Витомир Јовановић: Настанак нација: неки балкански примери

Фото: David Koloski on Unsplash

Психолошки механизми настанка нације нису тајна, али нама Србима, који смо стари народ, стиче се утисак да они, можда баш због тога, нису од пресудне важности, нити на њих обраћамо нарочиту пажњу. Овај текст ће настојати да прикаже ове механизме и како су се исти примењивали на нашем простору.

Сам појам нације је изузетно сложен. О томе убедљиво говоре савремени прикази овог концепта, као што је књига академика Косте Чавошког (1). Не постоји опште слагање шта је нација, али постоје два релативно супротстављена схватања.

Теоријске поставке

Прво, перенијалистичко схватање нације, већи нагласак даје етничком пореклу нације, које најчешће јесте и физичко, али важније је да се заснива на заједничком сећању, осећању континуитета, заједничке судбине, као и на симболима и вредностима које је сачувала дата културна скупина становништва (Е.Д. Смит, Хастингс). Нација има етничко порекло, дуго бивање на одређеном простору, заједничке митове и личности које је уобличују (нпр. Свети Сава код Срба, Александар Невски код Руса).

Друго, модернистичко схватање нације, већи нагласак даје могућности за одређену идентификацију одређених становника на некој територији која је много подложнија тренутном историјском и политичком контексту (Хобсбаум, Андерсон). Национални идентитети на тај начин не настају искључиво као последица етничког континуитета, већ и кроз сложене процесе политичке мобилизације, институционалне социјализације и психолошке интернализације колективних наратива.

О томе уверљиво сведоче процеси настанка нових нација на Балкану. О овом концепту ће бити говорено кроз текст. У класичним радовима Бенедикта Андерсона, Ернеста Гелнера и Ерика Хобсбаума, наглашава се да национални идентитети нису примарне, већ секундарне структуре које се формирају кроз образовне системе, штампу, административну стандардизацију језика и политичку мобилизацију. Модерне нације су заправо последица уобличења колективне свести кроз средства јавног информисања. Ови аутори иду толико далеко да сматрају да је модерна нација нераздвојна од појаве штампаних медија у 19. веку (и последично од масовних медија у 20. и 21. веку).

У том оквиру, јужнословенски простор представља посебно сложен случај настанка модерних нација. Без жеље да овај текст повреди национална осећања било ког становника Балкана, према модернистичкој теорији, нацију може да створи елита која контролише средства колективне идентификације (образовање, медији) било да је она аутохтони део новонасталих нација, било да делује заједно са елитама друге нације како би остварила различите геополитичке интересе, нарочито у контексту наднационалних структура какве су евроинтеграције и/или заоштрени геополитички интереси.

Овај текст дакле полази од тога да нације у савременом контексту нису само историјске или етничке датости, већ и психолошки и институционално обликоване заједнице. Зато се питање нације не може решавати искључиво доказивањем историјског првенства, него разумевањем механизама путем којих људи усвајају, бране и мењају колективни идентитет.

У том контексту, демографски, историјски и језички подаци из XIX и XX века, а нарочито из раније прошлости, често добијају различита тумачења у зависности од касније националне перспективе која их интерпретира без обзира на њихову научну (историјску) утемељеност.

Психолошки механизми

Тежња за припадањем (колективна идентификација). Један од суштинских механизама стварања нација ослања се на важну и снажну психолошку тежњу за припадањем. Приликом мењања политичког или културног оквира, мења се група са којом се људи идентификују. Нова група са којом људи почињу да се идентификују може постати партија (у случају комунизма, фашизма), вера, па и нова класа (уско повезано са професијом).

Али се обично морају задржати остаци старог идентитета као што су одређена локална обележја (топографија) и обележја етницитета са споменутим географским и родовским обележјима. Кроз образовање или медије се обично одстрањују делови идентитета који се не уклапају у новоформирани или стварају одређени когнитивни конфликт, али исто тако морају се наћи повезнице које део новог идентитета са новим симболима повезују са прошлошћу.

Тако се стиче осећај континуитета упркос мењању колективне групе и симбола са којима се појединац идентификује. С обзиром да колективна идентификација узима важан део личног идентитета, сваки насилан покушај његовог мењања обично доводи до агресивних реакција које могу водити ратним сукобима. Зато се овај процес догађа постепено и полако.

Јужнословенски простор представља посебно сложен случај настанка модерних нација

Ефекат привидне истине. Други важан механизам приликом сваког мењања колективног идентитета јесте понављање које доводи до ефекта привидне истине. Оно што нам је познато почиње да нам делује као истинито. Отуда је незамењива моћ медија и образовања, јер сваки појединац проводи доста времена у контакту са њима. И медији и школа настоје да нам ствари учине “познатим”. Великим бројем понављања, свака тврдња, ма колико на почетку деловала неутемељено, произвољно или чак и неистинито, после великог броја понављања постаје “нормална” и истинита.

Још снажнији ефекат имају друштвене мреже јер оне алгоритамски понављају исте “истине” с тим што пружају привид да оне долазе из “различитих” извора због обиља различитих налога, а не из једног оркестрирајућег центра. Државне церемоније, скупови, све оно што конституише заједницу ма колико да почивало на кривотворењу историје постаје нешто што се прихвата као интуитивна истина.

На крају, све ово постаје нова историјска чињеница која има конститутивни ефекат на нове генерације и заиста и може да ствара нову историјско-колективну свест. Отуда историјске одлуке попут отцепљења Црне Горе могу постати не само историјске, већ трајне и променити ток историје једном за свагда. Да ли Украјинцима има смисла говорити док бесни сукоб да је Русија учвршћена у Кијеву 988. након сто година од настанка када је кнез Владимир Кијевску Русију превео у хришћанство?

Пристрасно расуђивање. Трећи психолошки механизам је стварање одређеног емотивног набоја који води пристрасном расуђивању. Оно подразумева ментални процес у коме предрасуде појединца, обично емотивно набијене, доводе до закључака који се слажу са доминантном емоцијом, често без обзира на нове информације или искуства. Зато је мит јако важан конститутивни елемент нације и зато је у процесу промене идентитета важно нагласити одређену историјску неправду.

Тешко је успоставити нацију и направити кохезију ако нема спољашњег непријатеља, било стварног или измишљеног који ове емоције подгрева. Свима нама је јако тешко да прихватимо чињенице које негативно говоре о властитој националној, религијској или било којој другој колективној припадности (професионалној, класној, демографској). Зато се у процесу конструкције нације акценат ставља више на наратив о угрожености сопственог, новоформираног идентитета него на историјске чињенице који тај идентитет приказују критички или објективно.

Конформизам. Четврти важан елемент је конформизам (прилагођавање друштвеној норми). Под утицајем групе и групног притиска, људи су спремни да мењају и своје перцептивне ставове (у чувеним Ашовим експериментима људи саопштавају да су линије различите дужине заправо исте, у зависности шта група одговара, итд.). Често се новоформирани идентитет код одређеног броја појединаца може јавити и на овај начин, простим групним притиском. Људи под притиском групе буквално “престају веровати рођеним очима”.

Избегавање когнитивног конфликта. И на крају, важно је да не постоји никакав когнитивни конфликт, односно когнитивна дисонанца. Када човек прихвати нови идентитет, временом почиње да реконструише и прошлост како би избегао унутрашњи конфликт, односно принуђен је да одстрани делове идентитета који не говоре у прилог или говоре потпуно супротно од новоуспостављеног. Појављује се селективно памћење и мења се интерпетација историјских догађаја. Потребно је ново креирање мита о пореклу како би се учврстила стабилност новоформираног националног идентитета.

Пример Црне Горе

Начин стицања независности. Црна Гора је стекла независност на референдуму 2006. где је за независност било 55,4 одсто гласача (од неопходних 55 одсто) али при чему право гласа нису имали црногорски држављани који су имали мање од две године пријављено пребивалиште у Црној Гори, што је искључило више од 250 000 држављана Црне Горе који су живели у Србији (в. Извештај ОЕБС-а о одржаном референдуму, стр. 10).

Тај број треба упоредити са 484.718 гласача са правом гласа у Црној Гори. Сам записник нису потписали представници Референдумске комисије који су били за заједничку државу услед разних приговора на нерегуларност, тако да је одлуку о референдуму донео својим “златним гласом” Ф. Липка као председник комисије кога је поставио Мирослав Лајчак.

Прве афирмације црногорске нације. Гледано чисто историјски, што не негира право Црногораца да имају сопствену нацију ако то желе, процес институционалне кодификације и политичке афирмације црногорске националности је почео од 1945. у комунистичкој Југославији. Ту започиње конструисање засебног националног наратива уз ослањање на постојеће историјске и културне елементе, а многи тај процес поистовећују са рушењем Његошеве капеле.

Имајући на уму механизам по коме се мења референтна група са којима се нова нација идентификује, личност Његоша који велича српство није погодна да се на њој заснива национални идентитет Црногораца у модерној држави, иако несумњиво он заузима важно место у црногорском идентитету као последњи теократски владар Црне Горе.

С обзиром да се није могао смањити утицај Његоша, морало је да се ради и на промени перцепције његовог лика у чему је изградња маузолеја и рушење капеле 1972. имала важну улогу. Одстрањивање симбола духовне компоненте Његошеве власти која суштински уједињује и “Србијанце” и Црногорце у Србе, осим што је идеолошки одговарала комунистичком материјализму, била је први корак да се раскине ткиво јединства унутар заједничког српства.

Пројекција самосталности у прошлост. Одвојеност и самосталност Црне Горе након Берлинског конгреса 1878. од Србије се често тенденциозно погрешно узима као аргумент који сведочи о континуитету самосталности Црне Горе и њене независности од Србије. Уједињење Србије и Црне Горе 1878. није пропало зато што народи и њихове елите нису хтеле да заснују јединствену државу — него зато што је Аустро-Угарска сматрала да би уједињена српска државна маса на Балкану директно угрозила њен стратешки положај.

Сам књаз Никола је основао Дружину за ослобођење и уједињење српско 1871, написао чувену песму у којој говори о Косову и Српском Царству. Међутим, до уједињења са Србијом није дошло: тачком 25. Берлинског конгреса Новопазарски санџак је остао у оквиру Османског царства са тим да је у Пљевљима, Пријепољу и Прибоју стационирано 5.000 аустроугарских официра и војника, чиме је Санџак свесно задржан као османска тампон-зона, с јединим циљем да Србија и Црна Гора физички не могу да се додирну. То ће се променити тек 1912, са Првим балканским ратом.

Процес институционалне кодификације и политичке афирмације црногорске националности је почео од 1945. у комунистичкој Југославији

Континуитет тежње за црногорском независношћу се пројектује у прошлост и у реинтерпретацији Подгоричке скупштине након Првог светског рата и оснивања Краљевине СХС. Зеленаши, који су били против уједињења на начин који је спроведено, и који су се залагали за условно уједињење, гласали су са зелених листова, заправо су били присталице Књаза Николе, који је деда краља Александра и чије се српство не може доводити у питање, али који се склонио у Француску 1916. одакле се никад није вратио.

Креирање зелене заставе током деведесетих није спречила ни негативна конотација коју је имао зеленаш Секула Дрљевић, који је свој сепаратизам, уз црногорославље и порицање словенског порекла Црногорцима, окончао као сарадник НДХ и колаборациониста.

Чак је и Мојковачка битка, као подвиг који за нас превазилази спартански у Термопилском кланцу,  у којој је црногорска и санџачка војска јануара 1916. од 6.000 војника под руководством сердара Јанка Вукотића зауставила аустроугарску офанзиву од 30.000 војника и тако омогућила повлачење српске армије (и заправо сачувала српску државу и српски народ у можда најтежем историјском тренутку), постала предмет борбе за значење: у српско-црногорском кључу она сведочи о братству оружја и заједничкој жртви, а у црногорско-националистичком прочитавању она је доказ црногорске државне самосталности: народа који је „умро за другога“ управо зато што је имао свој понос и свој избор.

У процесу пред сам референдум, креирала се одређена врста наратива о угрожености сопственог, новоформираног идентитета  (наратив који су сви усвојили да “старији брат малтретира млађег”) како би се нови идентитет, заснован на понављању и новом тумачењу историје, повезан за снажног географском повезницом, лакше прихватио. Али се са тим није претеривало, како се порицање родовских и заједничких идентификација не би нарушило и постало контрапродуктивно.

Међутим, све ово није негирало право да се успостави модерна црногорска нација, јер она се није успоставила на историјским чињеницама, већ на одређеним геостратешким и економским интересима или само веровању да се они на тај начин остварују. Ипак да би се тај процес остварио било је неопходно да се покрене механизам колективне идентификације. Како би се идентификација спровела, неопходно је да се кроз образовање или медије одстране делови идентитета који се не уклапају, али се исто тако морају наћи повезнице које део новог идентитета са новим симболима повезују са прошлошћу.

Историја ће тако потврдити право народа да бира своју независност, његову могућност да гради своју националну свест и да је мења, као и право на самоопредељење. Нова генерација која стаса у новоформираној модерној нацији, генерација којој се независност и самосталност појављују као нешто природно и што је било одувек, могу само још боље наставити дати историјски ток и изгубити сваки контакт са чињеницама које се не уклапају у модерни национални идентитет.

Остаје питање да ли је такав процес иреверзибилан. Када се нови национални идентитет успостави, његово мењање зна бити болно и може водити непредвиђеним последицама. Чини се да је на колективном, као и на личном нивоу, лакше прихватати пријатне конструкције него непријатне истине. Међутим, модерни црногорски идентитет заправо ни не пориче везу са својим српским коренима, већ истиче право на посебност што у великој мери представља другачији случај него код других формираних балканских нација.

Нова генерација која стаса у новоформираној модерној нацији којој се независност и самосталност појављују као нешто природно и што је било одувек, могу само још боље наставити дати историјски ток и изгубити сваки контакт са чињеницама које се не уклапају у модерни национални идентитет. Нека нова идентификација мора бити створена привлачношћу новог идентитета. Само навођење историјских чињеница не активира описане психолошке механизме.

Пример Дубровника

Илустративан пример представља Дубровник у другој половини XIX века, где аустроугарска статистика бележи доминацију штокавског језичког израза у свакодневној комуникацији становништва. Према попису из 1890. године, од укупно 11.177 становника, 9.713 лица (87 одсто) је навело да у кућној употреби говори „српски језик“, што у одређеним историографским интерпретацијама служи као аргумент за тезу о снажном српском културно-језичком присуству у урбаном дубровачком простору.

Међутим, савремена историјска анализа указује да категорија „српски језик“ у административним оквирима Аустроугарске не може бити директно изједначена са модерном националном припадношћу, већ пре одражава шири штокавски језички континуум унутар којег се тек постепено формирају различите националне артикулације.

Па ипак, данашњи Дубровник је несумњиво хрватски град – не само административно него и идентитетски, у свести становништва и у колективном памћењу макар у јавном дискурсу. Модернистичка теорија ово не сматра парадоксом, него потврдом своје основне тезе: нација не произлази из језичних пописа него из политичких пројеката, институција, образовног система и наратива које елите уписују у јавни простор.

Дубровачки србокатолички покрет, снажан међу интелектуалцима 19. и почетка 20. вијека, у суштини је нестао са стварањем Југославије – тренутком када је нова државна конфигурација учинила српски идентитет у Далмацији политички ирелевантним, а хрватска национална интеграција добила институционалну подлогу.

У Далмацији се обликовање и развијање хрватског националног идентитета одвијало кроз читав низ политичко-друштвених околности које су омогућиле јачање хрватске националне свести међу најширим слојевима становништва. Оно што је 1890. пописано као „српски језик“ није нестало – нестала је политичка и институционална инфраструктура која је тај идентитетски избор чинила смисленим и друштвено исплативим. Хрватска нација је Дубровник интегрисала не тако што је променила људе, него тако што је промијенила оквир унутар којег људи одлучују ко су.

Истовремено, паралелни развој хрватског националног покрета у истом простору указује да се ради о конкурентним пројектима симболичке интерпретације истог језичког и културног наслеђа. Дучић наводи да су Штросмајерови људи у Босни сакупљали српске народне песме и слали их Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига као Хрватске народне пјесме. Чак је и хрватски филолог Ватрослав Јагић, иначе склон да заступа хрватске интересе, писао да код епске народне поезије не би требало истицати хрватско име, јер су ти еповски мотиви неоспорно српска творевина.

Полемике још трају и са Маретићевом књигом Наша народна епика из 1909. где се се термин “наша” односи и на српске и на хрватске народне песме (в. овде). У Илирском покрету Дучић је такође видео механизам за проширење територија модерне хрватске нације: Људевит Гај је вођен другим тежњама дошао на идеју да Хрвати прихвате српску штокавштину за свој књижевни језик, чак је Штросмајер довео Ђуру Даничића, Вуковог најближег сарадника у Загреб да ради на великом Рјечнику.

У овоме је Дучић, али о чему пише тек ретроактивно, 1942. када су кренули покољи над српским народом, видео инструментализацију српске науке у корист хрватских националних претензија. На тај начин Дучић закључује да Вукова реформа и његов рад нису Хрватима донели осећај словенске солидарности, него оруђе за асимилацију језика, поезије, и на крају, територија.

Хрватском националном идентитету ни најмање не смета то што сам у себе усваја као једно од три писма на којима је настао и “хрватску ћирилицу, тзв. босанчицу”. У библиотеци турског Султана Махмуда I спомиње се само српски језик као језик који постоји на Балкану (половина 18. века) (в. овде, стр. 280).

Пример Македоније

Контекст пре 1944: три конкурентска пројекта. Да бисмо разумели македонску нацију, морамо прво разумети шта Македонија јесте у 19. веку: она представља географски простор под окупацијом Османског царства, али не и било какав национални идентитет. Словенско становништво у данашњем македонском простору а тадашњем вилајету Османске империје нема кохезивну националну свест, него је предмет три конкурентска национализма.

Грчки Патријархат контролише православне цркве и школе и грецизира свештенство. Бугарски Егзархат, основан 1870. активно школује словенско становништво на бугарском. Аутокефалност бугарске цркве није дошла из Цариградске патријаршије већ је формирана султановим ферманом, да би 1872. овај чин од Цариградске патријаршије осуђен као етнофилетизам. А ту је, наравно, присутан и српски фактор.

Три државе, три идентитетска пројекта, над истим народом делују над македонским простором. Сами Македонци у почетку нису одбацивали ниједан од тих генеалошких прикључака. Македонски препородитељ Димитар Миладинов, писац једне од најпрепознатљивијих македонских песама Т’га за југ, који се у почетку дописивао на грчком, да би потом свој језик називао искључиво бугарским.

Димитру, словенофилу, који није успео да одштампа свој македонски Зборник у Москви која се није хтела замерити тада грчкој Цариградској патријаршији, бискуп Штросмајер то чини 1861, и у Загребу излазе Бугарске народне песме. Овај Зборник представља важно место у македонском идентитету али се зборник данас користи под именом Зборник браће Миладинов без упутнице на Бугарску.

Илинденски устанак. Група радикалних ученика Солунске бугарске мушке гимназије основала је 1893. Унутрашњу македонско-једренску револуционарну организацију (скраћено ВМРО). ВМРО се залагао за аутономију Македоније, под чиме се подразумевало да те области прво добију аутономни статус унутар Османске империје, а тек потом се уједине са Бугарском. Нада је била да ће се тим путем очувати целовитост македонског простора у чему се огледао парадокс: организација основана са бугарским циљем, залагањем за аутономију, нехотице ствара прве организационе темеље засебног македонског политичког субјектитета.

Иако је 1903. ВМРО подигао Илинденски устанак против Османске империје, неуспех устанка је довео до цепања ВМРО-а на лево и десно крило. Лево крило, федералисти, окупљени у окрузима Сер и Струмица, били су против бугарског национализма и фаворизирали идеју балканске федерације са равноправним националним правима за све. Ово лево крило ВМРО-а је идеолошки праотац каснијег комунистичког македонизма.

Повратак Старој Србији. Балкански ратови су за македонски идентитет кључна прекретница. Србија је успела да поврати своје територије које су јој припадале пре доласка Турака на Балкан, тако да је Стара Србија била поново укључена у Краљевину Србију, а територије су ослобођене од Османске империје све до Битоља 1913. За време Краљевине СХС данашња Македонија је била укључена у државу као Јужна Србија (колоквијални, а не административни назив). На простору садашње Северне Македоније се према неким проценама налази више од 800 манастира и споменика из периода српске средњовековне државе.

Стварање македонског језика. Блаже Конески (рођен као Благоје Љамевић) и сарадници добили су задатак да стандардизују македонски као службени књижевни језик. Кодификација је установљена политичком одлуком 1945, чију основу чине централни и северни македонски дијалекти уз снажне примесе српских елемената. Конески, иначе пореклом из српске породице, касније је оптуживан да је намерно србизирао македонски стандардни језик како би учврстио југословенски идентитет Македонаца у новонасталој држави.

Многи тврде да су од 1944. до краја четрдесетих година људи који заговарају бугарски етнички идентитет у новој Социјалистичкoj Републици Македонији били системски тлачени, при чему су и презимена мењана не само са завршетка “ов” већ и са “ић” на “ски” које је постојало и пре и сматрало се најаутентичнијим македонским презименом.

Антички корени: нови идентитет. После 1991. и независности Македонија додаје нови слој идентитета који повезује своју територију и несумњиво свој етнички корен са античком македонском државом Александра Великог али и са другим важним територијалним и културним претходницима као што је Цар Јустинијан. Неко би могао да каже да је Скопље 2014 – масовни пројекат изградње античких споменика и фасада – модернистичка конструкција идентитета у камену.

Али поред лепоте овог пројекта који су многи оспоравали из политичких разлога, свако ко је био у Скопљу, а да не зна ништа о историји овог простора, могао је сведочити о велелепности македонске историје: народ на једној територији повезао се са својом прошлошћу и коренима и тиме учврстио православну културу савремених Македонаца која се ослања на античке и подунавско-вардарске корене.

Многи Македонци су сматрали да им је један део идентитета узет када је земља потписала Преспански споразум 2018. са Грчком о промени имена у Северна Македонија. Ово је довело до убрзаног пријема Северне Македоније у НАТО 2020. Српска православна црква је 2022. године признала аутокефалност Македонској православној цркви, чиме је позитивно утицала на ојачавање пољуљаног македонског националног идентитета и ближу везу са некадашњим простором Старе Србије.

После 1991. Македонија додаје нови слој идентитета који повезује територију и несумњиво са античком државом Александра Великог

Са становишта данашње македонске историографије, три кључна догађаја чине кичму колективног памћења – Илинденски устанак 1903, стицање статуса републике у СФРЈ и независност 1991. Тито је имао јасан геополитички разлог: засебна македонска нација спречава бугарске претензије, слаби српску доминацију унутар Југославије, и потенцијално отвара пут ка ширењу на Пиринску Македонију у Бугарској.

Процес изградње нације био је политички мотивисан, а касније је ојачан снажном бугарофобијом и југословенством. Нове власти почеле су политику уклањања бугарског утицаја и стварања посебне словенске свести која ће подстаћи идентификацију са Југославијом. И српска и бугарска презимена су почела да добијају садашњи македонски наставак. Последње мењање назива Македоније, иницирано од Грчке, можда говори о потенцијалном страху да се у будућности могу јавити претензије на јужни део Македоније који је сада у саставу Грчке.

Македонски пример сведочи колико сложен сплет историјских и геополитичких околности током историје може утицати на флуидност и на касније јачање националног идентитета. Иако су данас табле над античким делом македонског идентитета уништене у Скопљу, јер као да неко не дозвољава тај начин идентификације, македонски национални идентитет је жив и драгоцен и загледан у Србију и представља сведочанство о различитим укрштањима и утицајима балканских народа.

Зашто Срби нису завршили пројекат модерне нације?

Свака модерна нација је, у одређеној мери, као што смо то видели у претходних неколико примера, прича, односно мит који заједница прихвати сама о себи. Перенијалистичко схватање нације је нешто друго: оно тражи дубоке историјске и етничке корене као основе националног идентитета. Међутим, са појавом масовних медија, национални идентитети се уобличавају по кроју оних који такав идентитет могу да наметну становништву на одређеном простору, било да су то локалне елите новонасталих нација или шире глобалне елите.

То не значи да је модерна нација лажна – значи да је конструисана, и то увек на препознатљив начин. Психолошки механизми на којима почива национална свест нису мистерија: то су исти механизми којима се граде свако убеђивање и свака идеологија. А ми Срби, зато што смо и даље народ (етнос), склони смо да мислимо да су ова два појма синоними, да је нација нешто што је етничка датост и онда стојимо у месту и не чинимо ништа на даљем разрађивању српског националног идентитета.

Срби поседују снажно етничко језгро – али не и функционалну машинерију модерне нације која подразумева потпуну контролу над образовањем и медијима као кључним средствима за изградњу модерне нације. Медијски и цивилни простор у Србији је делимично финансиран и оријентисан кроз стране НВО или страни капитал а националне елите не раде довољно да се овог утицаја реше.

Чавошки, анализирајући модернистичке теорије нације, запажа да многи аутори сматрају да је и у модернистичком схватању нације неопходно заједничко етничко језгро како би нација опстала — па ако га нема, треба га измислити (Чавошки, Нација и национализам, стр. 220). Српски случај је инверзија тог обрасца: етничко језгро постоји и историјски је добро документовано широм различитих савремених националних држава на Балкану, али изостаје политичка и институционална снага да се оно претвори у кохезивну модерну нацију. Није проблем у одсуству грађе, него у одсуству пројекта и сложеним геополитичким околностима.

Јер, и то је кључна теза овог текста – нешто неће функционисати у реалности само зато што је историјска истина, ако то није праћено одређеном оперативном и дискурзивном моћи. Вук је стандардизовао српски као народни језик и тиме дао Србима моћан идентитетски инструмент. Али исти тај инструмент – штокавско наречје – Штросмајер и Гај преузимају и препакују у хрватски стандардни језик, не кријући ту операцију, али мењајући њено значење.

Исти лингвистички материјал служи за конструкцију двају конкурентских националних идентитета са врло сличним етничким кореном, а исход тог надметања не одређује историјска истина него политичка снага иза сваке верзије. Након што је удаљио српски језик од славеносрпског који је настао под утицајем руског свештенства у Хабзбуршкој монархији и децу крстио у католичкој цркви у Бечу, Вук је, вероватно и несвестан шта је урадио, утро пут лакшем уједињењу југословенских народа јер је оно престало да буде толико непожељно ако се одвија под контролом Беча.

Али треба имати на уму да је Вук, кодификујући народни говор и прихватајући различите рефлексе старог гласа јат – екавски и јекавски – заувек уписао у стандардни језик поделу која је постојала у дијалектима, иако је јат као графем могао послужити као неутрални записни знак, омогућавајући да Срби са обе стране Дрине пишу јединственим правописом, а читају сваки по свом изговору.

Крах југословенства

Неуспешни пројекат стварања југословенске нације под српским вођством у Краљевини СХС као да није добио довољну пажњу. Без контроле над образовањем и штампом других народа од стране Срба који су пристали да уђу у заједничку државу тај пројекат је од почетка био осуђен на пропаст, али као да није постојао увид у то. Пуцањ у Марсеју 1934. није било само убиство нашег краља и државника. Тај пуцањ хрватско-бугарског сепаратизма је укинуо посљедњи озбиљан покушај да се у институционалном оквиру Краљевине Југославије изгради надетнички, а у суштини српски вођен, пројекат југословенске нације.

После тога, свака наредна државна конструкција на том простору имала је за структурни услов постепено слабљење српског националног оквира: прво кроз комунистичко потискивање националног питања, а онда кроз рат и прогон Срба током деведесетих година прошлог века. Тај процес је финализован још Уставом из 1974. а започет још Кардељевим “федерирањем федерације”, тако што је српски етнички простор разбијен на пет различитих административних јединица.

На нивоу Републике Србије, Република није могла да донесе ниједну одлуку без слагања АП Војводине и АП КиМ док су покрајине то могле да учине без сагласности Србије. Обе покрајине су имале и право вета на савезном нивоу где се гласало консензусом. И аутори који у национализму виде узроке распада СФРЈ, не оспоравају неравноправан положај у који је Устав из 1974. ставио Србе (Јовић, 2003).

Покушај Слободана Милошевића на 14. ванредном конгресу КПЈ у јануару 1990. да српски народ, са 36 одсто становништва у СФРЈ, кроз начело “један човек, један глас” по први пут оствари своја политичка и демократска права, завршио се распадом заједничке државе и са протеривањем Срба из отцепљених република. Модерни национални иденитет успостављен на комунистичком принципу братства и јединства сломио се на једноставном поштовању основног демократског принципа. Уз започете процесе креирања нових модерних националних идентитета на републичком нивоу.

Геополитички фактори који су доводили до оваквих исхода остају ван домета овог текста. Али важно је напоменути да је често теже спровести социопсихолошки и политички инжињеринг на нечему што је истинито јер недостаје мотивација и она врста пристрасног расуђивања која људе додатно мотивише да реше когнитивне дисонанце, тј. оно што се не уклапа у њима наметнута уверења и ставове него у случајевима стварања нових националних идентитета и стварања историје.

Нови идентитети често буду пажљиво осмишљени тако да буду кохерентни, конзистентни, једноставни и доследни. То олакшава процес њиховог усвајања. Нарочито ако иза њих стоје озбиљни економски, војни и стратешки интереси. Истина је готово по правилу сложенија него идеолошко-политичке конструкције.

Закључак

Нама као Србима је врло несвојствено да “конструишемо”, многи од нас би рекли да “лажемо”. Наивност је одлика онога ко није лукав или му се барем чини да нема потребе то да буде јер баштини своју истину. И правдољубивост, нама Србима својствена у националној политици, такође може функционисати као слабост.

Правдољубив народ верује да ће истина сама изаћи на видело, да довољно историјских доказа аутоматски производи политички резултат. То је категоријална грешка: историјски доказ и политичка моћ су различите врсте аргумената. Институционална понављања симбола и ритуала стварају оно што се доживљава као „одувек постојеће“, без обзира на историјску утемељеност. Кад институције које би тај доказ претварале у обавезујућу одлуку нема или је слаба, победи онај ко боље контролише оквир, а не онај ко има истините чињенице.

Све ово вероватно има своје утицаје на догађаје у Србији данас који могу и даље лако прерасти у сукоб. Иако у многим земљама које су изградиле нације, није постојао консензус око свих аспеката идентитета, наша differentia specifica може бити једна специфична аутоколонијална трансмисија. Она постоји управо зато што Србија двадесет година од стицања принудне државности још није успела у потпуности да овлада својим образовањем, медијима, симболима и националним наративима и да временом обликује своју, нову и аутентичну “саморазумљиву” стварност.

Витомир Јовановић је доктор психометрије и стручњак за податке из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

(1) Чавошки, К. (2023). Нација и национализам, Catena mundi, Београд.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Anderson, B. (1983). Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism. London: Verso.
2. Asch, S. E. (1951). Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgments. У: H. Guetzkow (ур.), Groups, Leadership and Men (стр. 177–190). Pittsburgh: Carnegie Press.
3. Екмечић, М. (2012). Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку 1492–1992. Београд: Православна реч.
4. Дучић, Ј. (2023). Верујем у Бога и српство. Порталибрис, Београд.
5. Hasher, L., Goldstein, D., & Toppino, T. (1977). Frequency and the conference of referential validity. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 16(1), 107–112.
6. Hastings, A. (1997). The Construction of Nationhood: Ethnicity, Religion and Nationalism. Cambridge: Cambridge University Press.
7. Hobsbawm, E. (1990). Nations and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality. Cambridge: Cambridge University Press.
8. Jović, D. (2003). Jugoslavija — država koja je odumrla. Zagreb: Prometej.
9. Kunda, Z. (1990). The case for motivated reasoning. Psychological Bulletin, 108(3), 480–498.
10. Ковић, М. (2021). Велике силе и Срби. Београд: Catena mundi.
11. Smith, A. D. (1986). The Ethnic Origins of Nations. Oxford: Blackwell.
12. Smith, A. D. (1998). Nationalism and Modernism. London: Routledge.
13. Maринкoвић, М. (2010). Српски jeзик у Oсмaнскoм цaрству : примeр чeтвoрojeзичнoг уџбeникa зa учeњe стрaних jeзикa из библиoтeкe султaнa Maхмудa I”, Слaвистикa, књ. XIV, Београд, стр. 280 – 298.
14. Чавошки, К. (2021). Нација и национализам. Београд: Catena mundi.