Пропаст Бугарске у Европској унији – упозорење и растрежњење

Монографија Пропаст Бугарске у ЕУ (издавач: Институт за политичке студије, Београд) која излази из пера Зорана Милошевића (1959), доктора социолошких наука, научног савјетника и редовног професор теоријске социологије и геополитике, академика Петровске академије наука и умјетности (Санкт Петербург) аутора преко 1000 библиографских јединица (научних радова, монографија, зборника радова и публицистичких чланака) као и 40 монографија, од којих издвајамо Турска и неоосманизам, Од Малоруса до Украјинаца, Геополитика филма и Дајане Лазаревић, преводиоца, мастера филологије (била је коаутор књиге Геополитика филма), представља изузетну студију Бугарске али и Балкана уопште.

По количини отворених питања, броју саговорника и методологији разматрања положаја, историјског и геополитичког хода бугарског народа, менталитета Бугара, њихове политичке елите некада и сада, српско-бугарских односа (посебно разматарање личности који су се залагали за зближавање са Србима), бугарско-руских политичких и културних веза, али и бугарско-турских односа (изузетно реално, детаљно и критички, без пристрасности са мноштвом статистичких података), бугарске културе и идеје панславизма, црквена политика некад и сада, узрока и извора русофилије и русофобије, конвертитство елите (од пропагирања комунистичких до демократских вриједности) готово је без конкуренције на српским просторима.

Бивајући свјесни да избор уласка, или неуласка, у Европску унију значи не само не/-улазак у одређену политичку структуру већ цивилизацијски избор, аутори нуде богат оријентир, упозорење али и растрежњујуће податке за српске земље и српски род. Ову књигу треба да проучи сваки човјек који жели активно да се бави политиком, социологијом и културом као темељом дубљих међудржавних односа.

Књига доноси драгоцјен увид са терена (разговори са обичним људима, професорима, научницима, пролазницима; фототрафије значајних споменика, али и обичних не/-прилика у земљи). У књизи нема предрасуда, натегнутих теза, погледа кроз издвојени временски тренутак и илузија. Анализа Бугарске надилази Дугинове тезе из „Основа геополитике“ и шири поље разматрања Бугарског и уопште Словенског питања. Теоријску припрему за ову монографију представљало је организовање међународне научне конференције „Српско-бугарски односи: питања сарадње и перспективе“ (2024), која је изазавала огромно интересовање.

Монографију отвара поглавље „Разумети Бугаре и Бугарску“ у којем се излажу основна теоријска и практична питања која ће потом бити детаљно анализирана у књизи с различитих тачки гледишта: мотивације љубави Бугара према Русима и Србима и узроци разбијања тежњи ка јединству у вријеме Александра Стамболинског (упркос његовом залагању за побољшање односа међу Јужним Словенима); геополитичка усамљеност српских земаља, небеска конотација геополитике за православне народе (пророштво Светог Серафима Саровског), стратешке геополитичке грешке Бугарске кроз историју (мотиви и посљедице избора), пут Светог Саве (заборављена геополитика Светог Саве који је стварао светогорски коридор од Свете Горе до Русије), ослобађање од Турака и супростављене тежње европских моћника и српско-бугарско-руских кретања, етнорелигијски турски фактор у животу бугарског друштва; геополитички и цивилизацијски значај Црног мора, узроци стратешких заблуда бугарске „елите“ и њихове рефлексије на тренутну ситуацију; извори наталитетске и духовне кризе; основи русофилије, развијање русофобије – исходи, узроци и посљедице; деградација образовног и економског система  (снижавање нивоа образовања, уништење великих предузећа и слом пољопривреде), посљедице Лисабонског споразума, етапно губљење суверенитета, пропаст идеологије и појављивање кривотворења историјских чињеница, духовне везе као најјаче упориште…

За српског читаоца ова књига представља поглед у суморну будућност у случају дефинитивног одабира „безаалтернативног“ пута. Књига отвара и многе скривене нише наших полтичких, културних и духовних односа, које просјечан Србин, нажалост, веома мало зна. Међутим, када се схвати оно на шта указују философи (М. Ивановић) да језик, култура, заједничка историја и судбина, начин живота, религија, митологија, обичаји, начин привређивања формирају једну групу, која траје одређено историјско вријеме и себе идентификује као конкретан народ – нацију, постаје јасно да наше бављење Бугарским питањем у великој мјери значи бављење собом и Српским питањем.

Историја је дакле корисна, али није довољна за дубљу анализу, поред философског погледа, који подразумијева и есхатон, односно духовни и цивилизацијски приступ, за анализу која ће породити праву стратегију неопходан је и конкретан рационалан социолошки поглед. Књига управо њиме и обилује. Ево неколико илустрација:

   После пада комунизма бугарска економија је бачена у хаос. Многи производни погони су затворени (укључујући војне) по директним наређенима америчких или европских амбасадора, а други су банкротирали…Аграрна реформа довела је до дубоке деградације пољопривреде и масовног прилива страних пољуприврених производа на бугарско тржиште…

    …Основу бугарског енергетског сектора чиниле су три термоелектране „Марица-Восток“ и нуклеарна електрана „Козлодуј“. Све су изградили совјетски стручњаци. Бугарска влада је 2001. године предала термоелектране „Марица -Восток 1“ и „Марица- Восток 3“ непознатим америчким компанијама, а држава је била обавезна да откупљује сву електричну енергију коју су производили по изузетно високим ценема наредним 15 година…А онда је током преговора о придруживању ЕУ, од земље захтевано да затвори постојећу електрану Козлодуј… Четири од шест блокова су искључени и сада је Бугарска у складу са прописима ЕУ, приморана да купује „зелену“ струју по цени 10 пута већој од цене струје у „Козлодују“…

   На некада индустријском северу Бугарске, незапосленост је сада 60 %. Земља брзо стари: млади људи, видевши безнађе ситуације, масовно емигрирају. У постсоветским годинама, два од девет милиона је већ напустило земљу…

    По стопи наталитета, Бугарска је достигла ниво из времена Другог светског рата, а ову цифру углавном обезбеђује милионска ромска дијаспора…

   Бугарска има рудник злата под именом Челопеч, који је продат компанији регистрованој у Канади за 2 милиона долара. Земља тренутно добија 2% ископаног злата, али влада не зна и нема право да сазна колико се злата ископа у руднику…

   Бугарска пољопривреда је такође уништена. Ако је земља раније извозила огромну количину конзервираног поврћа у Унију, сада сами Бугари једу турски парадајз, холандске паприке, кинески лук и француски кромпир: 80 одсто поврћа и воћа се извози у пољопривредну земљу… Након уласка у ЕУ 2007. године јефтино грчко и турско воће и поврће преплавило је бугарско тржиште. Земља није могла да издржи конкуренцију – различити климатски услови били су опредељујући фактор. А немогуће је забранити увоз јер ЕУ то не дозвољава…

    За Бугарску, улазак у ЕУ био је повезан са низом трговинским ограничења. Уочи приступања земље ЕУ, Европска комисија је од 1. јануара 2007. године значајно смањила  приступ бугарских произвођача млечних и месних производа европском тржишту, резервишући право извоза производа у Европу само за оне компаније које су добиле лиценце из Брисела. Стотини бугарских компанија није било дозвољено да уђе на тржиште ЕУ због прекршаја пронађених у преради производа…

    Пре него што је ушла у НАТО Бугарска је имала 456 борбених авиона. Данас министар одбране Тагарев позива Бугаре да се спремају за рат са десестак полуисправних авиона… Да бисмо разумели реално стање бугарске армије у НАТО-у, размотрићемо најважније чињенице и упоредити их са историјским (бројно стање бугарских војника)

• 86.000 – 1885. године, само шест година након османског ропства;
• 366.000 – 1913. године, у време Балканског рата;
• 500.000 – 1913. године у време Међусавезничког рата
• 1. 200 000 – 1918. године, у Првом светском рату;
• 550.000 – 1944. године, у Другом светском рату, са 556 авиона и 80 бродова;
• 153.000 – 1989. године, са 342 ловца и 114 других борбених авиона;
• 25.000 – 2024. године, под Тагаревим, Денковим, Пеевским, Петковим и Борисовим. У међувремену Бугарска поклања оружје и војну опрему Украјини из прилично оскудних арсенала…

   Према годишњој ранг листи престижног америчког веб-сајта „Global Firepower“, који прати војске 142 земље и рангира их по борбеној моћи, на основу 50 критеријума, за 2024. годину, Бугарска заузима 62. место на светској ранг листи и 5. место на Балкану од укупно 11 балканских земаља...Поређења ради, током Варшавског пакта, према подацима ЦИА-е Бугарска је била велика војна сила са којом се нису могле борити војске балканских земаља и пола Европе…

    Образовање у социјалистичкој Бугарској било је једно од најбољих у свету, према подацима УНЕСКО-а. Толико је импресинирало госпођу Маргарет Тачер да је као министар у тој области направила специјалну посјету…После 1989. године, образовање је постало приоритет за све евроатлантске владе…Под приоритетом се подразумевала област предмета који обликује идејни профил младих, пре свега историја и бугарски језик и књижевност. Дозвољено је да Фондација „Отворено друштво“ Сороша створи паралелне структуре скоро свих регионалних инспектората образовања. Потом су Сорошевим новцем, организоване обавезне обуке за наставнике историје и бугарског језика и књижевости, на којима су њихови истомишљеници из научних кругова и императивно и уз претње налагали наставницима кака да предају предмет ученицима. У уџбенике историје уведена је концепција из Турске о „османском присуству ба Балкану“, које је имало благотворно дејство на „међусобно деловање култура“. Бацила се сенка на најсветтлије личности бугарског националног развоја…а замењна сумњивим, по уметничком квалитету, делима западних аутора. Да би се наставници придобили да предају оно што је наређено, њихове плате су више пута повећаване, па данас примају веће меесечне наканде од професора у Бугарској академији наука. Други велики проблем савременог образовног система је потпуно занемаривање васпитне функције образовања, што се одразило на ниво патриотизма, поштовања словенског и православног карактера бугарске нације, вредновања традиционалних вредности…

   Промене у области високог образоаваља дешавале су се знатно теже, због академске аутономије и снажног отпора већине  наставничког кадра. Уместо два универзитета у време социјализна, парламент је отворио још неколико десетина…Политика која се у овој области води је дволична: стремљење ка што бржем ослобађању од „старих“ професора и ванредних професора и брзе каријере младих, али политички поузданих евроатлантиста -наставника, који се у запањујуће кратком року хабилитују и добијају административне дужности. Део младих предавача, разочаран фаворизовањем својих просечних колега и ниским платама, напушта универзитетску каријеру и уочава се забрињавајући недостатак квалитетног наставничког кадра из средње генерације. Дешава се и отпуштање универзитетских професора на основу пријава студената због начина на који предају свој предмет, као и политичких напади на наставнике због ставова који заступају у својим публикацијама, упркос традиционалној слободи у свету…Са оснивањем „Бугарске академије наука и уметности“ као невладине организације, покушало се затварање Бугарске академије наука основане 1869. године, како би се елиминисали стари и политички неподобни научници и одузела им се имовина Академије. Када то није успело, БАН је почела да се одржава на ивици опстанка, а плате научника су мање од плата наставника у првом разреду. На факултетима има 5-6% студената са којима је могуће радити, остали чекају да добију диплому без икаквог труда..

   Упечатљиви су покушаји власти да научнике увуку у свој очигледни покушај замене ћирилице латиницом. Расте број научних издања који императивно захтевају транслитерацију наведене литературе са ћирилице на латиницу… Значајна чињеница, која показује како се управља образовним системом и научном облашћу, јесте да је најдуже на функцији министар образовања и науке био финансијски стручњак, који никада није предавао ни у школи, ни на универзитету, нити је радио у научном институту…

Као резултат „усидрења Бугарске у колективни Запад“, просечан Бугарин постао је насиромашнији становник у ЕУ. Више од половине становништва живи испод прага сиромаштва, али се сваког дана рађа нови бугарски милионер.

    Скоро све банке у Бугарској се налазе у рукама странаца који остварају вишемилијардне профите годишње, али не уплаћују ни лев у бугасрки буџет. Скоро сви супермаркети су у власништву странаца и они су буквално уништили мали бугарски бизнис. Преко 800. 000 породичних фирми већ је банкротирало…

  Упркос уставној одредби да су природни ресурси општенародна својина, буграрска влада је дала њихову експлоатацију страним фирмама под концесијама, под понижавајућим условима за Бугарску…

„Угуравање“ Бугарске у НАТО размотрено је кроз неколико интервјуа и осврта. С Бугарском почиње принцип неодржавања референдума о уласку у НАТО (јасно је зашто то није било дозвољено). Какве везе има Бугарска са Сјевероатлантским савезом? Питање је реторичко.

Епилог. Уништавање бугарске војске и наоружања, уступање територије за војне базе (представљене као „заједничка војна постројења“) у које не може да уђе ни бугарски министар одбране; обезљуђивање многих пограничних подручја…

Бугарска нема основни уговор о добросусједству, пријатељству и сарадњи само са Србијом, која је кључна земља у „православној осовини Балкана“. Клин који је забијен између два братска народа повремено се појачава истицањем периода рата и издаја и наметањем црно-бијелог наратива сведених на узак временски период.