Владимир Маслеников: JЕВАНЂЕЉЕ – НАОПАКО

Албер Ками никад није крио библијске паралеле у својој причи „Странац“. Напротив, он је чак приметио да је главни јунак, Мерсо, једини Христос кога заслужујемо.

Мерсо заиста има много заједничког са Христом. Обоје су кажњени не толико због злочина којима се терете, колико због суштинске разлике од света и друштва у којима живе. Христос је гласник новог завета између Бога и човека. Мерсо је месија равнодушног света, у којем нема места за Бога. Христа одбацују представници старе јеврејске духовности, Мерсоа – представници изнемоглог хришћанског Запада.

Текст обилује и директним јеванђељским референцама. Али замена у самом срцу приче не може проћи без трага. У центру Јеванђеља је Христос. А Христос у „Странцу“ је Мерсо. И зато се првобитни смислови изврћу наопачке, претварајући се у „Јеванђеље наопако“.

Ноћ код гроба Мерсоове мајке подсећа на изопачену Тајну вечеру: окупљених је управо тринаест, додуше, ако се рачуна и покојница. И све се дешава баш у вече четвртка.

Слична двострукост се наставља и даље. Тако Христос чује од првосвештеника на суђењу: „Да ли си ти Христос, Син Божији?“, а Мерсо од веома религиозног истражитеља на крају испитивања: „Данас је довољно, господине Антихристе“.

Возглас чланова синедриона „какво нам још сведочанство треба“ претвара се у тужилачко „Довољно је и оно што смо чули“. „Ево човека“ Пилата – у „он је рекао да сам био човек“ из уста пријатеља Мерсоа – Селеста, чије име, узгред, значи „суштествујући на небу“ или „призвани“. „Молитва о чаши“ – у гневни одговор свештенику дан пре погубљења.

Постоје и друге велике и мале алузије, али најважније – „Странац“ је крсни пут, на чијем крају нема чуда. Јеванђеље је прича о Богу који је дошао у свет и тиме показао свету Своју љубав. Христос „није од овога света“, али Својим утелотворењем показује да овај свет за Бога није играчка, већ вољено створење. А „Странац“ – о свету који је равнодушан према човеку, о свету у којем не остаје ништа осим смрти.

Откровење Мерсоа је у томе да је смрт неизбежна. Мерсоова мисија је слична Христовој мисији – победити смрт. Победити на једини могући начин за атеисту – кроз прихватање њене неизбежности и потом обожење осећаја живота. Мајка је мртва – тако се отвара роман, али сам Мерсо је жив. Остају му кафа са кремом, привлачно Маријино тело, цигара после доручка, хладан загрљај океана у жарком летњем дану. Док близина смртног часа не испуни све осећајем „нежне равнодушности света“, где ће једино средство против самоће бити крикови бесне гомиле око гиљотине.

(Телеграм канал „Академия Фомы“; превео Ж. Никчевић)