних редова. Али, углавном се то догађало кад је европским великанима било потребно да велика земља помогне у борби против неког из њихових редова. Чим би се питање решило, Русија би се враћала у категорију туђинца.

Посебна дискусија водила се око „Новог света“. Он је у односу на Европу био најаутентичнији Запад, али се представљао и као настављач европских традиција и као њихов разбијач. Разликовала су се мишљења о томе да ли у идејно-историјски концепт који је настао у Европи укључити Северну Америку.

Током већег дела времена док су се водиле дискусије о овој теми, сукоб унутар заједнице, која је на крају названа западном, био је жесток и готово се није заустављао. Онај политички Запад који нам је познат је новија појава, настала после Другог светског рата.

Као прво, пораз и рашчлањивање Немачке елиминисали су главни извор унутаревропске напетости у претходна три века. Немцима је додељен простор са јасним правилима понашања. Друго, пад међународног утицаја Европе после два светска рата омогућио је Сједињеним Државама да преузму кормило и да се прихвате консолидовања атлантског блока. Треће, Совјетски Савез, који је доживљавао врхунац војно-политичке моћи, сматран је претњом која је захтевала заједнички одговор.

Тако је настао „Колективни запад“, који се најпре супротстављао Москви у Хладном рату, а након његовог завршетка преузео функцију светског хегемона, рачунајући да ће је обављати неодређено дуго. Међутим, криза и демонтажа либералног светског поретка, која је почела у првој деценији XXI века и достигла врхунац крајем његове прве четвртине, упутили су изазов и јединству Запада. Он je, а пре свега Европа као осетљивији део, морао хитно да се преобликује.

Неопходна руска претња

Разлози пада „Колективног запада“ у претходном смислу су јасни: нестанак двополарног система, уздизање нових сила на светској сцени, померање фокуса САД са Атлантског на Индо-Пацифички простор, претварање односа са Кином у најважније за Вашингтон и, коначно, појачавање свеприсутне конкуренције након либералне глобализације. Обједињавање засновано на атлантским принципима средине прошлог века не одговара савременој реалности. Иако су други амерички председници овог века прилично јасно наговештавали Европи да више неће бити по старом, Трамп то каже директно и активно све прилагођава себи. У Европи то нису схватили одмах, али су схватили.

Рано је сахрањивати оставштину Атлантске повеље – везе између две обале су и даље јаке, међусобни интереси и даље огромни. Али Запад очекује нова трансформација – ни прва ни последња. И овде се враћамо на Украјину и милитаристички жар.

САД смањују присуство у Европи, вероватно до нивоа који ће омогућити да се задржи геополитички „златни удео“, али да се минимално мешају у послове Старог света и свакако не преузимају одговорност. Европи није потребно само да обезбеди самосталну одбрамбену способност, већ и да пронађе нову базу консолидације. Претња је оптималан повод, Русија је њен идеалан носилац.

За четири године потенцијал „руске претње“ је омогућио ширење НАТО-а на рачун бивших неутралних земаља, прекид већине економских и практично свих политичких односа са Москвом, претварање супротстављања њој у осовину целе спољне, а у некој мери и унутрашње политике Европске уније, почетак изградње пуноправних зидова и „завеса“ које раздвајају од Русије. Даље, међутим, потребан је квалитативни прелаз, али за то је већ неопходна институционална консолидација на антируској основи у духу зрелог Хладног рата.

С тим постоје два проблема. Прво, упркос активној идеолошкој активности, убеђивање већине Европљана да Русија представља егзистенцијалну претњу Старом свету, упоредиву са претњом коју је представљао СССР, није успело. Идеолошко раздвајање налик тадашњем не може ссе укоренити, покушај Бајдена да оживи тезу „слободни свет против тираније“ није успео. Као резултат тога, страх од Русије се у принципу може култивисати само у неким земљама (на пример, уплашити Шпанца руском инвазијом је немогуће), а и тамо где је могуће, као што показује пример Немачке, скепса је велика.

Друго, милитаризација има своју логику. Користећи је као средство зближавања и економског препорода, свеједно се брзо долази до потребе за морално-политичком мобилизацијом друштва, не више за подршку, већ за учешће. Како се каже, пушку која виси на зиду у неком моменту сигурно ће да опали. Друштво ниједне европске земље заправо не жели да ратује. Не може се на силу, а преваспитавање је предуг процес, и успех није загарантован.

И овде на сцену излази Украјина у занимљивом обличју. Украјинско руководство, спремно да се бори против Русије до постизања максималистичких циљева, претвара земљу у најамника. Оно с ентузијазмом преузима функцију коју Европа избегава: ратовати против Руса, нанети им највише могуће штете. Али и то је само пола посла. Друга половина – револуција беспилотних летелица, која мења улогу живе снаге, до одређене мере компензује њен недостатак. Колико год чудно, овај наизглед чисто технички фактор може одиграти важну улогу.

Запад по пуномоћју

Добија се шема новог западног „колектива“. Његово језгро је Европа, за коју претња од Русије служи као обједињавајућа супстанца у свету катаклизмe и неизвесности. Да би се избегло директно сукобљавање, регрутује се волонтерска Украјина. За њено снабдевање ствара се један војно-технички комплекс, пре свега за производњу беспилотних летелица.

Мисли се да се тиме у перспективи јача и одбрамбена способност саме Европе, односно да се грађанима може објаснити да то нису трошења са стране, већ трошкови на сопствени интерес. И са друге стране океана се налази велики покровитељ, који смањује своје учешће, али се не искључује потпуно и спреман је по потреби да подржи Европу. Уз то, САД користе колизије у Старом свету за тестирање својих приступа, пре свега технолошких.

Одржавање чврстих атлантских веза омогућава Америци да у случају потребе утиче на Европу, како би је на неки начин укључила у сукоб са главним противником – Кином. Као минимум, да се не допусти европско приближавање Пекингу.

Све ово јесте нестабилно, али не треба очекивати појаву неког сталног решења. Свет прелази у ново стање – сада је све привремено. Војни сукоб са Русијом је обавезан елемент описане шеме, без њега за Европљане све пропада. Према томе, они ће се трудити да одрже тренутно стање што дуже. (Тезе о томе да је време за почетак преговора са Русијом не треба озбиљно схватати, у европским круговима се прича само о томе како ће Москва одустати од својих циљева.)

САД су мање заинтересоване за такво стање ствари, али и не осећају посебне непријатности због њега, трошкове не сносе оне. Украјинска елита – садашња и било која будућа – неће мењати приступ, нема куда да се повуче. Поред тога, улога „оштрице“ уперене против Русије је за Кијев једина реална могућност да се угради у западни механизам, а традиционалнији путеви уласка у западно друштво за земљу у таквој ситуацији су затворени.

Ипак, постоји једна променљива: могуће политичке измене у водећим европским земљама. Успеси оних које су још недавно називали крајње десничарима у Француској, Немачкој, Британији могу донети унутрашње потресе. Хипотетички долазак те групе политичара може утицати на интерпретацију „колективности“ Запада, међутим, није сасвим јасно у ком смеру. Али у сваком случају, унутрашња борба за власт ће скренути Стари свет са осталих тема.

Као што историја показује, јединствени Запад је нестабилан и стално мењајући конструкт. Утисак његове непомичности и коначности настао је за време Хладног рата, али тај период политичке историје је веома посебан, чак јединствен. Како ће западно друштво изгледати након садашње трансформације света, тренутно не може нико да каже (вреди имати на уму и демографске промене које се дешавају у западним друштвима). Али у прелазном периоду јединствени Запад, пре свега јединствена Европа, покушаће да преживи на рачун супротстављања Русији. И то треба добро разумети.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Насловна фотографија: European Union