Владимир Коларић: Шта значи кад се каже да је Србија секуларна држава? – Заблуде о секуларности и секуларизму
Фото: spc.rs
Поред многих излива неконтролисаног (мада не обавезно и неусмераваног и неподстицаног) беса поводом великих редова за целивање Појаса Пресвете Богородице испред Храма Светог Саве у Београду, чуло се и неизбежно ламентирање о уставној одредби која Србију дефинише као секуларну државу.
Пошто се овај аргумент често потеже у различитим контекстима, требало би рећи понешто о томе. Јер делује као да под секуларношћу не тако мали број наших суграђана подразумева како Црква не би уопште требало да буде присутна у јавности, нити би верници смели јавно да изражавају своја уверења. Подразумева се да то није тако, а још мање да је такав став уобичајен у западним демократским државама, на које би, јелте, требало да се угледамо.
Укратко, у „западним демократским државама“ постоје различити модели односа верских установа и организација и државе, као и њихове улоге и учешћа у друштву. У неким државама, на пример, монарх је и даље, макар и строго формалном, на челу цркве, којој је обавезан и да припада, док у некима постоји државна религија и законски значајно привилегована верска установа.
Дакле, секуларност подразумева одвојеност надлежности верске установе или организације и државе. То у најкраћем значи да, у нашем случају, Црква не може да доноси државне законе, нити држава може да се меша у питања вере или унутрашње организације Цркве.
Конкретно, то значи да држава не може да поставља епископе и свештенике нити да наређује Цркви да поставља или не оставља одређена лица на одређене позиције у црквеној јерархији. Такође, Цркве не може да поставља министре или доноси општеобавезујућа правна акта.
Али то не значи да Црква, преко својих представника не може јавно да делује, као и да се изјашњава о друштвеним питањима, укључујући и политичка. Када се неки епископ негативно изјасни о одређеном друштвеном феномену, политичкој одлуци или закону, он нипошто не крши начело секуларности. Такође, политичари, укључујући и представнике власти, имају право да критикују одређене поступке или исказе представника Цркве, чиме такође априорно не крше начело секуларности. У улози јавног актера, Црква преко својих представника мора прихватити услове који важе у јавној сфери, а који подразумевају и критику и полемику. У садашњем времену реалне друштвене плуралности, она не може рачунати на своју улогу непорецивог друштвеног ауторитета, односно арбитра у јавној сфери, који би био неподложан критици и полемици, нити неспособан да на критичке и полемичке иступе адекватно, у складу са праксама и принципима јавне сфере, одговори.
Секуларност би била нарушена када би Црква имала амбицију и то јој било омогућено, да доноси политичке одлуке које би биле обавезне за све грађане наше земље. Али није нарушена уколико Црква критикује одређене законе или одлуке, супротставља се њиховом доношењу, или се чак залаже за доношење одређених закона и одлука, уз могућност да их и предложи. Али они који о томе одлучују су легитимне институције државе, а не Црква.
Још конкретније, Црква на пример има право да се изјасни против закона који успоставља могућност истополних бракова, као и да искористи све легитимне могућности и јавни утицај да он не буде донесен. Али, она није та која може да донесе или укине било који закон. Такође, држава не би смела Цркви да немеће обавезу да венчава истополне партнере, уколико она то не жели. Нити би смела да је спречава уколико Црква донесе одлуку да овакви бракови могу да добију црквени благослов.
Или, уколико свештеник почини убиство, држава има право да му суди на основу сопствених закона, у чему га свештенички чин ни у ком смислу не штити. С друге стране, за догматске, дисциплинске и друге, унутарцрквене преступе може га санкционисати само Црква, али не и држава. У том смислу, грађанин који је одлучен од Цркве не би изгубио ни једно законско и грађанско право и не би имао никакве последице са становишта државе, као што држава не би могла да утиче на то да неко, зато што је прекршио неки државни закон, буде аутоматски санкционисан од стране Цркве. Такође, Црква ни у ком смислу нечије неслагање са политичким властима не би смела да оцењује као црквени преступ који подлеже санкцијама у њеној надлежности. Особа која је у сукобу са политичким властима могла да трпи санкције од стране Цркве само ако је паралелно починила неки преступ из њене надлежности.
Такође, треба разликовати начело секуларности, као принципа одвојености Цркве и државе, од секуларизма, који подразумева идеологију потискивања улоге религије, вере и верских организација у друштву и култури. Легитимно је залагати се за овакву идеологију, као и за сваку другу, али у том случају се не можемо позивати на устав наше државе, јер њиме ни у ком смислу није прописана идеологија секуларизма.
Ова питања се непосредно повезана и са питањима односа традиционалних и мањинских идентитета, као и односу између религије и науке, односно вере и знања, пошто их критичари вере и Цркве и њихове улоге у друштву често употребљавају истовремено и интегрисано.
Многи секуларистичку идеологију, у неким случајевима заклоњену позивањем на уставно загарантовану секуларност, правдају позивањем на начела демократије и људских права, као и на фактичку плуралност савремених друштава. Они подразумевају да су такозвани традиционални идентитети репресивни и да могу бити легитимни само ако су последица свесног личног избора, без икаквог утицаја традиционалних ауторитета, што их онда мотивише да се залажу за одсуство религијских садржаја и пракси не само на институционалном нивоу, него и на нивоу јавне сфере.
У основи, они сматрају да би религијски идентитет морао да буде потпуно лишен могућности да делује у јавној и институционалној сфери; он може да постоји, али само на личној равни, као слободан избор на равноправном „тржишту“ свих понуђених идентитетских избора, мада је овде принцип равноправности споран, с обзиром на тенденцију максималног лимитирања јавног и институционалног присуства традиционалних идентитета. С друге стране, потреба за већим јавним присуством такозваних мањинских идентитета оправдава се њиховом дискриминисаношћу и потребом за едукацијом становништа у сврху повећања толерантности према историјски дискриминисаним идентитетским категоријама. Конкретно, овде се ради о тенденцији да се идентитетски избор неке ЛБГТ+ особе сматра априорни слободним и аутентичним, док то са избором неког од традиционалних идентитета, попут православног хришћанина, на пример, не мора бити случај.
Јасно је да се овде ради о уској идеолошкој и интересно мотивисаној оптици, која има тенденцију да дискриминише особе чији су избор традиционални идентитети, као и да утиче на традиционалне идентитете заједница и држава. Уставна одредба о секуларности, ако и принцип секуларности по себи, ни на који начин не потврђује овакву идеолошку перспективу, и свакако је не сматра нормативном.
Држава, у том смислу, уставом и законима гарантује како нико неће бити дискриминисан на основу своје идентитетске припадности и избора, односно да нико неће, не пример, изгубити посао због тога што јесте или није припадник неке верске огранизације, што заступа или не заступа одређена идеолошка гледишта, као ни због свог полног или родног идентитета. Такође, држава Цркви не би смела да намеће обавезу да, против своје воље, принцип родне или полне равноправности строго примењује у сопственом делокругу, што подразумева да је одлука о томе да ли жене или ЛГБТ+ особе могу да буду свештеници искључиво у надлежности Цркве. Исто тако, Црква нема право да спречава да нека ЛГБТ+ особа добије запослење, мада може да се залеже за то да, на пример, трансродне особе не могу да обављају одређена занимања или да при њиховом обављању ограниче облике исказивања сопствених идентитетских избора. Укратко, Црква не може да има обавезу да трансродну особу произведе у свештеника, али ни да спречи да таква особа оствари було које право загарантовано законом, премда може да се, као друштвени субјекат, залаже за неусвајање, измену, укидање или усвајање неког закона или одлуке. Подразумева се да други друштвени актери имају пуно право да критикују овакву праксу Цркве и да се залажу да она промени своје гледишта, с тим што то не могу да јој наметну.
Даље, тврдња неких секулариста, тачније заступника идеологије секуларизма, о томе како је таква идеологија у складу са научним сазнањима и доказима је веома проблематична. Наука, да будемо јасни, никада није доказала ни постојање ни непостојање Бога, духовног света или нетачност одређених црквених догмата. Наука, ако је наука, не може тако нешто да докаже, нити би смела да има такву претензију, ако себе неће да произведе у религију, чиме по себи престаје да буде наука. Наука може оспорити или доказати конкретне тврдње, на пример о аутентичности или неаутентичности неког текста или предмета, али то по себи не значи оспоравање верског учења као таквог, а још мање постојања Бога и духовног света. Научници религијске појаве могу да интерпретирају на одређени начин, сагледавајући их из угла историје, социологије, антропологије, психологије, физике и друго, могу се критички односити према улози верских организација у друштву или одређеним историјским периодима, али ту се увек ради и различитим интерпретацијама, од којих неке могу бити узете као валидне и од стране Цркве и теологије.
У неким случајевима, нечије религијско искуство и његове манифестације могу бити неуротичног карактера, али то не значи да тако нешто важи за религијско искуство као такво. Црква у неком тренутку може деловати са репресивних друштвених позиција, али то не значи да то одговара природи Цркве као такве и свим аспектима њеног деловања. Ранохришћански и отачки текстови о Постању служе се навођењем тадашњих научних схватања и сазнања, од којих су многа превазиђена и оспорена, али то по себи не оспорава веровање да су човек и свет створени Божијим творачким деловањем. Такође, такво веровање није и вероватно никада неће нити може бити научно доказано и не би смело да буде наметано научницима.
Онај ко веру и науку сматра апсолутно неспојивим, у најмању руку неодговорно потцењује многобројне научнике и у прошлости и у данашње време који су верници, што такође чине и они из верских кругова који оспоравају вредност науке или научна достигнућа и исказе оцењују према личној вери њихових актера или на основу верских списа или верских ауторитета.
Да закључимо: не постоји само један модел секуларности за све „западне демократске државе“, чак и када би оне биле једини легитиман и подразумевани узор државног и друштвеног уређења. Секуларност као правно-институционални принцип није исто што и идеологија секуларизма. Идеологија секуларизма ни у ком смислу није супериорна са становишта такозваних демократских вредности и не може се изједначити са принципом секуларности и на њему заснованом институционалном поретку. Идеологија секуларизма ни на који начин није потврђена од стране науке нити представља по себи погоднији оквир за њен развој, док принцип секуларности нипошто не супротставља религију и науку, веру и знање, нити једно претпоставља другом.
др Владимир Коларић, теоретичар културе, за портал „Стање ствари“
