АЛХЕМИЧАР СТАША И ЗЛАТНИ КАМЕН СРБИЈЕ

Бранислав Станковић: „Константин – књига о Винаверу: Српство као судбина“, Прометеј, Нови Сад, 2023.

СРБИЈА КАО БАЈКА И СТВАРНОСТ

Дело Бранислава Станковића „Константин – књига о Винаверу: Српство као судбина“ даје нам слику Станислава Винавера као писца, човека и српског родољуба чији се идентитет не може разумети без српске културе, ослободилачког заноса и породичног наслеђа слободарства. Већ на почетку стоји Винаверова мисао: „Да бисмо били своји треба да знамо читав свет.“ Српство је судбинско припадање народу који се разуме тек у додиру са светом. Патриотизам и космполиитизам се допуњавају, а не потиру. Станковић наводи Винаверово сећање на дечачки сан о ослобођењу јер „друге стварности и друге бајке није ни било“ осим „ослобођења свих Срба“, у слави, заносу и „вртоглавој лепоти“. Винаверово детињство, уобразиља и животни избори нису били одвојени од националне идеје. За њега је Србија и историја и духовни задатак. Још је у раној младости написао песму „Отаџбина“, у којој је земља отаца „последње уздање и утеха права“.

СРБИЈА ОНОГ ДОБА

Србија се у XIX веку, после устанака, мења, напредује и прави, како каже Станковић, „озбиљан цивилизацијски скок“. Отварају се образовне и културне установе, ствара се нова елита, а устави из 1888. и 1903. године показују тежњу да се успостави друштвени и правни поредак по угледу на развијене европске земље. Истичу се непосредни избори, тајно гласање, слобода штампе, независно судство, грађанска права и Народна скупштина као највише законодавно тело.
Да би приказао слику Србије тог доба, Станковић наводи мишљење Емила Луја Виктора де Лавелеја, који је о Србији написао: „Нема земље која више заслужује да буде названа демократском од Србије.“ Он истиче да у Србији нема великих племићких земљопоседника, да је земља у рукама оних који је обрађују и да се за власт може рећи да „долази од народа“. Наравно, није то био остварени идеал: Станковић наводи Владимира Јовановића, који говори о снажном утицају страначких елита, злоупотребама полицијског апарата и мешању власти у изборни процес. Србија има своје слабости, али је земља која „ипак иде напред“.

ПИЈЕМОНТ

У том напретку посебно место има јачање националне свести: расте жеља за ослобођењем и уједињењем свих српских крајева, са Србијом као Пијемонтом. Тај патриотизам прожимао је читаво друштво, „упркос свим политичким и идеолошким разликама“. Станковић истиче: „Цело Српство дисало је и мислило једну националну мисао.“
У такву малу, али слободарску, државу долазе бројни људи страног порекла, да би је прихватили као своју. Станковић каже да се тих година у Србију усељавало „као у обећану земљу“. Међу дошљацима је Ђорђе Вајферт, „пореклом Немац, а душом Србин“, оснивач и гувернер Народне банке Србије, добротвор, ратни помагач српске војске и човек који је добар део иметка оставио српском народу. Ту је Роман Сондермајер, лекар из Кракова, који долази у Србију, постаје први хирург српске војске, прима православље и са породицом дели судбину Србије у ратовима. Његов син Сташа, иако малолетан, пријављује се као добровољац и гине у време битке на Церу.

КРАКОВ, РОШ, РИБНИКАРИ, А ОНДА ШАБАЦ

Ту су и Станислав Краков, Ђорђе Себастијан Рош и браћа Рибникар. Краков је као седамнаестогодишњак отишао у четнички одред војводе Вука, рањаван је више пута и касније се бавио књижевношћу, новинарством и режијом. Рош, немачко-словеначког порекла, учествује у ратовима, брани Београд 1915. године, бележи говор мајора Гавриловића, помаже развој домаћег ваздухопловства и касније троши велике суме на очување српске баштине, Грачанице, Жиче и Хиландара. Браћа Рибникар, оснивачи „Политике“, гину у Великом рату. О њима „Политика“ пише: „Два Рибникара погинула су у борби која довршава победу велике српске идеје.“ Исидора Секулић каже да су они „два порушена стуба Политике“ и „два уздигнута стуба Велике Србије“.
Тако стижемо до Шапца и породице Винавер. Шабац је приказан као град отворен за људе из неослобођених крајева и за странце који у српској средини остављају дубок траг. Ту су Јосиф Шлезингер и Роберт Толингер, али, од свих који су тих година стигли у Србију и Шабац, „нико се по дубини укорењености и ширини прихваћености у новој средини не може поредити са породицом Винавер.“

ВИНАВЕРОВИ ОТАЦ И МАЈКА

Др Аврам Јосиф Винавер рођен је 1861. у варшавској јеврејској породици. После студија медицине у Кракову оженио се Розалијом Ружом Розенберг, пијанисткињом и педагогом. У Србију долази 1889. године, преко познанства са др Романом Сондермајером, најпре у Београд, а затим у Шабац, где добија место лекара Окружне болнице. Шабац је брзо прихватио Винаверове, а они су се, како аутор каже, брзо „пошапчанили“. Када је Аврам требало да буде премештен у Крагујевац, дао је оставку и покренуо приватну праксу, само да не напусти Шабац.
Адвокат Дража Петровић сведочи да је доктор Винавер био не само кућни лекар него и „један од првих пријатеља“ његове куће. Он пише да је Винавер „брзо заволео своју нову отаџбину Србију“, у којој је уживао права, слободе и пријатељства, па је зато постао српски држављанин. Винаверово српство није случајна околност, него породична, културна и лична судбина, настала у Србији која је многе странце претворила у своје најоданије људе.

ДЕЦА АВРАМА И РУЖЕ

Аврам и Ружа имали су Станислава и Мјечиславу, Мјећу. Мјећа је млада умрла, и њој је брат посветио своју прву књигу песама.
Станислав Сташа Винавер рођен је 1. марта 1891. године. Одрастао је у кући пуној књига, часописа и музике. Уз мајку Ружу, пијанисткињу, у његов свет рано улазе Бах, Шопен и Менделсон. Та музичка објашњава Винаверову каснију осетљивост за ритам, звук, језик и унутрашње треперење света. Сам Винавер је касније сведочио да је као дете, током летњих ноћи у Шапцу, кроз отворен прозор слушао крекет жаба и у њему разликовао „осминске интервале“. То детиње слушање света већ најављује његову каснију уметничку природу: он стварност сазире као сложену музику, као хор у ком се постепено откривају разлике, нијансе и унутрашњи односи.

САН МЛАДОГ ВИНАВЕРА

Упоредо са интелектуалним и музичким развојем, код Винавера се од детињства обликује и духовна припадност српској култури. Аутор поново наглашава Винаверово сећање да у Србији његовог детињства „друге стварности и друге бајке није ни било“ осим сна о ослобођењу свих Срба. За њега српство није било накнадно изабрана идеологија, него ваздух детињства, опште осећање времена, морална и имагинативна основа у којој је Винавер растао.
Посебно место у том детињству има Петар Перуновић Перун, младић из Црне Горе који је, по тадашњем обичају да виђеније породице школују по једног ђака из Црне Горе, дошао у кућу Винаверових. Винавер је Перуна познавао „од када је себе знао“. Перун је у кући Винаверових провео неколико година. Није био доведен да служи, него је добио прилику да учи и развија се. На њега су утицали Ружа Винавер и Роберт Толингер, али је он пуноту матерње мелодије налазио пре свега у гуслама, које је из Црне Горе понео као „једини животни аманет и реквизит“. Тако се у истој кући сусрећу Бах, Бетовен и гусле, европска музичка култура и српска епска традиција, Шопен и косовски завет. Станислав и Перун заједно стасавали у истом великом сну: сну о слободном и уједињеном Српству.
Биће Перун чудо и 1914, на Колубари. Док српску војску по рововима бодре гуслари, Перун усред борбе гусала, смирује ватру и пева обема странама. Када заврши, узима пушку и борба се наставља. Тешко рањен, лечи се у ваљевској болници, где о њему брине Ружа Винавер. Касније наставља мисију у Америци, помаже прикупљање помоћи и добровољаца, гусла Михаилу Пупину и Николи Тесли, а према његовом сведочењу, Тесла је уз гусле плакао.

ЂАК ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

После нижих разреда, Винавер уписује Шабачку гимназију. Био је одличан ђак. Већ као гимназијалац, 1904. године, учествује у иницијативи за подизање споменика кнезу Иви од Семберије, поводом двадесетогодишњице Ђачке дружине „Поука“ и стогодишњице Првог српског устанка. Шабачку гимназију напушта и VIII разред завршава у Првој београдској гимназији. Разлог је био необичан: из солидарности са школским друговима није хтео да се ухвати у коло до једног професора, па је његов прелазак у Београд постао компромисно решење.
Винаверова сећања на гимназију приказују српско школство као место великог социјалног уздизања. У гимназију су долазила и деца људи који нису знали за латински, грчку историју, логаритме или Тројанског коња, али су та деца брзо улазила у свет знања. Он пише о поносу професора, ученика и родитеља, нарочито оних из обичног света, чији су синови постајали ђаци и „петичари“. Видимо Србију као друштво у ком школа има скоро свету улогу, јер отвара пролаз у велику културу. Винавер нас подсећа:“Професори су били горди и поносни на своје ученике, городост пак ученика превазилазила је понос учитеља. А шта да кажем о родитељима, нарочито о онима који су припадали ситном свету? Шта да кажем о праљама и пегларкама, о бирташицама, и о малим трговкама, ситним бакалима, о сензалима и таљигашима чији су синови улазили у дубине Њутновога бинома и у вратоломне и поразне амбисе Првога и Другога пунскога рата? Са чиме да упоредим ту гордост, тај сјај очију, то зрачење целога бића, ту мекоту дрхтећега гласа, када говори о сину, ђаку и петичару!“

ОТАЏБИНА ЈЕ У ОПАСНОСТИ

Године 1908, анексија Босне и Херцеговине затиче Винавера као матуранта у Београду. Цела Србија је узнемирена. У том тренутку поново се појављује Перун Перуновић, који са гуслама долази из Шапца у Београд и на споменику кнезу Михаилу гусла узаврелој маси. Винавер ће много касније писати да је Перун био један од оних који су их „пробудили“, мада, како додаје, „није требало“ будити их, јер су сви знали своју дужност: „Слобода или смрт“. У овом догађају аутор види дух целе генерације – спремност на жртву ради уједињења.
Исте анексионе кризе, Јован Дучић у „Политици“ објављује чланак „Отаџбина је у опасности“, а Бранислав Нушић пред масом код споменика кнезу Михаилу говори: „Браћо, отаџбина је у опасности…“ У тој маси били су и матурант Станислав Винавер и гимназијалац Станислав Краков. Нушић потом уписује добровољце у „Легију смрти“, која је требало да пређе Дрину и започне ослобађање Босне. И Винавер и Краков су спремни. Како другачије?

У ПАРИЗУ

После матуре, у јесен 1909. године, Винавер одлази у Париз, на Сорбону и Колеж де Франс. Тамо слуша велике професоре: Поенкареа, Борела, Дербуа, Пикара, Жанеа, Делбоса, Кенингса и Бергсона. На њега нарочито утичу Жил Анри Поенкаре и Анри Бергсон. Поенкаре му открива лепоту математичког мишљења, док Бергсон постаје његов духовни отац. Винавер је припадао кругу најдражих Бергсонових ученика, који су седели у првом реду и себе називали бергсоновцима. Родитељима је у Шабац писао само да слуша Бергсона, верујући да је то довољно да објасни његов боравак у Паризу.
Поред студија, Винавер је у Паризу учио клавир код Ванде Ландовске. Она је желела да од њега начини светског пијанисту, али га је, како аутор наводи, „примамила математика“. Винавер је ипак остао дубоко везан за њену музику. Писао је да „нико никада није продро у срж свирке Ванде Ландовске“, а себе је називао „зеленим париским бруцошем“ који је имао част да буде примљен у њено мало јато најмилијих ученика.

ИЗ ПАРИЗА У ДОБРОВОЉЦЕ

Али када је дошло време Балканских ратова, Винавер напушта Париз, Бергсона, Поенкареа и музику Ванде Ландовске. Враћа се у Србију као добровољац. Истовремено, његов отац Аврам као резервни капетан прве класе управља војним болницама у Куршумлији, Врању и Ваљеву, а Ружа је уз њега као медицинска сестра. Тако се породична прича Винаверових поново враћа праоснови: знање, уметност и европска култура код њих нису одвојени од Србије, него јој се, у часу историјске потребе, стављају у службу.
По Станковићу, Винавер се нашао у Србији када је „куцнуо час да се досањају снови о слободи и да се освети Косово“: све што је стекао у Европи сада се ставља у службу Србије.
Др Аврам Јосиф Винавер, као резервни капетан прве класе српске војске, 1912. године управља војним болницама у Куршумлији и Врању, а 1913, у Другом балканском рату, резервном војном болницом 17. пука у Ваљеву. Ружа Винавер, као медицинска сестра, налази се уз њега. У те дане, др Винавер је извео бројне операције, спасавајући животе српских војника, због чега су он и Ружа стекли поштовање лекарског и болничарског колегијума.

МАТИ У РАТУ, СИН У КЊИГАМА

Станковић истиче и Ружу Винавер као списатељицу. Њена прича „На мртвој стражи“, настала у Балканском рату и објављена у листу „Балкански рат“ на Божић 1913. године, доноси слику болнице, болесника, сестринске бриге, умора и жртве. У тој причи милосрдна сестра служи рањенима и болеснима, храбри их, трпи њихове молбе, сузе, страхове и болове. На крају се помиње Даница Јовановић, која је умрла од болести добијене негујући ратнике у врањској болници. Ружина реченица, „Паде неустрашими и храбри стражар на својој мртвој стражи“, постаје симбол женске ратне жртве, не мање стварне од војничке.
У годинама пред Велики рат, од 1911. до 1913, Станислав Винавер објављује прве књиге: збирку песама „Мјећа“, посвећену рано преминулој сестри Мјечислави, затим „Приче које су изгубиле равнотежу“, „Смрт тишине“ и „Мисли“. Али књига не остаје на књижевном почетку: одмах потом долази 1914. година. Винавер, као и цела његова генерација, спремно дочекује Велики рат, схваћен као обрачун са Аустроугарском и борба за коначно уједињење српских земаља.

ПОЛАЗАК У БОЈ

Посебно је снажна сцена испраћаја српских студената у Паризу. Парижани им у Латинској четврти, недалеко од Сорбоне, приређују испраћај. Келнери, фризери, дућанџије и жене показују им пажњу, а однекуд се појављује и српска застава. Тада се Винавер зариче да ће од свих народа волети Французе, нарочито „онај мали њихов свет“ који има топлине и разумевања за све.
Винаверово војевање са Аустроугарима почиње у редовима 1300 каплара. Био је припадник Шесте чете Скопског ђачког батаљона, зване „Букварци“. После великих губитака у официрском кадру, Врховна команда шаље академску младост у борбу као командни кадар. Они треба, пре свега, „да гину на челу својих десетина, водова, а понеки пут и чета“. Њихово ватрено крштење било је у Колубарској бици, на падинама Сувобора, под командом војводе Живојина Мишића.

ЖЕТВА МЛАДОГ ЖИТА

Када су Винавера и другове на обуци због младалачке неозбиљности прозвали „Калаштурама“, они су, када су на Сувобору почели да гину, пркосно јавили: „Овако гину Калаштуре.“ Винавер је као борац више пута рањаван. Касније ће записати да је његова генерација извршила задатак који се од ње очекивао, али да се у том напору „мање-више, у том напору сви сломили“. Он сматра да је жртвована најбоља снага образоване младости, али у исто време разуме да је та жртва, у историјском тренутку Мишићеве офанзиве, многима изгледала неопходна.
Међу палим друговима посебно се издваја Страхиња Бан Нушић, син јединац Бранислава Нушића. Пред погибију пише оцу: „Не жали за мене, ја сам пао на бранику Отаџбине“, за идеале проповедане 1908. године. У поруци упућеној вереници пише: „Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, тебе.“

АВРАМ НЕУСТРАШИВИ

Др Аврам Винавер је у Великом рату санитетски мајор и управник резервних болница у Ваљеву, док је Ружа добровољна болничарка. Када је српска војска морала да напусти Ваљево, Аврам остаје да преда болнице са болесницима и рањеницима непријатељу. Он испраћа Ружу последњим возом, не говорећи јој да остаје као роб. Пред аустријским официрима инсистира на правилима Црвеног крста, на Женевској конвенцији и на достојанству српског лекара. Аустроугарском пуковнику предаје шест болница са 372 болесника.
У разговору са непријатељским командантом, Аврам сведочи о злочинима аустроугарске војске у Шапцу, Прњавору, Добрићу, Богосавцу и другим местима. Тражи да његова изјава буде записана, потписана и оверена. Иако зна немачки, сведочи на српском језику. После Колубарске битке, када у Ваљеву остају и аустроугарски рањеници, он о њима брине као и о српским. Смрт младог аустроугарског лекара од пегавог тифуса тешко га погађа, па организује његов погреб и, како је записано, жали „младост свог непријатеља“.

ОТАЦ, МАЈКА, СИН

Године 1915. породица Винавер поново заузима своје ратне положаје. Аврам одлази у Ђевђелију као управник резервне болнице. У рату остаје без четири прста десне руке, прележава срдобољу и пегави тифус, а 24. августа 1915. умире од маларије. По сопственој жељи сахрањен је у заједничкој гробници са српским војницима, на брду покрај Ђевђелије. Станислав га касније овековечује у књизи „Ратни другови“, у песми у којој је др Аврам приказан како, испијен од болести и брига, даноноћно обилази болеснике.
Када српска војска креће у повлачење преко Албаније, са њом се повлаче и Станислав и Ружа Винавер. На једној завејаној албанској чуки Станислав среће тешко болесног Милутина Бојића. Разговарају три сата о Византији и будућој поезији. Потом долазе страшне слике албанског повлачења: ледена киша, ветрови, липсала стока, мртви војници, глад, ваши, глиб и безнађе. Стигавши на Крф, Винавер се прикључује Српском ратном прес бироу под Слободаном Јовановићем, пише у „Српским новинама“, помаже војницима и користи знање језика да код савезничких официра издејствује помоћ за своје ратне другове.

ОД КРФА ДО РУСИЈЕ

Пише у „Српским новинама“, објављује први део спева „Немања“, као и песме „Командант батаљона“, „Визије пред Скадром“, „Наредник Велибор“. Бранко Лазаревић је о тој поезији написао да Винавер „мистично и тихо пева наш национални крст“.
Винавер се на Крфу труди да буде од користи и српским војницима. Захваљујући знању језика и контактима са савезничким официрима, прибавља пропуснице војницима који желе да на Виду виде браћу и рођаке. Тај детаљ га приказује као човека практичне доброте: његова култура и образовање нису одвојени од непосредне помоћи људима. Исти човек који пише стихове и дипломатске текстове уме да помогне обичном војнику да дође до ближњег кога није видео по годину дана.
Српска влада затим шаље у свет људе који треба да обавесте јавно мњење савезничких земаља о српској борби и страдању. Међу њима су Брана Петронијевић, Николај Велимировић, Риста Марјановић и Станислав Винавер. Винавер као преводилац српске дипломатске мисије најпре борави у Паризу, а потом га Никола Пашић 1917. године упућује у Петроград. Тамо ће стићи неколико месеци пре Октобарске револуције и постати њен непосредни сведок.

СВЕДОК ПРЕВРАТА У РУСИЈИ

Када се српска мисија повукла из Русије, Винавер остаје у Москви и ради у Централној статистици. У то време пише текстове о ономе што гледа и доживљава. Најпре их објављује као непотписане извештаје „Из пакла Октобарске револуције“ у „Српским новинама“, а после повратка у Србију они излазе у „Политици“ као фељтон „Код бољшевика“. Касније ће бити сабрани у књизи „Руске поворке“ из 1924. године.
Винавер је у Русију дошао са породичним ставом према револуционарној идеји. Његов отац Аврам био је васпитан у обожавању револуције, у вери да она води човечанство ка слободи и правди. Али оно што је Станислав видео у Русији није личило на тај идеал. У једном одломку он се пита зашто је револуција „тако ужасна, тако крвава и тако бездушна“. Винавер не одбацује идеју правде, али одбацује крваву стварност која се под њеним именом јавља.
Станковић пореди Винаверове „Руске поворке“ са каснијим делима других писаца о Совјетском Савезу. Наводи да су им најближи „Утисци из Русије“ Драгише Васића, док је Крлежин „Излет у Русију“ супротан Винаверовом виђењу. За Крлежу је револуција прометејски процес еманципације, а за Винавера она постаје крвав и бездушан процес. Кроз тај сукоб не говори се само о Русији, него и о различитим погледима на историју, на Србе, на југословенску идеју и на будућност нове државе.

ПОЧАСТ КРАЉУ МИЛУТИНУ

Поред писања, Винавер у Русији ради и на окупљању аустроугарских заробљеника јужнословенског порекла, како би се од њих створила Југословенска добровољачка дивизија за Солунски фронт. Када се 1919. године враћа у Србију, са собом води последњу формирану чету југословенских добровољаца. На путу кроз Софију изводи чету из воза, постројава је и води до цркве Свете Недеље, где одају пошту моштима Светог краља Милутина. Бугари тај чин доживљавају као провокацију и дипломатски скандал.
Ево како то описује Станковић:“Поред других обавеза у Русији, Винавер ће радити и на окупљању аустроугарских заробљеника јужнословенског порекла, како би од њих створио Југословенску добровољачку дивизију која је требало да буде упућена на Солунски фронт. Као и сваки други поверени му задатак, Винавер је и овај обављао предано. Када је 1919. године кренуо назад кући за Србију, са собом је повео и последњу формирану чету југословенских добровољаца. Путовали су међународним возом преко Цариграда, без права напуштања вагона на станицама. Али, када су, пролазећи кроз Бугарску, стигли у Софију где је воз паузирао два сата, Винавер је извео своју чету из воза, постројио је и повео у град. Када је са четом ушао у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак и повео је према цркви Свете Недеље где су са свим почастима одали пошту моштима српског Светог краља Стефана Уроша II Милутина.
Бугари су ово доживели као велику провокацију и ароганцију победника, тумачећи цео догађај као велики дипломатски скандал, који је са доста труда некако заташкан. Али, када је 1925. године Винавер стигао у Бугарску да, као дописник, извештава о атентату на бугарског диктатора Александра Цанкова, одузет му је пасош. Захваљујући великој вештини и труду нашег дипломатског представништва, пасош му је враћен. У Софији, док је чекао да се фарса око његовог пасоша расплете, два пута дневно је одлазио на гроб Светог краља Милутина да му се помоли и запали свећу.“
Тим путем је ишао Србин Сташа.

ПОСЛЕ РАТА

После рата Винавер добија посао у Уметничком одељењу Министарства просвете. Канцеларију дели са Браниславом Нушићем и Бором Станковићем. Та служба, међутим, није одговарала његовој природи. Био је сувише немиран, духовит, полемичан и широк да би остао у бирократском оквиру. Убрзо улази у новинарство и књижевни живот, у време када своје место траже Милош Црњански, Растко Петровић, Љубомир Мицић, Драгиша Васић, Станислав Краков и други. Члан Југословенског новинарског удружења постаје 1920. године.
Писао је за многе листове, нарочито за „Политику“, „Републику“ и „Време“, чији је једно време био и уредник. Био је позоришни и музички критичар, дописник и специјални извештач из Немачке, Аустрије, Швајцарске, Совјетског Савеза, Бугарске и других земаља. Његово широко образовање, знање језика и везе са значајним људима омогућавали су му да брзо долази до вести и да их обликује живо, прецизно и занимљиво: понекад је диктирао трима дактилографкињама три различита прилога истовремено.
У књижевности се после рата јавља књигом „Варош злих волшебника“ 1920. године. Наредне године са Тодором Манојловићем покреће „Библиотеку Албатрос“, у којој као први наслов излази Црњансков „Дневник о Чарнојевићу“, а као други Винаверов „Громобран свемира“. Тако је Винавер један од људи који обликују модерни српски књижевни израз после рата.

СРБОВАЊЕ У ГЕРМАНИЈИ И ТАГОРЕ У БЕОГРАДУ

Посебно је занимљив његов путопис о Лужичким Србима, „Србовање у Германији“, објављиван 1925. године у „Времену“. У Будишину, средишту лужичког Српства, Винавер посећује њихове установе и бележи снагу њихове самосвести. О њима пише да са пуним срцем изговарају две речи: „Серб“ и „Бог“. Тај сусрет му потврђује да српско име има дубину и изван Балкана, међу малим словенским народом који се бори да сачува свој идентитет.
Године 1926. објављује „Чуваре светова“, а исте године у Београду интервјуише Рабиндраната Тагору. У том разговору Тагоре говори о поезији, превођењу, Истоку и Европи. Посебно је значајна мисао да је преведена песма као „угашено сунце“: садржина остаје, али светлост оригинала нестаје. Тај разговор је важан и за самог Винавера, јер се додирује са његовим трајним питањима: језик, звук, светлост речи, границе превођења и духовна улога уметности.

У ДИПЛОМАТИЈИ

Крајем 1926. године примљен је у Одељење за штампу Министарства иностраних дела, чиме се придружује низу српских писаца у дипломатији: Ракићу, Андрићу, Црњанском и Дучићу. Дипломатску каријеру почиње 1927. у Берну, где води борбу против бугарске пропаганде у Македонији. Потом је пребачен у Женеву, као аташе при југословенској делегацији у Друштву народа. И у том новом послу остаје исти: полемичан, енергичан, образован, одан српском питању и неспреман да прећути оно што сматра неправдом.
После рада у Берну и Женеви, дипломатску каријеру наставља у Берлину, при Краљевском посланству, на чијем је челу био Живојин Булагџић. Винавер је у Берлину наследио Милоша Црњанског. Најпре је постављен за аташеа за културу, 29. октобра 1929. године, али ће после сукоба са Омером Кајмаковићем, који је премештен у Минхен, сав дописнички посао прећи у његове руке.

У БЕРЛИНУ

Година његовог доласка у Берлин није била лака за Југославију. У јануару 1929. краљ је увео диктатуру, што је пољуљало углед државе у демократском свету, па и у Вајмарској Немачкој. Винавер се трудио да тај углед, како аутор каже, спасава „како зна и уме“. То значи да његов берлински рад није био обична службеничка дужност. Он је у Немачкој наступао као човек који осећа да свака новинска вест, политички коментар и нови културни догађај могу имати значење за положај Србије и Југославије у европској јавности.
Један од примера тог рада јесте прослава Светог Саве коју је Југословенско студентско удружење у Берлину организовало у просторијама берлинског Аеро-клуба. Винавер је том приликом одржао предавање о Светом Сави и култури немањићке Србије. Али због вести о постављању и откривању споменика Гаврилу Принципу у Сарајеву, приметан је био бојкот и одсуство неких важних личности немачког јавног живота. Толико је питање српског историјског памћења било осетљиво у Европи између два рата.

ДИПЛОМАТСКА БОРБА ЗА СРПСТВО

Винавер је морао да реагује на различите облике антисрпског или неповољног представљања Србије. Уз помоћ посланика Балугџића, успео је да утиче да се промене многе сцене из филма о сарајевском атентату режисера Освалда, које су биле неистините и неповољне за Србију. Посебно је спорна била сцена у којој атентатори вежбају пуцање у београдском парку у самом центру града. Измењено је и предавање библиотекара Рајхстага Фишера, које је требало да буде одржано као увертира пројекцији филма. Винавер није прихватао лажну слику о Србији као нешто што треба прећутати.
Цео међуратни период у Европи био је обележен расправама о одговорности за рат. Србија је у тим расправама често била у центру пажње. Винавер је, као аташе за штампу, био у обавези да све прати и да реагује. Тако је реаговао и на писање „Франкфуртер цајтунга“ да Срби уништавају хрватску културу. Немачка се од 1933. године мења, о чему сведоче бројни Винаверови дописи. У том периоду сусреће се са неким од водећих Хитлерових сарадника. У послу му је користило и познанство са Герингом. У Берлину је тада боравио и новинар Предраг Милојевић, са којим је Винавер једном приликом присуствовао предизборном скупу комуниста.

СУСРЕТ СА РЕБЕКОМ ВЕСТ

Из Берлина се Винавер враћа у Београд 1934. године, на место шефа публицистичког одсека Централног пресбироа, где остаје до 1938. године. Његово место у Берлину 1936. поново заузима Милош Црњански. Између њих двојице постоји жива, понекад оштра службена комуникација. Када му је Винавер, као шеф, упутио примедбе због кашњења извештаја, Црњански му је одговорио: „Немојте бар Ви да ми шаљете мудрости.“ Тај однос показује темпераментну и често напету атмосферу међу српским писцима који су истовремено били и државни службеници.
Посебно место има сусрет Винавера са британском књижевницом Ребеком Вест. Она долази у Југославију 1936. године, а долазак понавља и следеће године. Током њеног боравка, Станислав Винавер је као водич пред њу изнео све своје заносе и сву љубав према отаџбини. Тај занос се пренео и на њу, па га је у свом чувеном путопису „Црно јагње и сиви соко“ овековечила под псеудонимом Константин.
Ребека Вест описује Константина као човека који непрестано говори, тумачи, објашњава, повезује прошлост и садашњост. На почетку описа путовања кроз Србију она пише да су мало посматрали пејзаж, мало дремали, а често слушали Константина, који је током целог тринаесточасовног пута разговарао са њима или са другим путницима. Сећа се и претходног пута у Македонију, када је од Београда до Скопља говорио пуних дванаест часова. Она га пореди са професионалним играчем тениса који од аматера не очекује да дуго издрже његово мајсторство, него претпоставља да ће се саиграчи смењивати.

НА ПУТОВАЊУ

Пут са Ребеком Вест водио је од Београда, преко Фрушке горе, до Шумадије. Видели су Сремске Карловце и фрушкогорске манастире. Посебан утисак оставио је манастир Крушедол, у коме су похрањени посмртни остаци важних личности српске историје. Када је Ребека Вест, гледајући фотографију испраћаја краља Милана, питала како је могуће да народ толико тугује за човеком који је нанео зло својој земљи и породици, Винавер јој је одговорио да није важно шта је Милан лично био, јер је он био први крунисани краљ после турске окупације. Он пева химну српској државотворности:“ „Није важно шта је Милан Обреновић сам био(…) Он је био наш први крунисани краљ после турске окупације. Када смо били слободни, наша снага горела је као бакља у рукама цара Стефана Душана, а потом је потамнела, док је у рукама несрећника који је био муж деспотовице Ангелине, последњи пут задрхтала и угасила се. Згаснуту бакљу поново је запалио Карађорђе, и она је јасно засјала у рукама његовог наследника Михаила Обреновића; а када се Милан крунисао за краља, она је још горела, мада његова рука није била она која је требала да је носи, а бакља је била иста она коју су носили наши Немањићи. Зашто би нас онда било брига шта је друго чинио? Онај кога су Срби пратили кроз снег за њих није био Милан, него краљ – отелотворење њихове моћи“. Тако Винавер разуме историју: личност је део симболичког поретка, а круна, држава и обновљена слобода могу да надрасту појединачне слабости.

МОМЧИЛО И СТАНИСЛАВ

Колико је Винавер разумео српску културу, најбоље се види из његовог односа према великом, али сложеном, делу Момчила Настасијевића, који је био малтене остракизован из српске културе. Настасијевић је био један од ретких које Винавер, необуздани пародичар који је умео и себи да се подсмехне, није пародирао. Доживљавао га је као светињу у коју се не дира. Обојицу је обликовао Бергсонов утицај, обојица су желела нешто наше, ново али првотно, и нису хтели прекид са традицијом, него њено преобликовање и увођење у нове токове живота и свести.
Када је Настасијевић умро у фебруару 1938. године, Винавер је записао да је „изгорео“, да се последњих година живота претворио „у мисао, у слутњу, у пламен и у зрачење“, и да је био „светац српског језика и српскога књижевног израза“. Током 1938. и 1939. године, заједно са Милутином Деврњом и Милошем Радојчићем, уз подршку Настасијевићеве породице, покреће издавање његових сабраних дела. Пише и Милану Стојадиновићу тражећи помоћ за тај подухват, али је одговор негативан. Ипак, уз велики труд, дела су објављена, а међу пренумерантима су били Винавер и његова супруга.

НАЦИОНАЛНЕ ТЕМЕ И ПУТ У РАТ

После тога, до почетка Другог светског рата, Винавер се све више окреће националним темама и својим ратним друговима. Од 1939. до 1941. пише радио-драме чији су главни ликови Милица Стојадиновић Српкиња, деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Хајдук Вељко, Јанко Веселиновић и Бора Станковић са јунацима својих дела. Пише и о народним обичајима, Божићу код Срба и православној Новој години. Године 1939. код Геце Кона излази његова збирка „Ратни другови“, започета још 1914. године. У њој се враћа генерацији која је у рату доживела блискост живота и смрти, патње и наде.
После година у којима је као новинар, дипломата, књижевник и тумач српске историје покушавао да брани углед Србије у Европи, поново долази рат. Као и у претходном великом историјском слому, Винавер не остаје изван судбине свога народа. Али овај рат више нема онај ослободилачки занос Балканских ратова и Великог рата. Уместо једног фронта и једне заједничке националне мисли, сада се отварају пораз, окупација, логори, братоубилачке поделе и идеолошко насиље.

СУЖАЊ, А НЕ СЛУГА

Иако је могао да емигрира, Станислав Винавер, резервни официр војске Краљевине Југославије, кренуо је у Априлски рат, и био заробљен од стране Немаца. Винавер се у логору Осанбрик побунио против идеје дела српских официра да се, уз помоћ Немаца, организују и врате у Србију како би се борили против комуниста. Он није био комуниста, али није прихватао да се национална трагедија продубљује сарадњом са окупатором и унутрашњим обрачуном.
Током заточеништва Винавер долази у оштар сукоб са представницима политичке деснице, нарочито са пуковником Браном Пантићем. У књизи се објашњава да су официри били огорчени због злочина Хрвата и Муслимана над Србима у НДХ, због деловања комуниста, које су кривили за грађански рат у Србији, као и због немачких одмазди над српским цивилима. Посебно се истиче правило „сто за једног“, које је у Србији значило масовно страдање становништва. Али део официра је, у осветничком расположењу, био спреман да рачуна чак и на немачку помоћ. Винавер то није могао да прихвати.
Винавер, иако је пре рата често полемисао са писцима који су заступали комунистичке идеје, у логору одбио да се сврста уз оне који су желели освету по цену сарадње са Немцима. Због тога се упорно супротстављао логорској десници, што га је више пута доводило у опасност. Ти сукоби су се завршавали и физичким обрачунима, у којима је могао да изгуби главу. Он је могао бити против комунизма, али није могао да прихвати да српска судбина буде везана за окупатора.

СМРТ МАЈКЕ РУЖЕ

Док је Винавер тамновао, његову мајку Розалију Ружу Винавер убили су Немци 1942. године. Ружа, која је у младости дошла у Србију, постала део Шапца, свирала, писала, преводила, радила у добротворним друштвима, неговала рањенике и са Аврамом делила ратну судбину, страдала је од исте силе која је њеног сина држала у заробљеништву. Тако се породична линија Винаверових, започета доласком у Србију као нову отаџбину, крунише још једном жртвом за ту отаџбину.
По повратку из заробљеништва 1945. године, Винавер објављује књигу „Године понижења и борбе: Живот у немачким офлазима“, у којој описује време свог сужањства. Сам наслов показује двоструку природу тог искуства: то су године понижења, јер је реч о заробљеништву, немоћи и логорашком животу, али су и године борбе, јер Винавер ни у логору не одустаје од отпора.

КОМУНИСТИ И ВИНАВЕР

Међутим, нова власт му после рата није признала као олакшавајућу околност тај отпор. Трпе га, али маргинализују – он је проскрибовани писац. По повратку је одведен у Панчево, у неку врсту политичке изолације, где је данима испитиван и малтретиран. Тамо добија карактеристику „политичке неподобности“, која ће га, како Станковић каже, пратити до краја живота.
Да би преживео, Винавер преводи и пише за разне листове. Једно време ради у Танјугу, као сарадник Радио Београда пише текстове за емисију „Весело вече“, а сарађује и са листом „Јеж“. Човек који је пре рата био европски образовани дипломата, новинар, књижевни полемичар и један од најживљих духова српске културе сада мора да ради шта може, под сталном сенком политичке неподобности.

СА ЛАЗОМ КОСТИЋЕМ

Посебно место у овом послератном периоду има Винаверова борба за Лазу Костића. У најави књиге „Заноси и пркоси Лазе Костића“, Винавер Лазу види као прометејску фигуру. Пише о Прометеју који се буни против Зевса, помаже људском роду и не зна за устук. У том кључу Винавер тумачи и Лазу Костића, али и српски народ: као народ у ком се јавља титански занос, који често пркоси очигледностима.
Бора Дреновац, један од водећих партијских гласноговорника у култури, у „Књижевним новинама“ објављује чланак „Митоманија Станислава Винавера“, којим практично затвара пут Винаверовој књизи. Књига „Заноси и пркоси Лазе Костића“ неће се појавити тада, него тек почетком шездесетих година, скоро деценију после Винаверове смрти. То је један од кључних примера како је послератна идеологија заустављала његов рад.
А књига је – чудо. То је биографија Лазина, аутобиографија Винаверова, и историја Српства 19. века. О стилу Винаверовом пише Миливој Ненин у „Стањаку Црњанског“:“ На почетку скоро сваког поглавља покушава да буде дисциплинован: да прати Костићеву биографију, али – не издржи. (Од тога се оградио: каже да се „ничији живот, а најмање Лазин, не да испричати пуким хронолошким редом” па да буде психолошки разумљив.)176 Обиље је обележје његовог стила. Довољно је завирити у опис „надирања” на државну касу, па да све буде јасније: „Каса, ћемер, џеп, шпаг, тоболац, буђелар, кеса, пљачка, Алај-бегова слама, гавранови и чавке који слећу на мршу (то јест државу), понекад из деветог села, који се укокали очима и чуче вребају вребајући пусто масло које хоће да полоче”. Може ли сликовитије?“
Не може: и данас гледамо вране које скачу на српску државну касу.
Али језик, језик од језе ноћи до језера сунчаног јутра, језик јасни српски и красни српски језик, језичак вечне ваге!
Додаје Ненин Винаверову химну српским гласовима:“Са највише претеривања (и на детаљима показује родољубље), овај мајстор градације пише о звучности српских гласова (готово их је оживео). Има ту свега: асонанца на С стално опомиње на срдњу (у конкретној анализи песме); велича се употреба два М једно до другог; С је ту да представи силу и славу; А тражи дивљење; Костић је потонуо у Л и Љ; заноси нас дечије Л: папирно је П; сиктаво је С; помиње љубавни уплит М и Н… Врх градације је када за С, Н и М напише да су нагомилани слатки сугласници. Готово узвикне Винавер: „Све М, Н, Р! Преокрет самогласника: не може се ништа избећи на свету!” (Или сугласника – примедба М. Н.) Даље, анализирајући Перу Сегединца помиње Винавер Ш и Ж који чине бол неподношљивим; Ш, Ж и Т просто шкргућу; а ту су и Н и К… Винавер чује У у речи чула. И да не настављам. Све то иде као потврда да је српски језик најлепши од свих словенских језика; а да се по лепоти акцента са српским језиком не може поредити ниједан живи европски језик.“
Заноси и заноси – од тога је живео Винавер.

ХАЈКА И ОДГОВОР

Напади комуниста на Винавера су били тешки и опасни: изношене су страшне оптужбе, чак и тврдње да је био профашиста и да је као аташе за штампу у Немачкој био повезан са хитлеровцима. Станковић ове оптужбе назива ужасним лажима, изреченим у времену када је и за много мање могла „да одлети глава“. Али Винавер ни тада не одустаје. Као што је у рововима Сувобора бранио Србију, тако сада, у послератном Београду, брани своје идеје, српску књижевност и право на слободну мисао.
Он је преживео два рата, логор, породичну трагедију и идеолошку осуду, али није пристао да се ућути: без ранијег јавног положаја, без заштите, под сумњом нове власти, али са истом унутрашњом снагом која га је од младости водила кроз српску историју, заносио се и пркосио је.

О ЈЕЗИКУ, РОДЕ

После свих ратова, полемика, дипломатских служби, новинарских борби, идеолошких напада и породичних трагедија, Винавер се у последњим годинама све више окреће језику. За њега српски језик није само средство изражавања, него последња тачка одбране, простор у ком се чувају народна душа, историја, музика и унутрашњи ритам српског постојања.
Винавер у једном разговору каже да је „цео његов живот био велики напор, пре свега патриотски“. Он не сматра да је његов живот био само књижевни, новинарски или преводилачки рад. То је лични израз напора једне генерације која је прошла кроз ратове, победе, поразе и духовне ломове. Та генерација, по њему, није желела само политичку слободу, него и нови израз, нову могућност да се српски живот препозна у српској речи.

ЖАБЕ, ЗРИКАВЦИ И ФРУЛЕ

Винавер се враћа детињству и Шапцу. Говори о ноћима у којима је слушао жабе, зрикавце и фруле, и из тога изводи једну од својих најособенијих мисли: „Наш језик је био језик жаба, зрикаваца и фрула.“ Српски језик, по Винаверу, носи у себи ритам природе, села, народне песме, епске традиције, али се мора развити да би могао да изрази и модерну драму, урбани немир и сложену духовност новог доба.
Зато он говори да му је целог живота највећи проблем био „како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи“. Винавер не жели да српски језик остане затворен у старим облицима. Он поштује епску основу, али сматра да српски језик мора прећи из епопеје у драму. Други народи су, по њему, већ прошли кроз драмски развој, док српски језик још носи снажне епске навике. Задатак књижевности јесте да тај језик прошири, изнијансира и учини способним да изрази све немире модерног човека.

ПРЕВОД КАО ПОСРБЉАВАЊЕ

У том контексту треба разумети и његов преводилачки рад. Винавер није преводио механички. Када говори о Раблеу, Валерију, Гетеу и „Хиљаду и једној ноћи“, он истиче да није желео „банално низање речи“, него преношење душе, мелодије, мерака, заноса и унутрашњег покрета дела. Превођење је за њега било дубоко урањање у туђи свет, али не ради напуштања српског језика, него ради његовог обогаћивања. Зато је и његова мисао са почетка књиге („Да бисмо били своји треба да знамо читав свет“) овде добила своје коначно значење. Познавање света код Винавера служи томе да се сопствени језик и народна култура продубе, а не избришу.

НИЈЕ БИО ЦВЕЋКА

Наравно, Винавер није био цвећка. И о томе има код Станковића. Он је човек огромне интелигенције, али и човек немира, нестрпљења, расутости, духовитости која лако прелази у сукоб, потребе да буде у центру пажње, да полемише и да се не смирује. Никада смирка! За једне је био „необично интелигентна дангуба“, за друге смешан и неподношљив, за треће велики дух који се није сабрао у велико дело. А зашто, а зашто? Зато што је био експлозиван дух једног прелазног доба. Зато што је Винавер – вино. И то вино које се вере из стомака у мозак, и тамо сија хиљадама звездица, месечића, сунчевића…
Винавер је, кажу, био човек који је речју често дејствовао јаче него пером. Био је полемичар, козер, преводилац, новинар, музички и позоришни критичар, дипломата, човек Латинског кварта и берлинских кафана, човек српског духа и европске културе. Није постао „велики човек“ као Андрић. Ни мере, ни такта, иако ђак Ванде из Париза. Сметала му је унутрашња разбарушеност, потреба да се расипа у многим правцима, немогућност да се дисциплинује, али никако и никад га није ометао – недостатак дара. Распи се и распни се – али живи живим животом!
И ником не завиди, јер си богат, пребогат. А без паре и динара.

ОДЛАЗАК

Последње године живота обележене су болешћу и сенком смрти. Ипак, смрт није дошла изненада, јер је био тежак срчани болесник. Умро је 1955. године у Нишу, пошто је донет из Нишке Бање. На сахрани је, према сведочењу, било много света: старих писаца, пријатеља, познаника, оних који су га волели, али и оних који су га поштовали упркос свим сукобима. Време је било кишовито и прохладно, што је целој сцени давало тужан тон.
Посебно је снажан опис православног опела. Сведок, чувени новинар и писац Милан Јовановић Стоимировић, био је помало изненађен крстачом, свештеницима и српским погребним обредом, али још више чињеницом да је Винавер славио Ђурђевдан, да је у кући био „у свему Србин“ и да је децу васпитао у том духу. Тиме се завршни део књиге враћа њеном почетку: Аврам Винавер је Србију пригрлио као отаџбину, а Станислав није имао друге отаџбине до Србије. У једној од најважнијих завршних оцена каже се да је био „Србин од главе до пете“, и то „шабачки Србин“.
На сахрани се од њега опраштају говорници, а један од синова обећава да ће бити објављена његова монографија о Лази Костићу. То је симболично: дело које му је за живота било онемогућавано остаје као завет после смрти. Јер, Винаверова борба за Лазу Костића није била само књижевно питање, него и његово сопствено саморазумевање. У Лази је видео прометејску снагу ума и душе, назрео је вечну српску духовну енергију, а тиме је писао и о себи.

О ЈЕДНОМ БЛАГОЈУ

Станковићева књига се завршава песмом „Благоје Изворник“, која делује као завршна метафора Винаверовог света. Благоје зна земљу, воду, брда, долине, непријатељске путеве, али и људе, мада о њима ћути. Он чује народе, прошлост и будућност. На крају, под небеским покривачем, мисли о томе колико Господ има посла да све одржи и да ли ће стићи да се сети „и нас, и нас заборављених, и наше Србије“.
Винаверова Србија је историјски завет и питање упућено Богу.
Хвала Станиславу Сташи Србину што је стао у редове наше вечне војске…
И овај камен земље Србије, алхемичарским заносом, претворио у злато језика, поезије и културе.