Приче уз огњиште: Овако се чувају заборављени и опомињући гласови Србије

© Sputnik / Драгана Никитовић

Колико је невероватних прича о људским судбинама остало скривено по забаченим селима, манастирима и планинским врлетима знају само они који су спремни да сиђу с асфалта и да их пажљиво слушају. Управо то је учинио писац и новинар Влада Арсић, који је потресна, али и опомињућа искуства наших предака забележио у збирци „Приче уз огњиште“.

Идеја за књигу настала је готово случајно, једне олујне ноћи у манастиру Праскцица, изнад Светог Стефана, у којем се Влада Арсић затекао последњег дана лета пре више од четврт века. Невреме га је приморало да прихвати конак, те је имао прилику да разговара с монасима. Они су му испричали необичну причу о руском племићу Јегору Строганову који је двесто година раније, у једној сличној ноћи, за време страховите буре, закуцао на манастирска врата.

„Тада сам се запитао колико још таквих прича има у нашим воденицама, пећинама, испосницама и другим местима. Моја примарна професија до пре десетак година била је новинарство, односно репортажа. Волео сам да сиђем с асфалта и да прођем местима којима се заиста ретко пролази. Управо тада сам имао прилику да забележим чудесне приче које су сада сабране у овој књизи“, каже Влада Арсић у разговору за Спутњик.

Како су се некада слушале приче

Преносећи казивања обичних људи о прошлости, о прецима и њиховим наравима, о животним недаћама којих није било мало на подручју Србије и Балкана, Арсић користи форму усменог предања, трудећи се да и језик којим су приче испричане буде аутентичан, народски. Свих петнаест приповедака написано је по истом обрасцу – приповедач се обраћа немом саговорнику који га пажљиво слуша.

„То је била атмосфера у којој су се некада причале приче, уз огњиште – један говори, сви остали слушају отворених очију и затворених уста. Тако је било некада, а данас је најчешћа реченица коју чујемо: ‘Извини што те прекидам’, управо зато што више нико никога не слуша“, примећује Влада Арсић.

Иако говоре о прошлости, ове приче, сматра наш саговорник, постављају питања која су и данас једнако важна. Свака прича носи своју поуку и читаоца наводи да преиспита шта је у животу заиста важно.

„Чоек би пусти све да зна – и има ли живота на другим звездама, и ђе одлазе умирући, и ђе пребивају ангели божји… Једино што не зна, а слабо га и занима, јесте свет у коме живи. Колко њих и не зна ђе су им деа, шта им родитеље тишти, је л’ им жена болна, как’е су муке код комшија и кумова. Окрећу главу и баве се вилозофијама“, каже јунака Арсићеве приповетке „Завођење демона“.

С јунаком те приче слаже се и сам аутор који истиче да савремени човек, у жељи да задовољи своје потребе, врло често запостави оно најважније – своју децу, своју породицу, све оно што његов живот заиста чини вредним и смисленим.

„Када прочитате неку од ових приповедака, не можете да се не замислите. И не можете неке ствари да не поредите са својим искуствима, да не анализирате свој начин живота. Данас смо засути свим и свачим из медија, с билборда, јуримо за материјалним, заборављајући ко смо и одакле потичемо“, упозорава Арсић.

Језик као чувар сећања

Аутор је стога посебну пажњу посветио и језику, настојећи да сачува начин на који се некада говорило и да од заборава сачува речи које се у савременом језику веома ретко користе.

„Нисам желео да модернизујем језик, већ да приче испричам онако како сам их и чуо. Чини ни се да је српски језик прилично осиромашен и да олако заборављамо речи које смо наследили из старосрпског, старословенског, руског језика. Цела ова збирка је, заправо, и подсећање на наш стари фонд речи. Када кажемо ‘огњиште’, увек помислимо на топлину, сигурност и место где се слушају приче из давнина“, објашњава Арсић.

Један од мотива који се провлачи кроз читаву збирку јесте и такозвани синдром предака, који подразумева да се неразрешене трауме и емоционални терети преносе с генерације на генерацију.

„Свака тајна једног дана некако изађе на видело. Савремена психологија полази од тога да од предака не наслеђујемо само физичке особине, стас, висину, боју очију и косе, нарав, него и емоционалне надражаје који нису добили своје разрешење у прошлим генерацијама. Људи у томе виде судбину, карму или магију, али фолклорна фантастика је дубоко укорењена у нашем народу“, каже писац.

У књизи значајно место заузимају управо приче у којима се преплићу стварност, народна веровања и фолклорна фантастика. Влашка магија, русаље и необични обичаји источне Србије нису представљени као сензација, већ као део народног наслеђа које је вековима опстајало.

Говорећи о приповеци „Баба Јегда“, Арсић подсећа на феномен русаља – жена које су, према народном веровању, падале у транс и прорицале судбину.

„Није реч само о празноверици. Тај феномен је проучавао и Јован Цвијић, а долазили су и лекари из Велике Британије који су покушавали да изазову било какву реакцију код жена у трансу, али нису успевали. Моји саговорници тврде да та појава постоји и данас. Једно је када све то гледате на филму или читате у књизи, а сасвим друго када вам то неко прича уживо“, каже Арсић.

Заборављене жртве и велика мајчинска љубав

Једна од најпотреснијих приповедака је „Коло“, заснована на готово заборављеном догађају из Првог српског устанка, када је педесетак девојака и младих жена из села Скела изабрало смрт у Сави, уместо ропства.

„Постоји само једна зарђала табла у селу Скела код Обреновца која о томе сведочи. Када кажете да је педесетак жена колективно извршило самоубиство, прва асоцијација је неки секташки ритуал. Али није било тако. Радило се о части и поштењу. Када су Турци видели шта су жене учиниле, били су толико запрепашћени да су напустили село, нису ништа спалили и нису тражили оне који су се сакрили. Захваљујући тој огромној жртви преживела је читава једна генерација“, објашњава Арсић.

Сличну снагу носи и прича „Макрена“, инспирисана истинитим догађајем из Првог светског рата. У жељи да свом јединцу преда вунене чарапе и кошуљу пре зиме, једна мајка пешачи за војском све до албанске голготе. Када схвати да га не може стићи, ствари предаје краљу Петру, уверенa да ће он знати где је њен син.

„Краљ Петар је заиста желео да испуни њену жељу. Стално се распитивао за војника Маринка из Дринске дивизије. Касније га је пронашао међу страдалима, а после рата потражио је и Макрену. Када је сазнао да је и она умрла, наредио је да јој се подигне споменик. Нажалост, тај споменик је после рата оскрнављен само зато што је на њему писало да га је подигао краљ“, каже Арсић.

Споменик је деценијама касније обновио један наш исељеник из Јужне Африке, а приповедач у овој причи постиђено каже:

„Само, питам се, мора ли увек неко са стране да нас опомене, моремо ли се, покаткад, и сами нечег сетити. Изгледа да не меремо и да нас само зло море да разбуди и издобри, док се у добру понесемо и олако на све заборавимо. Ал’ шта’ш…“

Арсић каже да му је једно од најупечатљивијих искустава, која је имао сусрећући се с људима широм Србије и Балкана, било познанство са женом која је живела у земуници, почетком 21. века. Иако је потекла из богате куће, због љубави се одрекла свега и удала се за сиромашног човека. Судбина ју је убрзо оставила и без мужа, и без сина, али и без дома.

„Завршила је у неком вајату, али како је дошла зима, почела је да се укопава, јер је схватила да што дубље улази, то јој је топлије. Када сам је питао да ли за нечим жали у животу, она ме је погледала згрануто и рекла: ‘Бог с тобом, синко, зашто, за чим бих жалила? Жива сам, здрава сам, имам шта да поједем, имам и неколико кучића’. И то је невероватно у данашњем времену, када смо стално незадовољни стално јуримо, стално смо дубоко фрустрирани. А та жена живи сваки дан тако што се радује сунцу, киши, првом снегу“, каже наш саговорник.

Иако су настале из конкретних историјских догађаја, народних казивања и сусрета с људима на терену, „Приче уз огњиште“ не говоре само о прошлости. Оне подсећају да су најважније приче често скривене далеко од великих градова и да понекад управо судбина непознатог човека најбоље осветли време у ком живимо.