Вељко Миљанић: Немар државе – Забрана ћирилице без последица

Иако техничке препреке за коришћење ћирилице одавно не постоје, њена заступљеност на интернету је веома мала. Ово није само последица навика или недовољне заинтересованости грађана, већ и директне блокаде на бројним српским сајтовима. Тако, на пример, ниједна банка не дозвољава попуњавање дигиталног налога за пренос новца ћирилицом, велики број интернет продавница одбија ћириличне наруџбенице, а ред вожње у апликацији Србија Воз се може претражити само латиницом. Парадоксално је то што је онемогућавање ћирилице карактеристично само за српски интернет. Са друге стране, кинеске продавнице Тему и Али-експрес, као и бројне друштвене мреже, потпуно подржавају ћирилицу.

Утицај ове праксе на маргинализацију ћирилице је огроман. Овакав систем латиницу агресивно намеће као друштвени и пословни стандард, док се употреба ћирилице прећутно своди на нешто што је у дигиталном простору дозвољено само у приватне сврхе: објаве на друштвеним мрежама, е-пошту и слично.

Пошто повремено на друштвеним мрежама наилазим на мишљење да је „народ крив“ за одумирање ћирилице, да је оваква пракса противзаконита, а народ, такође, крив што је не пријављује, желео сам да поделим искуство из мог покушаја да државним органима пријавим блокирање ћирилице на интернет продавници Биг-бенг.

Неисправан формулар

Све је почело пре око годину дана када сам куповао клима уређај на домаћој интернет продавници Биг бенг. Као и обично, формулар са именом и адресом сам попунио ћирилицом. Нажалост, сајт је одбио да прихвати наруџбеницу уз образложење да морам користити „само слова и бројеве“. Када сам исти садржај прекуцао латиницом, све је прошло без проблема.

За читаоце који у нису у ИТ струци, важно је напоменути да рачунарски стандарди већ тридесет година омогућавају унос текста на било ком светском писму. Блокада ћирилице потиче искључиво од програма који је аутор веб странице додао како би преконтролисао исправност формулара и који у овом случају дозвољава искључиво употребу латиничних слова. Овакви проблеми су чести на домаћим сајтовима и најчешће потичу од нестручности или лењости програмера.

Како често наилазим на овај проблем, решио сам да га овог пута пријавим особљу сајта. Како би моја притужба имала веће шансе да буде решена, прегледао сам програм њихове веб странице и направио исправку која омогућава унос ћирилице. Готово решење сам послао на адресу за рекламације уз пропратно писмо које објашњава проблем и обострану корист коју његово решавање има и за купце и за продавца.

Без обзира на сав труд и љубазност, на ово писмо као и поновљено писмо које сам послао после пар недеља, никада нисам добио одговор.

Притужба Тржишној инспекцији

Ово је могао да буде и крај мог ангажовања по овом питању, али ме је почело копкати питање: како је могуће да је оваква пракса законита и шта би се заправо десило када бих поднео притужбу против трговца и тражио да му се изрекне одговарајућа мера? Моја логика је била једноставна, с обзиром да је ћирилица службено писмо по Уставу Србије, а такође је наведена као „прво и основно писмо“ српског језика у правопису, онда спречавање странке да у пословању користи ћирилицу мора бити противзаконито.

Прва станица у овом подухвату је била Тржишна инспекција, којој сам се жалио да ми трговац онемогућава да при склапању уговора користим српски језик и ћирилично писмо који су званичан службени језик и писмо по Уставу Србије. Као доказ сам приложио снимак екрана са домаће продавнице Биг бенг и са кинеске продавнице Тему, где се јасно види како Биг бенг онемогућава коришћење ћирилице а кинеска продавница Тему је подржава као и свако друго писмо.

После неколико месеци неодговарања, због ког сам поднео пријаву Управној инспекцији, коначно сам добио одговор да је Тржишна инспекција отпочела ванредну контролу трговца. Месец дана касније стигао је и закључак инспекције „немогућност уношења ћириличних карактера на интернет страници трговца не представља повреду прописа из надлежности тржишне инспекције“.

Како бих био сигуран да је налаз инспектора исправан и да сам исцрпео све могућности у овом смеру, на одлуку сам се жалио надзорном органу тржишне инспекције и Заштитнику грађана. Нажалост, обе службе су потврдиле налаз инспектора. Такође осим Повереника за равноправност, нису навели ниједну другу институцију која би могла бити надлежна за ову ствар.

Неједнако поступање

Повереник за заштиту равноправности је државни орган који се бави заштитом грађана од дискриминације у свим областима друштвених односа. Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као (парафразирам) свако „неоправдано прављење разлике или неједнако поступање“ у односу на лица или групе на основу њихових личних својстава. Као пример личног својства је између осталог наведен и језик и по том основу сам се жалио Поверенику. Пошто је ћирилица службено писмо и такође примарно писмо српског језика, сматрао сам, да је онемогућавање употребе ћирилице дискриминација на основу језика и писма.

За разлику од тржишне инспекције, Повереник је благовремено доставио веома јасан одговор који ми је потпуно разјаснио у чему је проблем. Цитирам: „… у конкретном случају очигледно нема повреде права у смислу Закона о забрани дискриминације, јер недостаје један од суштинских и конститутивних елемената дискриминације – основ дискриминације, имајући у виду да писмо (ћириличко или латиничко) не представља лично својство у смислу одредби Закона о забрани дискриминације“.

Дакле, колико год невероватно звучало, Повереник за равноправност, сматра да је „прављење разлике или неједнако поступање“ законито, уколико је основ за такав поступак писмо које појединац или група људи користи!? Ако је ово тачно, онда не само да је легално блокирати ћирилицу на интернет продавницама, већ је сасвим законито и рецимо отпустити радника само зато што користи писмо које послодавцу не одговара.

Такође, не треба заборавити да закон о забрани дискриминације експлицитно наводи језик као један од основа дискриминације. За сваки други светски језик би то било сасвим довољно, јер забрана писма аутоматски значи и забрану језика у писаној форми. Ипак, како правопис српског језика наводи и латиницу као писмо српског језика, такво тумачење не важи и за нас. Наметање латинице је сасвим законито, и са овим се слажу све државне службе којима сам се обратио: Тржишна инспекција, Заменик министра за трговину, Заштитник грађана и Повереник за равноправност.

Дефинисање ћирилице као јединог службеног писма у Уставу Србије (члан 10) и њено навођење као „првог и основног“ писма српског језика у правопису, су само празне фразе и потпуно небитне за правну праксу. Суштина је да су, због двоазбучја, српски језик и писмо потпуно раздвојени. Дакле, Србија је јединствен случај у свету где, у правној пракси, закони који важе за језик не важе и за писмо. Самим тиме, грађани Србије су изгубили право да, осим у приватне сврхе, користе писмо по свом избору.

Вељко Миљанић је софтверски инжењер. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Министарство културе Р. Србије