ДОСТОЈЕВСКИ И СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ: НАД ПРИЧОМ „ДЕЧАК КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ“

Фјодор Михајлович Достојевски

КЉУЧНА ТЕМА

Једна од најдубљих и најпотреснијих тема у делу Фјодора Михајловича Достојевског јесте страдање деце. То никад није сентиментални украс његове прозе јер се дечјом патњом испитују границе људске вере, морала и способности да се прихвати свет у коме невини и христолики пролазе голготске муке. Када Достојевски говори о деци, реч је о  животу који још није стигао да учини зло, а ипак бива увучен у последице туђег греха. Зато дечја суза код њега има тежину оптужбе подигнуте против целокупног поретка света.

Достојевски читаоцу показује конкретно дете: девојчицу коју муче родитељи, дечака кога спахијини пси растржу пред мајком, Соњу Мармеладову која жртвује сопствену младост да би прехранила гладну породицу и храни гладну децу своје маћехе, убогог малишана који на божићном мразу лута осветљеним Петербургом док иза прозора друга деца живе својом радошћу. Сваки такав лик поставља исто питање: шта вреде наше идеје, наше наводно хришћанство и наша цивилизација ако нисмо способни да заштитимо дете?

Зато је тема дечје патње код Достојевског истовремено и питање о Богу и питање о човеку: да ли човек може да прихвати коначну хармонију ако је њена цена једна дечја суза? И шта смо ми учинили да та суза не буде проливена?

ИВАН И АЉОША

Најпознатије и најоштрије формулисање овог проблема налази се у „Браћи Карамазовима“, у разговору Ивана и Аљоше. Један је безверник, други је искушеник у манастиру, али обојица пате када гледају зло у овоме свету како се разуларило и како га ништа не зауставља.

Иван пред братом не наступа као револуционарни атеиста дводимензионалног типа. Он не тврди да Бога нема, него одбија да прихвати свет који се назива Божјим, а у коме деца бивају мучена. Тако његов став има облик антитеизма: Бог можда и постоји, али Иван не пристаје на поредак који се завршава будућом хармонијом ако је пут до ње поплочан дечјим болом. Он каже Аљоши са враћа улазницу за рај.

Иван прави разлику између одраслих и деце. Одрасли су, каже, окусили плод познања добра и зла – ушли су у историју греха, учествовали у њој и могу се посматрати као одговорни за део сопствених страдања. Деца, међутим, нису стигла да заслуже муку која их погађа. Када Иван наводи примере злостављане девојчице и дечака кога растржу пси, његове речи су крик човека који одбија да се помири са светом у коме је све то могуће.

Најпотреснија је његова тврдња да не жели хармонију која кошта сузу једног детета. Он „враћа улазницу“ за рај. Пред нама је морални максимализам Достојевсковог јунака: никакво будуће објашњење, општа срећа и космичка равнотежа не могу ретроактивно претворити мучење невиног бића у нешто прихватљиво. Иван се буни у име љубави према човеку, али његова побуна може да га одведе у духовну пустињу, јер, одбацујући свет, он постепено губи могућност да у њему живи и дела.

УОСТАЛОМ, ДА ЧУЈЕМО ИВАНА

Иван каже Аљоши:“Прихватам Бога, и не само радо него још и више: прихватам и премудрост и циљ његов, који су нам већ потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао живота, верујем у вечну хармнонију, у којој ћемо се наводно сви ми слити, верујем у ‘Слово’, у коме лежи сва васиона и које само ‘би к Богу’ и које само је Бог, и остало, и тако даље у бесконачност. У том погледу људи су много речи начинили. Изгледа, дакле, да сам већ на добром путу – а? Али замисли сад да ја, у крајњој линији, овај свет Божји не прихватам, знам да постоји, али га никако не признајем. То није да ја Бога не прихватам, схвати то, него овај свет, што га је он створио, не прихватам, нити могу пристати да га прихватим. Да објасним: убеђен сам као дете да ће се све патње зацелити и проћи, да ће цела непријатна комика људских противуречности нестати као бедна утвара, као гнусна измишљотина немоћног и као атом мајушног човековог еуклидовског ума; да ће се, најзад, у васионском финалу, у тренутку вечне хармоније, десити и појавити нешто толико драгоцено да ће га бити доста за сва срца, за утољење свих негодовања, за искупљење свих злочинстава људских, за сву од њих проливену крв; биће довољно да се не само опрости него да се и оправда све што се догодило људима – нека, нека се све то збуде и појави, али ја то не прихватам, нити хоћу да прихватим!”

Свет је потопљен људским сузама, али за то су углавном заслужни они који га настањују. Одрасли су криви за своје недела. Али деца, деца!

Иван наставља:“Ја сам стеница и признајем са свом понизношћу да никако не могу разумети зашто је све тако уређено. Људи су, дакле, сами криви: дат им је био рај, њима се прохтело слободе, па су уграбили ватру с небеса знајући и сами да ће бити несрећни, значи, немаш их зашто жалити. (…) Али дечица су невина, она нису ‘кушала јабуку’ (…) Никако не разумем зашто су она морала да пате и зашто да се патњама купује хармонија? Зашто су и она доспела међу материјал и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Она не вреди ни једне једине сузице ни само оног једног измученог детета што је тукло себе шачицом у груди и молило се ‘Боги’ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Зар тиме што ће оне бити освећене? Али шта ће ми та освета, шта ће ми пакао за мучитеља, шта ту може пакао поправити кад су она већ намучена? Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да толико платимо улазницу. И стога ја журим да своју улазницу вратим. И само ако сам поштен човек, дужан сам да је вратим што је могуће пре. То и чиним. Није да не прихватам Бога, Аљоша, него му само са највећим поштовањем враћам улазницу.”

То је побуна, вели Аљоша. Али не нуди рационални одговор. И воли и поима свога брата, без обзира што му срце каже нешто друго.

АЉОША ОДГОВАРА

Аљошин одговор није систематска теодицеја. Он не брани Бога и Његов свет и не нуди „есхатолошки рачун“ којим би оправдао патњу невиних. Када га Иван пита шта би учинио мучитељу детета, Аљоша одговара: „Да се стреља.“ Јер хришћанско милосрђе није равнодушност према жртви, а опроштај не сме постати алиби за злочин. Достојевски не разрешава проблем јефтином формулом којој су хришћани повремено склони, изговарајући је да би направили пречицу до свакодневице, да би лакше живели, не мислећи о загонеткама свет отежалог зла. Он га оставља отвореним пред Христом, једином невином Жртвом која не објашњава патњу, него улази у њу.

Али ми смо криви. Ми смо криви зато што деца пате. Када је, пре више од пола века, у САД једна млада мајка убила своје детенце само зато што је „предуго“ плакало, руски теолог Иван Андрејев записао је, сасвим у складу с речју Достојевског:„Нека се свако од нас замисли… шта сте радили баш те вечери када је овај невероватни, али врло стваран, чин био извршен? Можда је био ваш грех, ваша изопаченост, ваша злоба представљала последњу кап зла која је била потребна да се зло које је заузело простор у телу жене детоубице прелије преко ивице чаше? На тај начин морамо да схватимо догађаје попут описаног, уколико желимо да се назовемо правим хришћанима. Ридајте, браћо и сестре! Немојте се стидети суза! Натерајте људе око себе да плачу у ужасу, да плачу у болу, да плачу у сажаљењу према мајушном, невином, многострадалном створењу, како бисмо могли да разумемо нашу властиту кривицу због страдања самог Спаситеља и страдања сваког невиног детета, чија се мученичка крв меша са светом крвљу Спаситеља и чисти грехе свих грешника који се искрено кају. Нека сузе теку!”

То би рекао и Достојевсков Аљоша.

У „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ“

Тема дечје патње јавља се у „Злочину и казни“, али у другачијем регистру. Ту нема злочина који се памти као ужасавајући пример. Постоји свакодневна беда породице Мармеладових. Пијаница Мармеладов пропија кућни новац, док Катарина Ивановна покушава да одржи остатке достојанства у соби пуној глади, болести и очаја. Троје њене деце живи у сталној смутњи због пијаног очуха и преосетљиве, болесне мајке, а Соња, Мармеладовљева кћи из првог брака, принуђена је да продаје своје тело како би деца преживела.

Достојевски не романтизује сиромаштво. Беда не чини људе анђеоски добрима јер их углавном понижава, разара узајамне односе и претвара ближње у таоце безизлаза. Уосталом, како каже сам Мармеладов, достојанство се може сачувати у сиромаштву, али не и у беди. Тај несрећни Мармеладов је истовремено и крив и јадан. Он зна шта чини, зна да уништава породицу, али, пошто нема снаге да се промени, у самопрезиру као да тражи још дубљи пад, да би се осветио сопственој немоћи. Највећу цену плаћају они који нису бирали ништа: деца и Соња. Катарина има бар сећања на младост проведену у очевој кући, када је блистала и у школи и међу другарицама, као кћи угледног официра који ће је се одрећи кад пође за коцкара јер се безумно заљубила.

Када Мармеладов, прегажен кочијама, умире у убогом стану у згради за изнајмљивање, Катарина Ивановна поставља свештенику што јој је, на позив, дошао, питање које није мање страшно од Ивановог: шта ће бити са децом? Одговор да је Господ милостив звучи исправно у религиозном смислу, али је убог пред непосредношћу глади и беде. Он је тачан из перспективе учења о Божјем промислу, али је неубедљив као реч утехе. Катаринин гневни одговор, да Бог можда јесте милостив, али не према њима,  открива искуство човека коме су велике речи постале неподношљиве јер нико не доноси хлеб њеној деци.

Достојевски показује да се хришћанство не може свести на утешну реч изговорену над туђом несрећом. Соња управо зато постаје најсветлији лик романа: не зато што је њено проституисање нешто добро у моралном смислу, него зато што она унутар свога страхотног понижења не престаје да воли. У исти мах, њена жртва оптужује друштво које је допустило да једна девојка буде гурнута у вртлог проституције. И Соња, упркос свему, одбија преврат, који хоће Раскољинков. Убити бабу зеленашицу, окрутног паразита, да би се други социјално усрећили, њој не пада на ум. Она иде путем Христа, Који се одриче Своје свемоћи да би, ради свих људи, пошао на Голготу. У једном тренутку, Раскољников је сигуран да је хришћанка Соња луда. Али није, наравно да није – она је Софија, патничка кћи Премудрости Божје, која љубављу исцељује, приводи целосности, раскољеног Раскољникова.

ДЕЧЈА ПАТЊА, ПАКАО И ОСАНА

Достојевски је, према сопственом сведочењу, говорио да људи не знају кроз какав је пакао сумње прошла његова „осана“, коначно славословље Богу. Ова реченица је кључна за разумевање његове вере: Достојевсково исповедање Христа прошло је кроз искуство тамнице, смртне пресуде, робије, болести, губитака и гледања сваковрсног људског понижења. Она се суочила и са смислом патње невине деце. Вера која није прошла кроз питање дечје патње била би за њега површна и неозбиљна.

Сумња није увек непријатељ вере у Христа. Постоји сумња која извире из равнодушности и постоји сумња која настаје зато што човек не може да престане да воли, па поставља питања и Творцу и твари. Иванова побуна, макар делимично, припада овој другој врсти. Он не подноси дечју патњу јер му је стало до правде. Његова трагедија није у самом питању, него у томе што од питања прави свој коначни став. Он више не тражи одговор који би га обавезао на љубав, него одбија учешће у свету који је осудио.

Хришћански одговор код Достојевског не састоји се у томе да се жртви објасни зашто је морала да страда. Такав одговор би био духовно насиље, тријумф неке тоталитарне очигледности. Одговор великог писца се састоји у указивању на Христа Који дели судбину одбачених, у упућивању на човека Христовог који преузима одговорност за другога и у уверењу да зло нема последњу реч. То уверење не умањује захтев да се зло заустави овде и сада. Напротив, што је дете светије, то је већа обавеза да буде заштићено.

Овде и сада, овде и сада!

Право на питање зато и остаје у делу Фјодора Михајловича. Човек сме да пита где је Бог када дете плаче. Али исто питање окреће се и према човеку: где си ти био? Како си допустио да се све то деси?

ПРИЧА О ДЕЧАКУ КОД ХРИСТА

Приповетка „Дечак код Христа за Божић“ објављена је у оквиру „Пишчевог дневника“, јединственог подухвата у коме је Достојевски спајао новинарски коментар, политичко размишљање, књижевну критику, аутобиографску исповест и уметничку прозу. Тај облик му је омогућавао да непосредно реагује на друштвене догађаје и да истовремено стварност преображава снагом књижевности. Пишући о дечачићу који се мрзне за Божић, Достојевски нема за циљ да понуди низ сентименталних сличица, него жели да каже све што је насушно рећи у малом простору прозног медаљона: од друштвене критике до истине о Христу као Богу незаштићених.

Пре саме приче он, публицистички ангажовано, сведочи о деци која су истерана на улице да просе, о очевима пијаницама који им узимају зараду, о мајкама сломљеним бедом, о фабрикама које троше дечје тело и о путу на коме запуштено дете може постати преступник. За Достојевског криминал није доказ „лоше природе“ сиромашних. Он види како друштво производи услове у којима дете најпре бива жртва, а затим, без љубави и васпитања, може постати опасно и себи и другима.

Хришћанска осетљивост није апстрактно човекољубље. Она тражи да се примети конкретан човек кога је чудовишни велеград учинио невидљивим. Дете на улици није декоративни симбол сиромаштва нити прилика да добротвор осети сопствену племенитост. Оно је личност, непоновљиво биће, носилац могућности које можда никада неће добити прилику да се развију.

ЧАРЛС ДИКЕНС И СЕНТ ЕГЗИПЕРИ

Достојевски је, кад је одбрана детета у питању, сродан Чарлсу Дикенсу. И енглески и руски писац показују тешку судбину најмлађих у свету одраслих који су изгубили способност да виде патњу оних који патњу ничим нису заслужили. И код Енглеза и код Руса велеград није само простор напретка, трговине и културе, него и механизам за млевење слабих. Хришћанска књижевност, ако је истинита, не сме да затвори очи пред тим механизмом. Она мора да наруши мир читаоца, да му покаже лице онога поред кога би иначе прошао.

У роману „Земља људи“ Антоана де Сент Егзиперија француски писац пише о сиромашном пољском дечаку у вагону треће класе и та слика суштински проширује тему дечје патње. Аутор „Малог принца“ који је умео да речју лети између људских душа гледа дете плаве косе, лепо као анђео, које путује са исцрпљеним родитељима. У њему препознаје „малог Моцарта“, биће које би, да је рођено у другачијим условима, можда развило огроман дар и обогатило човечанство. Беда је страшна не само зато што доноси глад, хладноћу и болест, него и зато што унапред гаси могућности деце које нико није стигао ни да препозна.

Наравно, свако дете има вредност независно од талента, успеха и користи коју би могло да донесе друштву. Али слика „малог Моцарта“ разобличава расипање људског потенцијала. Цивилизација се поноси великим уметницима и научницима, а истовремено допушта услове у којима безбројни дарови нестају пре него што добију име.

ДЕЧАК ИЗ ДОСТОЈЕВСКОВЕ ПРИЧЕ

Достојевсков дечак у Петербургу вероватно није геније у уобичајеном смислу. Он је, међутим, читав свет. Има мајку која умире, сећање на топлину огњишта, способност да се задиви светлости и музици. Његов поглед кроз прозор туђег дома показује колико је мало потребно да дете осети радост и колико је страшно када му је та радост недоступна. Он тражи корицу хлеба, мало топлоте и место међу другим људима.

Божић је, празник радости за оне који имају. За несрећне и бедне то је још један пут ка понору одбачености. Друштво које улаже у свечаности, излоге и забаву, а оставља дете да се смрзава пред осветљеним прозором, показује дубоки поремећај вредности.

НА ПОЧЕТКУ

Почетак приповетке осмишљен је тако да читалац постепено схвати оно што дете још не може у потпуности да разуме. Мајка лежи непомична и хладна. Дечак јој прилази, чека одговор и додирује јој раме, али она је већ мртва. Он није способан да појмовно обухвати смрт – зна само да је хладно, да је гладан и да мајка више ништ не говори. То ограничено дечје разумевање чини сцену још страшнијом. Читалац зна више од јунака и зато осећа беспомоћност која се не може ублажити.

Сутерен је дно велеграда, простор испод видљивог живота, место у које се склањају они које друштво не жели да види. Станари су се разишли уочи празника, власницу су одвели у полицију, а одрасли који су преостали и сами су немоћни или пропали. Дете је практично остало без свега. И без икога свога.

Ипак, оно предузима нешто. Налазећи стару капу и дувајући у прстиће, излази да потражи храну. Тај покрет шестогодишњег малишана има достојанства и животне снаге. Дечак не може да зна да иде ка смрти јер је пошао ка људима. Његово очекивање је дубоко природно: тамо где има светлости и мноштва мора постојати неко ко ће га примити.

МАЛИШАН СЕ КРЕЋЕ

Малишан који излази из подрума постаје мерило сваког пролазника и сваке свечаности. Питање није само шта ће се догодити њему, него како ће се показати они које ће срести. Хоће ли у њему видети дете или сметњу? Хоће ли му отворити врата или ће га једним новчићем лажног милосрђа вратити на мраз? Његов пут кроз град је суд над градом.

Када дечак изађе на улицу, Петербург му се открива као чудо и претња. Он долази из малог места у коме је ноћу мрак, где један фењер осветљава читаву улицу и где се људи рано затварају у куће. Велики град је супротност: светлост, кочије, излози, бука, гомила и непрекидан покрет. Али та густина људског присуства не значи блискост. Управо у маси дечак постаје потпуно сам.

ЧЕХОВЉЕВА „ТУГА“ И РИЛКЕ О ВЕЛЕГРАДУ

То је једна од великих тема руске књижевности: човек у велеграду окружен је људима, а нема коме да се обрати. Чехов је у приповеци „Туга“ показао кочијаша Јону Потапова који данима покушава да некоме исприча да му је умро син. Путници су нестрпљиви, груби или заокупљени собом. На крају он свој бол поверава кобилици, једином бићу које мирно стоји поред њега. И код Достојевског и код Чехова трагедија је у немогућности да се допре до другог као Ближњег.

Велеград је зато гротло у коме се све мрви.О томе је у „Часловцу“, по повратку из Русије, певао Рајнер Марија Рилке: „Градови траже данак свој у крви, / и све у њихов врели тоне дах./У њином гротлу звериње се мрви / и народи сагарају у прах./ Њихови људи робују култури, / за напредак свој траг пужевљи држе,/без ослонца и мере су у бури, / где су полако ишли – иду брже,/и гордо ходе ко блуднице паклом / и треште сјајним металом и стаклом./ Обмањује и нешто даноноћно / те не знају за своја бића права;/нараста новац, снаге им спутава / и као јужни ветар хуји моћно/ и свуд их редом развејава / док чекају да отров који спава у соковима звериња и људи / на пролазно их делање пробуди.“

Људи у велеграду постају функције, пролазници, муштерије, сметње. Оно што је пред очима остаје невидљиво јер свако жури ка сопственом циљу. Дечак види хиљаде светала, али ниједно није за њега. Гледа децу која се играју, али између њих и њега стоји стакло.

Стакло допушта поглед, али спречава учешће: поредак велеграда стара се о томе да граница остане непробојна. Велеград је изгубио способност да се заустави пред лицем другога.

ЛАЖНО МИЛОСРЂЕ

Призор божићне јелке иза великог прозора представља средишњу слику Достојевскове приче. Дечак први пут види дрво до таванице украшено свећама, златним хартијицама, јабукама, луткама и коњићима. Чиста и лепо обучена деца трче по соби, смеју се, играју, једу и пију. Малишан, иако промрзао, на тренутак заборавља бол. Обасјава га, изнутра, осмех детиње наде. Достојевски је јасан: божићна радост деце коју гледа јесте природна и добра, али је непотпуна када се не отвара за сироче без мајке које стоји пред вратима.

У другу кућу дечак заиста улази. Реакција одраслих није отворено непријатељска – чак је и „хришћанска“. Једна госпођа му тутне копејку у помодрелу руку и избаци га напоље. Управо у тој привидној пристојности лежи оштрина Достојевскове критике. Милостиња служи да би се сиромах удаљио, а не да би му се помогло. Новчић ослобађа савест онога који даје, али не мења судбину онога који прима.

Копејка се скотрља низ степенице јер дечак од промрзлости више не може да савије прсте. Оно што је петроградској дами било довољно да се осети милосрдном, детенцету не значи ништа. Ништа. Ништа. Ништа. Чујете ли – ништа!!! Тако сви ми, „милосрдни“, постајемо ништавила.

Лако је одвојити нешто од сувишка и наставити живот без додира са туђом несрећом. Много је теже примити човека, задржати га крај свога срца, саслушати, преузети обавезу и напустити самодовољност сопственог живота. Достојевски не поништава вредност милостиње, али разобличава милостињу која служи као цена за мирну савест. Рај се не купује копејком, поготово ако дете остаје на мразу.

ЦЕНА НАСРТАЈА НА ДЕЦУ

У Достојевсковом свету напад на дете има нарочиту тежину. Писац може да разуме убицу, пијаницу, разбојника и човека који је у очајању погрешио. Он непрестано тражи могућност свачијег покајања и преображаја. Али код оних који насрћу на дечју невиност појављује се непремостива граница. Свидригајлов у „Злочину и казни“ и Ставрогин у „Злим дусима“ имају кривицу која разара њихову способност да се врате живом односу са светом: развратом су кренули на децу, и језгро живота им је одузето…

То не значи да хришћанство проглашава неки грех јачим од Божје милости. Али, постоје препреке које је скоро немогуће прећи…Јер  покајање није само осећање кривице, нити естетско згражавање над собом. Оно тражи истину, преузимање одговорности и промену целог бића. Достојевскови преступници често виде своју пропаст, али остају у паклу разврата, скрнавећи дечју чистоту. Они желе олакшање, али се суштински не кају. Зато њихов покушај остаје недовршен. И Свидригајлов и Ставрогин ће се убити.

ИКОНЕ ПОВЕРЕЊА И СВЕТ ЧУДОВИШТА

Дете је код Достојевског икона поверења. Оно улази у свет очекујући да ће га одрасли заштитити. Када одрасли то поверење злоупотреби, он не чини само појединачан преступ, него удара на битијни темељ људскости. Уништавајући способност младог бића да свет доживи као место у коме је могућа љубав, себи пресуђује.

Није хришћански захтевати од повређеног детета да брзо опрости како би заједница избегла непријатност што је педофилским демоноликима, попут Епстина и његових монструм – другара, омогућила да се појаве. Прво мора да дође истина, да се изврши заштита жртве и спроведе правда. Чак и кротки Аљоша Карамазов каже за одраслог монструма:“Да се стреља!“. Опроштај је слободан чин, а не институционална олакшица. И нико не може да прашта у име жртве.

Када Достојевски показује пропаст насилника, он брани светињу детињства. Његова строгост није супротна милосрђу јер произлази из милосрђа према најслабијем. Друштво које више брине о угледу преступника него о рани детета поново чини исто насиље, у још сатанскијем облику. Такво је данашње, Епстиново друштво.

СУДБИНА ДОСТОЈЕВСКОВОГ ДЕЧАКА

Док бежи од већег дечака који хоће да га туче, малишан чија је мати умрла се скрива иза наслаганих дрва. Тело му је већ на граници између живота и смрти. Бол у рукама и ногама престаје, јавља се топлина, а у свести се појављује мајчина близина: то су знаци смрзавања. Уметнички и духовно, то је прелаз из света који га је одбацио у свештени простор у који ће бити примљен.

Достојевски никад не претвара смрт у нешто безболно или лепо. Леш детета ће ујутру бити пронађен иза гомиле дрва и та чињеница остаје оптужба против Петрограда Црнограда. Али писац не жели да последња истина о детету буде његово смрзнуто тело. Зато се у тами чује тихи позив: „Хајде к мени, мали, на јелку.“ Неко се сагиње, грли га и пружа му руку.

Начин на који је вишњи позив описан важан је за хришћанску слику Бога у делу Достојевског. Христос не наређује детету да се само попне. Он се сагиње у таму и узима га на Своје руке. Божанска величина показује се као близина најмањем и најнезаштићенијем. Малишан је позван код Христа зато што је дете које нико други није примио.

ДЕТЕ ИЗ ВИТЛЕЈЕМА И ДЕЦА КОЈУ СУ ПРЕЗРЕЛИ

Ту почиње суд над земаљским хришћанима. Онај кога су тобожњи верници избацили са своје свечаности прима Христос. Јелка која је у граду била знак искључености постаје код Христа светлосни стег вечне заједнице. Празник се враћа свом истинском смислу: рођењу Бога који није нашао места у коначишту у Витлејему и Који се зато поистовећује са свима за које нема места.

Бог Који се родио у стаји, и Кога је грејао дах домаћих животиња, остаје веран детету које су људи издали.

После таме долази светлост. Дечак види јелку какву никада није могао да замисли. Око ње нису лутке, него светлоносна деца која га љубе, носе и уводе у своју игру. Он види и мајку која му се радосно смеши.

Деца му објашњавају да је то Христова јелка за малишане који на земљи нису имали своју. Међу Христовим малим гостима су сви који су остављени у корпама на степеницама, који су се угушили код немарних дојиља, који су умрли на усахлим грудима мајки за време глади и они који су страдали у смраду вагона треће класе. Достојевски набраја различите облике друштвене беде да би показао да дечак није усамљен случај.

Есхатолошка слика вечне радости Рождества не служи Достојевском да би се земаљска неправда прогласила неважном. Није то начин пишчевог сведочења јер Достојевски свакој жртви враћа име и лице. Друштво их је посматрало као статистику, терет, неизбежну последицу сиромаштва. Код Христа су деца анђелски светла и вољена. Њихове мајке стоје са стране и плачу, а деца им прилазе, љубе их и отиру им сузе.

Посебно је важна слика мајки грешница. Достојевски не пориче њихову кривицу. Неке су напустиле децу, неке нису могле да их заштите, а неке су саме биле сломљене бедом. Ипак, ни за њих последња реч није само осуда. Деца им опраштају и уводе их у светлост. Тако Христова јелка постаје заједница у којој се правда и милост не поништавају.

НА КРАЈУ ПРИЧЕ

На крају приповетке, како ђто смо видели, вратари проналазе смрзнуто тело дечака, а затим и његову мртву мајку. Достојевски не оставља читаоца само у визији оностране светлости, него га враћа хладној чињеници. Дете је умрло зато што није било никога да му отвори врата. Тај реализам чува причу од јефтине, сасвим привидне, побожности. Небеска утеха не сме да избрише земаљски злочин небриге према најневинијима.

Писац затим поставља питање зашто је измислио такву причу у дневнику који је обећавао да ће говорити о стварним догађајима. Његов одговор је парадоксалан: чини му се да се све то заиста могло догодити – и подрум, и смрзавање иза дрва, и Христова јелка: визија документарно проверљива, а он  је романсијер и     зато измишља. Ипак, књижевна „измишљотина“ често бива истинитија од голе хронике јер открива надчињенични смисао.

Земаљски део приче истинит је на нивоу друштвеног искуства: деца у номинално ( па и суштински ) православној Русији су се смрзавала, гладовала, била напуштана и умирала непримећено. Небески део приповести истинит је у окриљу Достојевскове вере: патничка душа није изгубљена пред Богом, ниједна суза није без значаја, а Христос ће утрти сузе свих невиних страдалника, деце и одраслих. Јер Он је смисао сваке невине сузе.

ИСТИНА РЕАЛИЗМА: ХРИСТОС

Књижевни реализам није  тачно описивање материјалног света. Достојевски жели „виши реализам“, способност да се у видљивом открије духовна дубина. Ако признамо само земљу, ризикујемо да последњу реч препустимо смрти. Достојевски нас држи у болној напетости.

Одговор на патњу није богословска теорија него личност Христова. У писму госпођи Фонвизиној књижевник формулише једно од својих најпознатијих исповедања: не зна никога лепшег, дубљег и дражег од Христа. То јест, када би му неко доказао да је истина ван Христа, он би остао са Христом, а не са таквом истином. Ова реченица може звучати као одрицање од разума, али њен смисао је другачији. Достојевски одбацује истину која је само појам, систем или логичка конструкција, а нема лице љубави.

Пилат пита: „Шта је истина?“ Христос не даје дефиницију, јер је питање постављено као да је истина предмет који се може поседовати. У Јеванђељу Христос каже: „Ја сам пут, истина и живот.“ Истина је христолики начин постојања у љубави. Зато се на дечју патњу не одговара формулом, него присуством Онога Који улази у туђу патњу и носи је Собом на Голготу.

ХРИСТОС ЈЕ БОГ ДЕЦЕ

Христос је заштитник деце не само зато што их благосиља и позива Себи, него зато што сам постаје Дете. Богомладенац зависи од Мајчиних руку, нема место у коначишту и од почетка је изложен претњи властодршца. Бог се не јавља као недодирљива сила изнад историје, него је и Он, Свемоћни, међу нама рањив као Живот коме је потребна заштита.

У том светлу приповетка о смрзнутом дечаку није накнадно улепшана религиозним завршетком. Христос је њена унутрашња оса. Богочовек стоји на страни детета које није примљено, јер је и сам био неприхваћен и оне који се називају хришћанима пита да ли су у лицу сиромашног детета препознали Њега.

БЛАГИ БОЖИЋ И СУРОВОСТ СВЕТА

Божићна тема у причи није само осећајна позадина. Рођење Христово већ у јеванђелском опису садржи слику Детета за које нема места у рукотвореним домовима. Праведни Јосиф и Дјева Богородица долазе у Витлејем на попис, али не налазе кућу која би их примила. Христос се рађа у пећини и бива положен у јасле.

Пећина је, како је говорио Владика Николај, храм који је Бог подигао стварањем света. Пештера Христовог рођења преокреће наше представе о величини и слави. Цар над царевима не долази у двор, него у стају, међу стоку. Божанска слава није супротна понижењу, него се у смерности открива као љубав која се спушта у беду овога света.

Одмах после рођења јавља се Ирод, владар који у Детету види претњу сопственој круни. Он шаље џелате да побију витлејемске младенце. Црквено предање говори о четрнаест хиљада пострадалих. Власт која се апсолутизује путем самообоготворења плаши се чак и деце. Она је спремна да уништи невиност да би сачувала престо.

Тако са Христом у свет улази и мучеништво. Витлејемска деца страдају не зато што су нешто учинила, него зато што су се нашла на путу моћи. Они су праобраз свих невиних жртава историје. Плач Рахиље обухвата сваку мајку која оплакује дете што јој га крвава историја људске палости отима из руку и са груди.

Достојевсков смрзнути дечак припада свештеној дечјој поворци. Ирод може имати различита лица: тиранина, насилника, трговца људима, неодговорног родитеља. Он може бити ушушкан у равнодушну институцију или скривен у пристојну кућу која затвара врата пред потребитима. Божић суди сваком од тих облика власти која није служење, него ругање лику Господњем у нама.

У ХАЉИНАМА БЕЛИМ

У Апокалипси Јовановој се јављају деца у белим хаљинама која, језиком Откривења, чекају завршетак историје и коначни тријумф правде, истине и љубави. Хришћанска нада није уверење да ће време само од себе излечити све ране. Она је вера да ће Христос доћи и открити пуну истину о свакој жртви и сваком џелату. Оно што је у историји било сакривено, заборављено или проглашено безначајним биће изведено на светлост.

Потоњи суд није супротан љубави. Правда, истина и љубав у Христу нису три одвојена начела. Љубав без истине постала би сентименталност која не именује злочин. Истина без љубави је само хладна пресуда. Правда без могућности преображаја могла би постати освета. Христос је велика Равнотежа – Правда Која је, у исти мах, и Љубав.

У Евхаристији хришћани примају Тело и Крв Онога Који се поистоветио са гладнима, одбаченима и страдалима. Зато причешће не може бити одвојено од односа према напаћеном човеку пред нашим вратима. Апостолска и светоотачка традиција непрестано подсећају на то да се Христос прима и у Светој Тајни и у ближњем кога смо појмили, заволели, угостили. Ко прилази Чаши, а презире дете на мразу, противречи ономе што исповеда.

Када се каже да Христова Крв и Тело заслађују горчине света, то не значи да патња постаје лако појмива и прихваљтива, али значи да зло не може да уништи Смисао, да смрт не може да победи и да љубав може преобразити чак и оно што човек не може да поправи. Евхаристијска нада обавезује: онај ко прима дар будућег Царства мора бити мост између Бога и ближњег.

ОПОМЕНА ЗА СВАГДА

„Дечак код Христа за Божић“ није само слика Санкт Петербурга деветнаестог века. Њен основни призор понавља се свуда где деца живе иза невидљивог стакла које их одваја од породичне топлине и права на детињство. Облици беде су се променили, али нису нестали. Деца су и данас, можда више но онда, изложена трговини људима, ратовима, глади, дроги, занемаривању и дигиталном злостављању. И живе у свету којим владају Епстинова чудовишта.

Потребна је и непосредна помоћ и промена услова који производе патњу. Дете мора бити нахрањено данас, али друштво мора и да уреди институције тако да опет не буде поново гурнуто на улицу.

За хришћанина је испит нарочито строг. Није довољно славити Божић, украшавати бадњак и говорити о Богомладенцу. Питање је да ли је начињено место за стварно дете коме треба помоћ. Христос је управо то Дете.

Причу Достојевског треба читати и као позив на будност. Заштита детета захтева да се верује знацима његове патње, да се пријави насиље над малишанима, да се жртва не окривљује и да се не чува углед трулог друштва по цену дечје безбедности.

Сваки „мали Моцарт“ има бесконачну вредност. Цивилизација се не мери висином зграда и сјајем потрошачких празника, него начином на који прима најмањег Христовог брата или сестру.