Танасковић: Бриге неиспаваног министра

Дарко Танасковић

ПОЗНАТО је да је умор услед неиспаваности најопаснији и да му се човек не може до краја успешно одупрети. То поручују стручњаци, али и најнепосредније људско искуство. Савесни возачи, чим осете ту врсту премора, заустављају возило, да бар мало одспавају.

Неиспаваност отупљује рефлексе, изазива напетост и пренадраженост, ремети уравнотеженост мерила при доношењу одлука, укратко, ствара измењено стање свести. А тек хронична неиспаваност!

Свако ко је неко време био у таквом белају добро зна каква је то неподношљива напаст и оптерећење. А једини је прави лек – добро се испавати…

Чудно и непримерено понашање људи, за које се траже разна објашњења, неретко је последица продуженог одсуства здравог и окрепљујућег сна. Зашто то не би важило и за политичаре, јер и они су људи, премда од нешто посебније врсте или бар мисле да су такви.

Ваља само бити добро обавештен, па ће се лакше разумети и неке привидно загонетне и тешко објашњиве појаве. Рецимо, понашање министра спољних/вањских послова БиХ Елмедина Конаковића (и свих „конаковића“, ако је тачно оно што је овај хиперактивни јавни делатник ових дана изјавио у Дубровнику).

Конаковић је, наиме, учествовао на 19. међународној конференцији Дубровник Форум, која је под називом “Доба мултиполарности: пуно смјерова, једна будућност” одржана 26. и 27. јуна 2026. у Дубровнику.
Говорећи на панелу посвећеном безбедности и будућности западног Балкана, Конаковић је поручио да Босна и Херцеговина пролази кроз најозбиљнију кризу од потписивања Дејтонског мировног споразума, истакавши како се данас не ради о етничкој, него првенствено о геополитичкој кризи, изазваној снажним руским утицајем на политичке процесе у БиХ.
Упозорио је, а како би он могао другачије, како Милорад Додик делује као кључни агент руског утицаја у Босни и Херцеговини, те како управо због тог геополитичког вектора континуирано блокира европске реформе, институције Босне и Херцеговине и реализацију Плана раста.

Посебан део обраћања министар је посветио процесу помирења у региону, нагласивши како оно није могуће без прихватања чињеница утврђених пресудама међународних судова и да га није могуће градити на негирању геноцида, ревизионизму и глорификацији ратних злочинаца, што све упорно чине Србија и Република Српска, већ искључиво на поштовању међународног права, судских пресуда и достојанства свих жртава.

Али, нису само дежурни кривци Србија и РС овога пута били на тапету, већ и „неки кругови“ у Хрватској, земљи домаћину скупа.

Брижни министар је упозорио на то да из Републике Хрватске и даље долазе поруке појединих политичких скупина и појединаца које задиру у уставни поредак Босне и Херцеговине, кроз идеје о цртању неких нових карата, прекрајању унутрашњег уређења земље и захтеве за успостављање трећег ентитета. Као неизоставни рафрен, позвао је Европску унију, САД и све међународне партнере да се одговорно поставе према будућности БиХ и онемогуће угрожавање њене стабилности и интегритета.

И све ово до сада саопштено не би било достојно помена и коментара, јер не садржи ништа ново у низу сличних стереотипних Конаковићевих „отварања очију“ међународној заједници, да га овога пута није зачинио епистемолошки далекосежно важном опаском, да Босна и Херцеговина, управо због оваквих насртаја на свој уставни поредак, “спава с једним оком отвореним”, остајући одлучна и увек спремна да заштити свој суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак.

Ту смо дакле! Ето објашњења за много штошта, премда није јасно ко је овластио Конаковића да у име Босне и Херцеговине открије њену хроничну неиспаваност.

Или он себе и неколицину себи сличних сомнабула поистовећује са целом Босном и Херцеговином?

Али, сложићете се, озбиљан је проблем стално спавати само на једно око, јер, услед хроничне неиспаваности, то значи и гледати само на једно око, што онемогућава синоптички или, тачније, бинокуларни вид, тј. „способност мозга да спаја слике из оба ока у једну јединствену слику, што омогућава нормалну перцепцију дубине простора“.

Није ли можда и ово спавање, али и гледање на само једно око, могуће објашњење за неке карактеристичне „конаковићевске“ (искривљене) перцепције и осликавање разних ситуација у међународним односима на начин који одудара од представа које се о њима већински формирају?

Примера ради, начин на који је из Конаковићевог кабинета извештено о његовом разговору, такође у Дубровнику, са италијанским колегом Антонијом Тајанијем, одаје утисак о пуној сагласности о свим темама на дневном реду, уз пуно општих места и декларативних, необавезних констатација, али уз симптоматично изостављање јасно исказаног Тајанијевог става да ће избор новог високог представника бити неизвестан и да Италија не одустаје од свог, и америчког, кандидата Занардија Ландија који, по свему судећи, никако није по вољи Немачкој и Француској, а и спавачима на само једно око.

Одсуство јасне дубинске перспективе, а и значаја, појава из друштвеног и политичког живота, уз симптоматично непоседовање способности одвајања битног од небитног (што се у психологији сматра значајном димензијом интелигенције), дошло је недавно до израза у Конаковићевој интервенцији код кантоналног министра унутрашњих послова да се забрани за август најављени концерт певачице из Србије Јелене Карлеуше, ваљда на основу „Инцковог закона“.

Тако је надобудни заштитник угледа и части Босне и Херцеговине, како су прокоментарисали неки медији, „победио Митровића (ваљда Жељка?) и Радончића (?!).

Какав подвиг за једног министра спољних послова!

А ево како је то прокоментарисала забрањена естрадна звезда: „Овај човек је болестан од зла и заслепљен мржњом. Никада у животу нисам ружну реч рекла за бошњачки народ! Напротив, само најлепше. Бака ми је Босанка, многи пријатељи Босанци, огромна фан база из Босне. Не знам зашто се овај несретник окомио на мене, или жели маркетинг или се заљубио, али свакако, срамно понашање. Доста је било мржње, аман бре!“

Тако му и треба, према свецу и тропар. Не зна Карлеуша да Конаковић спава (и види) само на једно око. А можда је проблем баш у њеној „огромној фан бази“ у Босни.

Чује се да је на друштвеним мрежама, а и у шехерској чаршији, број разочараних „фанова“ неупоредиво већи од похвала „спавача на само једно око“.

Нежније, али, у свом маниру, непријатно супериорно и покровитељски, Конаковић се огласио о много коментарисаној и критикованој изјави пред страним представницима коалиционе партнерке Сабине Ћудић, о томе да је током рата у Сарајеву вођена „борба за моћ“. Изјаву је благонаклоно оценио као „несмотрену“, што је, по њему, председница Наше странке требало пред јавношћу смерно да прихвати, али ју је и делимично амнестирао својим уверењем да она „то не живи“. Важно му је, међутим, било да по ко зна који пут саопшти следеће: „Опсада Сарајева је била дио опћег плана стратешки планираног годинама унапријед која је имала великосрпске циљеве који нису остварени. Опсада је била искључиво етничка, идеологија четничка, а одбрана мултиетничка“.

Три констатације које се чињенично и резултативно могу лако побити, али шта то вреди, кад за чињенице спавачи на само једно око одавно не маре. Они и будни сањају стално исти сан.

Сабина Ћудић је, наравно, остала при својој изјави…

У Дубровнику је Конаковић подсетио и на недавно (не)дипломатско варничење које је изазвао у Анталији и поново прозвао председника Србије Александра Вучића, поред кога су у тој прилици стајали „криминалац“ Милорад Додик и српска чланица Председништва Жељка Цвијановић, због самопоузданих речи о оспособљености оружаних снага Србије.

Тенденциозно изједначивши садашњу Војску државе Србије са оном југословенском, која је наводно извршила агресију на међународно признату и независну БиХ 1992. године, бунован између спавања и гледања на само једно око, Конаковић је, опет по ко зна који пут, дрско и неодговорно натукнуо нешто и о потенцијалном припремању новог насртаја на Босну, из истог смера.

Неиспаван човек, шта да се ради. А можда се и боји да заспи на оба ока, јер би му вероватно у сан дошао, ко би други, до Милорад Додик, кошмарна опсесија нервозних спавача на само једно око.

Колико, пак, Додик уважава Конаковићеву специфичну тежину показује, на пример, чињеница да, иако га бошњачки министар спољних/вањских послова практично не испушта из уста, телефоном никада није позвао њега, већ Бакира Изетбеговића, да с њим расправи претње силом које је овај у вези са Додиковим уклањањем из политике помињао.

А шта Изетбеговић мисли о Конаковићу, и о Тројци, јасно је и из његовог предвиђања да ће после пораза ове дружине на изборима новим властима бити потребно бар две године само да консолидују упропашћену државу.

Ових дана ми је до руку и очију ненадно стигао један давнашњи, луцидни коментар у „Ослобођењу“ (10. 05. 2013) академика Есада Дураковића, насловљен „Босански апсурди“. Ево једне реченице из те речите поруке земљацима:

„Говорећи о нашим политичарима (о већини њих), о њиховој неетичности (морао бих почети користити оштрије, адекватније ријечи!) и о њиховом морбидном домоморству, нисам казао, заправо, ништа ново: сви кукамо на њих – неко јавно, неко на сијелу, у бријачници или таксију… Дакле, ништа ново. Међутим, крајњи је час да се као људи, као гласачи, замало као народ (да смо барем субјект те врсте!) суочимо са самима собом, да зрело промислимо и осмотримо ствари из другог, из правог угла“.

Дураковић помиње, 2013. године, „крајњи час“. Данас је 2026! Конаковић је парадигматични прототип политичара који су изазвали овај бритки пледоаје угледног и трезвеног научника, најугледнијег бошњачког арабисте.

А он самоуверено последњих дана за своје спаваче на само једно око, окупљене око Дениса Бећировића, предвиђа нову изборну победу. Аузу биллахи!

Нажалост, ако пажљиво послушамо један скорашњи интервју мога истински високо цењеног колеге Есада Дураковића, дат у емисији Хајат телевизије „Добар дан, БиХ“, прибојавамо се да је за „крајњи час“, коме се он нада и на који, зарад добробити своје земље, искрено позива, потребно још нешто, неупоредиво битније од слагања или неслагања у стварима политике и морала – преиспитивање темељне вредносне и идејне матрице на којој почива бошњачка самоспознаја. Али, о томе другом приликом.

Никако не иде да се у истом тексту разматрају феномени хроничне неиспаваности политиканта Конаковића и озбиљне идентитетске укорењености академика Дураковића. Јер, ово друго је категоријално неупоредиво значајније, и судбоносније…