НАСУШНА КЊИГА О ВЕЛИКОМ ОТАЏБИНСКОМ РАТУ: ПОВОДОМ 22. ЈУНА, ДАНА НАПАДА НЕМАЧКЕ НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ

СЈАЈНО ИЗДАЊЕ АНДРИЋЕВОГ ИНСТИТУТА 

Андрићев институт је, у овом тренутку, једна од наших најозбиљнијих издавачких кућа – између осталог, и кад је историјска литерартура у питању. За то је, између осталог, доказ и књига Алексејa Исајевa и Артjoма Драбкина „Велики отаџбински рат“, у преводу Игора Ђукића, која је доступна и на сајту Института у пдф формату (1). 

Исајев и Драбикин истичу да је рат 1941–1945. био догађај без преседана у људској историји, како по размерама, тако и по интензитету, те да захтева ослобађање од идеолошких наратива који су деценијама обликовали његово разумевање. Књига је покушај деидеологизоване, архивски утемељене историје, која истовремено не релативизује трагедију ни величину совјетске победе.

Аутори одбацују романтизовану визију рата и наглашавају да су „титани“ Великог отаџбинског рата били пре свега обични пешадинци, људи изложени непрекидној смртној опасности, без могућности одмора, сигурности или илузије контроле над сопственом судбином. Рат није био низ херојских сцена, него континуирано стање екстремног физичког и психичког напрезања, у којем су и војници и генерали могли нестати у „котлу“ без трага. Јасно је да су пешадијске јединице подносиле несразмерно највеће губитке, што је у каснијој совјетској историографији често потискивано или апстраховано.

 

ИДЕОЛОШКА ИСТОРИОГРАФИЈА 

Критика Исајева и Драбкина усмерена је на начин на који је рат описиван у Совјетском Савезу. Аутори показују да је већ од лета 1941. године историја рата била подељена на две паралелне струје: јавну, пропагандну, чији је циљ био мобилизација становништва и одржавање вере у победу, и унутрашњу, професионалну, намењену уском кругу војних стручњака, која је служила анализи грешака и прилагођавању тактике. Управо је та друга струја, иако често прецизнија и искренија, остала недоступна широј јавности, што је имало далекосежне последице по колективно памћење рата.

Послератна совјетска историографија додатно је оптерећена политичким интересима. Аутори детаљно показују како су поједине епизоде рата вештачки уздизане или минимизоване у зависности од тога да ли су биле повезане са каријерама утицајних политичких фигура. Тако је, на пример, тенковска битка код Прохоровке представљена као апсолутна прекретница Курске битке, иако је њен стварни војни значај био далеко сложенији. Слично томе, одбрана Мале земље код Новоросијска добила је митске размере, док су истовремено позиционе и изузетно крваве битке код Ржева готово у потпуности изостављене из званичне историје. Ова селективност није била само научни проблем, већ и морална неправда према стотинама хиљада погинулих војника.

Посебан значај у ауторској аргументацији има анализа „белих мрља“ у историји рата. Док је период пораза 1941–1942. био релативно детаљно описиван, мада уз прикривање размера катастрофе, победничке године 1944–1945. биле су представљене готово тријумфалистички, без признавања немачких локалних успеха и совјетских губитака. Управо оваква асиметрија онемогућила је целокупно разумевање динамике рата као процеса учења, адаптације и плаћене цене победе.

 

РЕВИЗИОНИЗАМ КАО ДРУГА КРАЈНОСТ 

Након распада СССР-а, историографски вакуум попуњен је другим екстремом: таласом „демитологизације“ који је често прерастао у дводимензионални ревизионизам. Аутори посебно критикују тезе које рат представљају као резултат наводне Стаљинове намере да први нападне Европу, а које су популаризоване у делима бивших обавештајаца и публициста. Ове интерпретације, по Исајеву и Драбкину, почивају на селективном читању извора и игнорисању контекста и представљају више пуке конструкције него озбиљну историју. 

Књига наглашава значај отварања архива након 2007. године, када је велики број докумената Црвене армије постао доступан истраживачима. Комбиновањем совјетских и немачких извора, аутори настоје да реконструишу реалну слику војне конфронтације, ослобођену и идеолошког улепшавања и сензационалистичког рушења митова. 

 

ПУТ КА РАТУ И ПАКТ МОЛОТОВ – РИБЕНТРОП 

У књизи је описан и пут ка рату, са посебном концетрацијом на међународне односе у Европи током касних тридесетих година. Аутори детаљно анализирају Минхенски споразум из 1938. године као кључни моменат урушавања европског система колективне безбедности. Политика попуштања Велике Британије и Француске не само да је жртвовала Чехословачку, већ је, према ауторима, убедила Хитлера да демократске силе нису спремне за озбиљан отпор. Истовремено, Совјетски Савез је из ових догађаја извукао закључак да се на западне савезнике не може поуздано ослонити у случају великог рата. 

У том светлу, Пакт Молотов–Рибентроп представљен није био идеолоко савезништво, него прагматичан, временски ограничен дипломатски маневар у условима када су све друге могућности биле исцрпљене или непоуздане. Аутори показују да су совјетски преговори са Британијом и Француском били оптерећени међусобним неповерењем, нејасним гаранцијама и одбијањем западних сила да озбиљно размотре совјетске безбедносне интересе, посебно у вези са Балтиком. Совјетско руководство је било уверено да је рат неизбежан и да је питање само када и под којим условима ће до њега доћи.

 

22. ЈУН 1941: МИТ О ИЗНЕНАЂЕЊУ И РЕАЛНОСТ ПОЧЕТНЕ КАТАСТРОФЕ

Књига у издању Андрићевог института демистификује једну од најчешће понављаних тврдњи у популарној историји: да је напад 22. јуна 1941. био потпуно неочекиван и да је Црвена армија затечена у стању потпуне неспремности. Аутори ову тезу систематски разграђују, показујући да је стварност била далеко сложенија и трагичнија. Катастрофа лета 1941. године није била резултат једног фактора, већ сплета политичких, организационих и стратешких слабости, које су се поклопиле са изузетно добро припремљеном немачком офанзивом. Истовремено, у том слому већ се назиру елементи будуће победе: масовна издржљивост војника, способност адаптације и постепено напуштање илузија о  муњевитом рату.

Једна од кључних полазних тачака јесте чињеница да је совјетско руководство располагало бројним обавештајним информацијама о предстојећем нападу. Извештаји су пристизали из различитих извора: војне обавештајне службе, дипломатских канала, па чак и од појединих немачких официра и антифашистички настројених кругова у Европи. Датум напада је варирао у извештајима, али је сам сценарио агресије био јасан.

Међутим, проблем није био у недостатку података, већ у њиховој интерпретацији и политичкој употреби. Совјетско руководство, а пре свега Стаљин, страховало је да би превремена мобилизација или демонстративно подизање борбене готовости могло послужити као изговор Немачкој за рат, или чак гурнути СССР у улогу формалног агресора. Овај страх од „провокације“ довео је до стања парализе у одлучивању, у којем су команданти на терену добијали противречна или недовољно јасна наређења.

 

СПРЕМНОСТ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ

Црвена армија није била демобилисана, нити неспремна. Јединице су постојале, људство је било на положајима, техника је била спремна. Међутим, кључни проблем лежао је у стању трансформације војске. Црвена армија се уочи рата налазила усред дубоких реформи: прелазак на нове организационе облике, увођење нових типова тенкова и авиона, проширење механизованих корпуса и кадровске промене у официрском саставу били су свакодневица. 

Многе јединице су биле кадровски непотпуне, са недовољно обученим млађим командирима. Техника је често била нова, али неиспробана, или стара и технички истрошена. Поред тога, део авијације био је концентрисан на аеродромима близу границе, без адекватне камуфлаже и заштите, што ће се показати као фатална слабост у првим сатима напада.

 

У ЗОРУ 22. ЈУНА

Немачки напад отпочео је у зору 22. јуна 1941. године, уз масовну употребу артиљерије, авијације и диверзантских група. Аутори посебно наглашавају улогу немачких диверзаната, који су у првим часовима рата онеспособљавали комуникације, мостове и командна места, додатно појачавајући хаос у совјетској позадини.

Луфтвафе је у првом таласу уништио или тешко оштетио велики број совјетских авиона, често још на земљи. Ово је створило утисак потпуне ваздушне надмоћи Немачке, иако ће се касније показати да је та надмоћ била временски ограничена и скупо плаћена. Ипак, у првим данима рата, губици совјетског ваздухопловства били су катастрофални.

На копну, немачке оклопне групе су, користећи концепт муњевитог рата, пробијале совјетске одбрамбене линије, окружујући читаве армије. Командне везе су често прекидане, наређења нису стизала, а локалне иницијативе нису могле надокнадити системски слом управљања.

 

ТВРЂАВА У БРЕСТУ 

Један од централних симболичких и историјских момената почетка рата јесте одбрана Брестске тврђаве. С једне стране, одбрана није била унапред планиран херојски чин, већ последица изненадног напада и немогућности организованог повлачења. С друге стране, упорност бранилаца, који су се борили у потпуном окружењу, без воде, хране и појачања, представља реалан пример спонтаног, али херојског отпора.

Одбрана Бреста није променила стратешку ситуацију, али је имала значајан психолошки ефекат: показала је да Вермахт није непобедив и да ће рат бити далеко тежи него што су немачки планери очекивали. 

Посебна пажња посвећена је првим тенковским биткама, које су често у каснијој литератури погрешно приказиване као масовни, хаотични судари без тактичког смисла. Аутори показују да су совјетске јединице у више наврата покушавале контранападе, али су они пропадали због недостатка координације, ваздушне подршке и поуздане везе.

 

ОДГОВОРНОСТ 

Резултат је био брз распад пограничних фронтова, губитак Минска и стварање огромних „котлова“ у којима су стотине хиљада совјетских војника погинуле или пале у заробљеништво. Ове катастрофе нису биле последица кукавичлука или масовне предаје, већ структурне неподесности војске у тренутку удара. 

Аутори не заобилазе ни питање одговорности совјетског војног и политичког врха. После првих пораза уследиле су репресивне мере, укључујући хапшења и суђења појединим командантима Западног фронта. Ове мере нису побољшале борбену способност војске, али су створиле атмосферу страха и додатно отежале доношење иницијативних одлука на нижим нивоима.

Истовремено, започиње и процес учења у ходу. Преживеле јединице, командири и штабови почињу да прилагођавају тактику, да импровизују, и да постепено граде основу за стабилизацију фронта.

 

ПРВО РАТНО ЛЕТО 1941. 

Прво ратно лето се сместило између почетне катастрофе јуна 1941. и јесењих битака за Москву. Овај период је од кључне важности јер управо у њему Црвена армија, иако наставља да трпи тешке поразе, почиње да прелази из стања распада у стање отпора. Фронт није стабилизован захваљујући једној одлуци или једној бици, већ кроз скуп локалних, често безнадежних борби, у којима је време куповано људским животима.

Након уништења пограничних фронтова и пада Минска, немачке снаге продиру дубоко у совјетску територију. У том тренутку, Вермахт још увек делује као добро уиграна машина, али аутори указују да се већ у јулу 1941. појављују први знаци оперативног замора: растојања се повећавају, логистика постаје све сложенија, а губици, иако мањи него совјетски, више нису занемарљиви.

Црвена армија улази у фазу борбе за простор и време. Наређења више нису усмерена на задржавање линије по сваку цену, већ на успоравање непријатеља, чак и када је исход појединачних битака унапред јасан.

 

БИТКА ЗА МОГИЉОВ

Један од примера који аутори детаљно анализирају јесте битка за Могиљов. Иако град није имао стратешки значај упоредив са Москвом или Кијевом, његова одбрана показује како локални отпор може имати оперативни значај. Совјетске јединице, често састављене од импровизованих формација, задржавале су немачке снаге дуже него што је било планирано, приморавајући их на фронталне нападе и трошење ресурса. Овакви примери нису били изузетак, већ део ширег обрасца: немачки план „Барбароса“ није предвиђао масовне, дуготрајне одбране у дубини територије, већ брзи колапс совјетског система.

 

СМОЛЕНСК 

Централно место у ово доба заузима битка за Смоленск (јул–август 1941), коју аутори представљају као прву праву кризу немачког оперативног плана. Иако су Немци и овде постигли тактичке успехе и окружили велике совјетске снаге, темпо напредовања је значајно успорен.

По први пут, Црвена армија изводи серију координисаних контранапада, који, иако не доводе до пробоја, приморавају Немце да пређу из маневарског у позициони начин борбе. Ово има двоструки ефекат: с једне стране, повећава се број совјетских губитака; с друге стране, Немци губе време, а „муњевити рат“ почиње да измиче контроли. Смоленск није био „победа“ у класичном смислу те речи, али је био преломни моменат у динамици рата.

Паралелно са борбама на фронту, у позадини се одвија драматичан процес реорганизације врховног командовања. Стаљин, који је у првим данима рата био шокиран и неодлучан, постепено преузима улогу врховног команданта. Формира се Главни штаб, Ставка, уводе се нови механизми управљања, а дисциплина се пооштрава.

Истовремено, настављају се репресивне мере против команданата оптужених за „неуспехе“. Аутори ове мере не оправдавају, али их тумаче као део ширег система у коме је руководство покушавало да наметне контролу над хаосом, често погрешним средствима.

 

ОДБРАНА КИЈЕВА

Најтрагичнија епизода овог периода јесте одбрана Кијева. Аутори је представљају као пример судара политичке одлуке и војне логике. Упркос упозорењима са терена да постоји опасност од окружења, донета је одлука да се град држи што је дуже могуће, из политичких, економских и моралних разлога.

Резултат је био један од највећих „котлова“ у историји ратовања: стотине хиљада совјетских војника нашло се у окружењу, са минималним шансама за пробој: катастрофа није била последица неспособности војника, већ стратешке грешке врховне команде, која је преценила сопствене могућности и потценила немачку маневарску флексибилност.

Ипак, ни овде губици нису били „узалудни“ у чисто оперативном смислу: задржавање немачких оклопних група на југу одложило је њихово пребацивање ка Москви.

Совјетски Савез успева да, упркос губицима, непрекидно формира нове армије. Обука је кратка, често недовољна, али количина људства омогућава да се фронт одржи. Истовремено, у борби се појављују нови командири, често млађи официри који стичу искуство у најтежим могућим условима.

Прво ратно лето завршава се у стању исцрпљености обе стране, али са кључном разликом: Немачка губи време и илузију лаке победе, док Совјетски Савез, упркос катастрофалним губицима, задржава способност отпора. Фронт још није стабилан, али више није ни у расулу.

 

БИТКА ЗА МОСКВУ И КРАХ СТРАТЕГИЈЕ „МУЊЕВИТОГ РАТА“

Битка за Москву (јесен–зима 1941) представља први неспоран доказ да је немачка стратегија муњевитог рата доживела системски слом. Аутори наглашавају да Москва није била само политички и симболички циљ, већ оперативно средиште совјетског система: чвориште железница, командни центар и кључна тачка мобилизације и управљања.

После летњих борби и кијевске катастрофе, немачка врховна команда веровала је да је Црвена армија исцрпљена и да је довољан још један снажан удар како би се рат окончао пре зиме. Операција „Тајфун“ замишљена је као коначни пробој ка Москви, уз поновну примену оклопних клинова и масовних окружења.

Ипак, ова офанзива покренута је у неповољним условима: немачке линије снабдевања су биле предуге, људство и техника истрошени, а немачка команда је потценила совјетску способност да у кратком року формира нове резерве.

 

ВОЂСТВО У МОСКВИ

Насупрот дуго укорењеној представи о „паници у Москви“, аутори показују да је совјетско руководство, након летњих пораза, успело да створи релативно функционалан систем одбране. Град је утврђиван по дубини, мобилисане су десетине хиљада цивила, а формиране су нове јединице од резервиста, кадета и добровољаца.

Посебно се наглашава значај централизације командовања: Ставка постепено прелази са реактивног на проактивнији начин управљања, а улога појединих команданата на фронту постаје стабилнија и јасније дефинисана.

Немачке снаге у октобру 1941. постижу локалне успехе и поново стварају велике „котлове“, али се кључна разлика у односу на лето огледа у губитку оперативног темпа. Совјетске јединице, иако често поражене, све чешће успевају да се извуку из окружења или да барем задрже противника довољно дуго да се линија фронта поново успостави.

Јесење кише („распутица“) додатно паралишу немачку механизацију. Климатски фактори нису сами по себи одлучили битку, али су оголили структурне слабости немачке логистике и зависност од брзог маневра.

 

ДОЛАЗИ ЗИМА, ДУГА И ХЛАДНА

Са доласком зиме, немачке снаге се суочавају са условима за које нису биле адекватно припремљене. Истовремено, совјетска страна користи своје унутрашње предности: краће линије снабдевања, бољу прилагођеност условима и свежије резерве, укључујући јединице пребачене са Далеког истока. Први пут од почетка рата, Вермахт не напредује, већ се брани. Та чињеница има огроман утицај и на немачке команданте и на совјетске војнике, јер руши мит о непобедивости немачке армије.

Децембра 1941. Црвена армија прелази у општу контраофанзиву. Ова офанзива није била савршено припремљена нити без губитака, али је била довољно снажна да натера Немце на масовно повлачење. По први пут у рату, немачке снаге губе значајне територије без могућности да их брзо поврате: совјетска команда више не реагује искључиво импулсивно, већ планира и координише операције на ширем фронту.

Битка за Москву је стратешка прекретница, али не и крај рата. Немачка није поражена, али је изгубила оно што јој је било најважније: иницијативу муњевитог рата и уверење у брзу победу. Од тог тренутка, рат прелази у фазу исцрпљивања, у којој Совјетски Савез има све веће структурне предности.

Москва, дакле, није била само „спасена престоница“, већ тачка после које се рат више није могао вратити на почетне претпоставке немачке стратегије. То јест, победа код Москве није настала из једног херојског напора, већ из комбинације грешака противника, постепене адаптације Црвене армије и огромне цене коју је совјетско друштво било спремно да плати. Овим се затвара прва фаза рата и отвара пут ка много дужем и крвавијем сукобу.

 

РЖЕВ

У совјетској историографији често су прећуткиване Ржевско-вјаземске операције 1942–1943, које Исајев и Дрјабкин означавају као једну од најкрвавијих и најмање схваћених епизода рата. Ржев није био споредно бојиште, већ кључни део фронта на коме су се налазиле главне снаге немачке Групе армија „Центар“, на релативно малој удаљености од Москве. Совјетске офанзиве код Ржева карактеришу фронтални напади, тешки губици  и минимални територијални добици.

Аутори не прикривају да су ове операције често биле лоше припремљене и слабо координисане, али наглашавају њихову стратешку функцију: везивање немачких резерви и спречавање нове офанзиве на Москву. Управо зато је Ржев у послератној историографији потискиван – није се уклапао ни у наратив победе ни у јасну причу о поразу.

Након неуспеха код Москве, немачко руководство напушта идеју директног удара на престоницу и усмерава тежиште ка југу. Аутори детаљно анализирају план операције „Блау“, чији су циљеви: заузимање Кавказа и нафтних поља, прекид совјетских комуникација дуж Волге, економско изнуривање СССР-а. Ова промена стратегије показује да Немачка више не верује у брз војни слом Совјетског Савеза, већ покушава да га економски онеспособи.

 

СТАЉИНГРАД

А онда креће битка за Стаљинград.  Стаљинград није изабран само због имена, већ пре свега због свог саобраћајног и индустријског значаја. Борбе у граду су крајње исцрпљујуће, дехуманизујуће и хаотичне, а фронт се своди на појединачне зграде, подруме и спратове.

Кључна промена у односу на 1941. јесте да Црвена армија више не покушава да спасава ситуацију импровизацијом, већ планира велику операцију окружења. Операција „Уран“ представља врхунац процеса учења из претходних пораза: концентрисан удар на слабије осигурана крила немачке Шесте армије, уз коришћење покретних формација и масовне артиљеријске припреме.

Опкољавање и уништење Паулусове Шесте армије аутори тумаче као први неповратни стратешки пораз Немачке. За разлику од Москве, где је Вермахт поражен али очуван, Стаљинград значи губитак целе немачке армије, масовне људске и материјалне губитке и снажан психолошки удар на Немце и њихове савезнике. Од овог тренутка, Немачка више нема могућност да самостално диктира темпо рата на Источном фронту. Стаљинград је прва потпуно осмишљена и успешно изведена операција стратегијског обима.

 

КУРСК

Аутори Курску битку не третирају као „највећу тенковску битку свих времена“ у популарном смислу, већ као комплексну стратешку операцију, у којој је Црвена армија по први пут у потпуности искористила предности дубинске одбране, ешалонираних резерви, артиљеријске масовности и обавештајне припреме. Кључна разлика у односу на 1941–1942. јесте чињеница да Совјети очекују немачки напад, знају његов правац и не покушавају да га спрече импулсивним контранападима, већ га апсорбују и исцрпљују у унапред припремљеној одбрани.

Немачка операција „Цитадела“ је последњи покушај да се иницијатива врати офанзивом ограниченог обима. Њен неуспех означава крај немачке способности да планира велике офанзиве на Источном фронту.

После заустављања немачког напада, Црвена армија одмах прелази у планиране контраофанзиве. Операције „Кутузов“ и „Румјанцев“ показују нови квалитет совјетског ратовања: офанзиве се не воде „на јуриш“, циљеви су јасно дефинисани, логистика и резерве су унапред припремљене. Губитака има, али су сада функционални у односу на постигнуте циљеве, што представља суштинску разлику у односу на раније фазе рата.

 

ОСЛОБАЂАЊЕ УКРАЈИНЕ

Ослобађање Украјине у другој половини 1943. и током 1944. представља највећи континуирани низ офанзивних операција које је Црвена армија до тада извела. То је значило  истовремено дејство више фронтова, систематско пробијање немачких одбрамбених линија и способност да се офанзива настави без дужих пауза.

Прелазак Дњепра и ослобођење Кијева нису „тријумфални марш“, већ су плод технички и логистички изузетно сложене операције, у којима се плаћа висока цена, али се резултати више не доводе у питање.

Од 1943. године немачка војска све чешће делује реактивно јер немачке снаге више немају довољно резерви за затварање пробоја, нити времена за консолидацију линија. Повлачење из Украјине и касније из Белорусије није последица једног пораза, већ структурног исцрпљивања. Вермахт је, иако и даље тактички опасан, изгубио способност да води рат по сопственим условима.

 

ДО ПОБЕДЕ 

Завршни део књиге посвећен је последњој фази рата, од велике совјетске офанзиве 1944. године до пада Берлина у мају 1945, али и проблему тумачења победе у историјској, моралној и политичкој перспективи. Аутори јасно стављају до знања да се ова фаза не може разумети као „лако финале“, већ као највећи концентрациони напор целог рата, у којем је победа била сигурна, али је њена цена наставила да расте.

Аутори 1944. означавају као годину у којој Црвена армија први пут у потпуности користи стратешки маневар у европским размерама. Операције у Белорусији (укључујући разбијање Групе армија „Центар“), у Источној Европи и на Балкану показују способност да се уништавају целе групације непријатеља, офанзиве воде без дугих оперативних пауза, али и координира дејство копнених, ваздушних и логистичких структура. За разлику од 1941–1942, сада иницијатива не прелази из руку у руке: Вермахт више не диктира ни темпо ни правац борби.

 

НОВА ПИТАЊА

Продор Црвене армије ван граница СССР-а уводи рат у политички сложенију фазу. Војна логика се све више преплиће са дипломатским и идеолошким питањима: ослобођење територија истовремено значи и успостављање новог поретка.

Понашање Црвене армије у земљама кроз које се пролази није идеално према локалном становништву, али иза совјетских војника су године бруталног рата, огромни губици и психолошки терет који су носили сви борци који су ушли у земље агресора.

Вермахт је разбијен, резерве су исцрпљене, а командна структура подређена политичком фанатизму. Ипак, аутори наглашавају да борбе ни у овој фази нису биле лаке: урбани рат, утврђени положаји и фанатичан отпор Немаца значили су да сваки километар напредовања има цену. После свега, совјетска застава је истакнута на Рајсхтагу. Био је 9. мај 1945. Победа Црвене армије, иако историјски неопходна и војно заслужена,  плаћена је ценом која превазилази уобичајене категорије „успеха“. Губици су били огромни, али је победа била једина алтернатива уништењу Русије. 

 

ЦЕНА КОЈА ЈЕ ПЛАЋЕНА

Књига Исајева и Дрјабкина је писана живо, аутентично, потресно. Довољно је сетити се блокаде Лењинграда и тзв. „Пута живота“, којим је пробијена немачка блокада:“Током првог месеца његовог рада у град је допремљено 10 хиљада тона хране, што није било довољно ни за 10 дана. У јулу, увођењем система талона, радници у Лењинграду добијали су једну векну хлеба од 800 грама дневно, а издржавана лица 400 грама. Већ до почетка октобра норме су преполовљене, а до краја новембра град се нашао на ивице катастрофе: следовање хлеба је смањено на 250 грама радницима и 125 грама осталим житељима града. Квалитет хлеба је опао, додавано је прегорело брашно из Бадајевских складишта, понекад разни сурогати, укључујући и прехрамбену целулозу од прераде дрвета у фабрици „Госзнак“ у којој се штампао новац пре рата. Почела је глад. А.М. Городницки се присећао: „Мој отац је стално покушавао да пронађе допунске изворе хране. А новине су објављивале рецепте шта може да се направи, на пример, од љуски кромпира… Кад нестане љуски, могао се користити лепак, папир… Све су кували. До зиме су мачке и пси већ нестали са улица. Сећам се како је мој отац покушао да направи нешто попут супе од лепка за дрво. Ништа није било од тога… Али смрад је био такав да га се и данас сећам“.“  

И још:“Индикативно је да су нацисти Лењинградску област коју су окупирали довели до глади не мање страшне од оне у самом Лењинграду. Становница града Пушкина (до 1918 – Царско Село) Л. Осипова записала је у свом дневнику: „Мразеви су били неподношљиви. Људи већ умиру од глади у својим креветима, сваки дан на стотине. У Царском Селу је до доласка Немаца било око 25 хиљада људи. Око 5–6 хиљада се разишло у позадину и у оближња села, две до две и по хиљаде је отерано гранатама, а према последњем попису Управе, који је обављен пре неки дан, остало је осам хиљада и нешто. Сви остали су помрли. Више се нимало не изненадите када чујете да је овај или онај познаник умро <…> Запрежна кола иду улицама и скупљају мртве из њихових домова. Остављају их у наткривеним рововима. Кажу да је цео пут до Гатчине са обе стране препун лешева. Ти несрећни људи покупили су своје последње ствари од вредности и пошли да их замене за храну. На путу, ко је сео да се одмори, више није устао… Старци из старачког дома, избезумљени глађу, написали су службену молбу команданту војних снага нашег краја и некако су му доставили ту молбу. А у њој је писало: „Тражимо дозволу да користимо као храну старе људе који су умрли у нашем дому“.“

То је била цена руске победе над нацизмом.

 

ГУБИЦИ И СМИСАО ПОБЕДЕ 

Када се говори о совјетским ратним губицима, они морају бити заувек запамћени, јер су цена којом је плаћена слобода. 

Артјомов и Драбкин указују на чињенице:“Војни губици од 10 милиона 900 хиљада људи свакако су били тежак ударац за Совјетски Савез. Колико су ови губици били оправдани? Црвена армија је водила велики рат у индустријској ери, када су се милиони војника, наоружани најновијим и најнапреднијим оружјем и војном техником тог времена, сукобили на фронту дугом хиљадама километара. Поред тога, стварност Великог отаџбинског рата били су дубоки продори механизованих јединица, што је довело до опкољавања армија, па чак и читавих фронтова. Према најновијим подацима, у првих годину и по дана рата десило се 60% свих ненадокнадивих губитака совјетских оружаних снага. Губици 1944–1945. године били су сразмерни постигнутим резултатима, када је Црвена армија напредовала од Дњепра и Лењинграда до Лабе и Аустрије. Штавише, совјетски губици су сразмерни губицима нанетим непријатељу.“

Историја Великог отаџбинског рата, закључују аутори, мора бити ослобођена и пропаганде и сензационализма. Само таква историја може истовремено сачувати сећање на жртве, помоћи да Руси пред собом имају цену победе и спречити понављање истих грешака у будућности.

Да поновимо: победа Црвене армије није настала из генијалног плана, него из бруталног процеса адаптације, у којем су грешке плаћане огромним губицима, али нису понављане бесконачно. Људи су били спремни да бране Отаџбину. И зато је Велики отаџбински рат неизбрисив из руске и светске историје. 

Хвала Андрићевом институту што нас је на то подсетио књигом Исајева и Дрјабкина. 

 

УПУТНИЦЕ:

1. https://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2026/01/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B5%D1%98-%D0%98%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D0%90%D1%80%D1%82jo%D0%BC-%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%BA%D0%B8%D0%BD-%D0%92%D0%95%D0%9B%D0%98%D0%9A%D0%98-%D0%9E%D0%A2%D0%90%D0%8F%D0%91%D0%98%D0%9D%D0%A1%D0%9A%D0%98-%D0%A0%D0%90%D0%A2-22.-%D1%98%D1%83%D0%BD-1941-%E2%80%93-9.-%D0%BC%D0%B0%D1%98-1945.pdf