Хоћу коридор до Видовдана! Како је Војска Републике Српске пробила блокаду

© Радивоје Павичић/Меморијални центар РС

Крајем маја 1992. године, ситуација за Србе западно од Дрине била је критична. Више од милион људи остало је без хране, лекова, горива. Градови су данима били у мраку. Становници Крајине били су одсечени од источног дела Српске и Србије. Блокада је значила спору, сигурну смрт у непријатељском обручу. 

Не чекајући неуставно проглашење независности БиХ, хрватска војска је већ у марту прешла Саву и починила злочине над Србима у Сијековцу код Брода. После тога је наставила напредовање на југ према Добоју и гледала да се повеже са муслиманским јединицама Територијалне одбране БиХ.

За то време, подстакнут пропагандом о „српској агресији“, Савет безбедности УН успоставио је забрану свих летова над територијом новопроглашене БиХ, војних или цивилних. У немогућности да се достави кисеоник бањалучком породилишту, од 22. маја до 19. јуна умире 12 новорођенчади.

Ситуација од априла до јуна 1992: Хрватска војска и ХВО напредују из Брода према Добоју

Генерал Момир Талић, командант 1. крајишког корпуса новоформиране Војске Републике Српске, после тога изговара сада већ историјску наредбу пуковнику Новици Симићу:

„Слушај Симићу! Хоћу Коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу Коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!“

Оперативни планови направљени су под једном крушком, у селу Дуга Њива у близини Модриче, 21. јуна 1992. Акција је почела већ 24. јуна, на фронту ширине 80 километара. 

Симић је командовао првом тактичном групом, док су на челу осталих били Миле Новаковић, Славко Лисица и Радмило Зељаја. Српски борци истовремено напредују на исток према Брчком и на север према Броду, како би обезбедили залеђе Добоја.

Јун 1992: Операција „Коридор 92“

Ослобађање Модриче било је кључ операције. ВРС је прво узела град у полуокружење, а онда тенковима елиминисала утврђене положаје ХВ и ХВО.

„Све српске куће су биле попаљене, јер се радило о простору по коме су до тог дана харале хрватске хорде“, сведочио је касније официр 1. оклопне бригаде Бранко Сузић.

„Већ поподне, 28. јуна, Модрича је ослобођена. Коридор је био као козја стаза. Пет, шест километара. Док год се Оџак није ослободио, нисмо били сигурни, а и чекало нас је још доста посла,“ наводе се његове речи у књизи Операција Коридор 92: Сведочења хероја аутора Марка Аћића, објављене уз подршку власти РС после рата.

Некако је приличило да је коридор пробијен баш на Видовдан, после 42 дана опсаде. Забележен је Симићев рапорт Талићу: „Овим је Коридор за Југославију успостављен, пут је слободан. Срећно!“

Већ 4. јула је ослобођена и Дервента, чиме су се створили услови за напредовање према Оџаку. Борбе су се наставиле током лета и јесени 1992, јер су Хрвати покушавали да задрже мостобран код Брода. Тај град је ослобођен тек 5. октобра, а у повлачењу су јединице ХВ и ХВО уништиле мостове преко Саве.

За то време, новостворени коридор нашао се на удару ХВ и тзв. Армије БиХ. У једном таквом нападу, муслимански борци су пресекли трасу 10. септембра и починили злочине над цивилима у селу Буквик код Брчког. ВРС је већ 14. септембра поново отворила коридор за саобраћај.

У акцији „Коридор 92“ је погинуло 877 припадника Војске Републике Српске, 15 припадника МУП-а Републике Српске и 17 припадника полиције Републике Српске Крајине.