Тајана Потерјахин: Увозни табуи и разградња културе

Илустрација „Све што нам треба су лајкови“ (Фото: Daria Nepriakhina 🇺🇦/Unsplash)

О функционалном аспекту шале већ сам, у кратким цртама, писала, анализирајући нормализацију опасног понашања хумором у случају дивљачке вожње једног домаћег певача. Ова прича, нажалост, у међувремену је заиста добила трагичан епилог, мада ипак помало неочекиван – није страдао јунак интернет мимова већ његов брат, али је сурови живот још једном показао да постоји тачка у реалности после које ствари престају да буду смешне, без обзира на то што живимо у култури која тежи да укине табу и пијетет подређујући све императиву забаве.

Свакако  идеал постцивилизацијског слободног хумора још увек није достигнут: он је оличен у џокеровској духовитости која подразумева потпуно одсуство емпатије и обзира, нихилистички цинизам и социјални амбијент анархије која је до краја деконструисала традиционалне ауторитете и остатке хијерархије и саосећања у међуљудским односима. Ми још увек живимо у епохи пре апокалипсе: табу је још увек моћно и неопходно средство контроле.

Агресивно редефинисање језика од стране глобалистичке културе део је менталитетског инжењеринга чији је један од циљева да се појединци и заједнице учине осетљивим на одређене теме које су део интереса политичке агенде. Покушајте јавно да се нашалите на рачун гојазне тамнопуте жене, хомосексуалне особе или Холокауста, па ћете се у врло кратком року уверити у то да право на добру шалу није баш апсолутно, као што вас уверавају док се ругају вашим светињама и вредностима.

Критеријум, дакле, по коме се нешто изузима из корпуса забавних тема и ставља под табу, може бити индивидуалан или колективни, установљен друштвеним договором, на нивоу заједнице, у складу са њеним вредностима и аутентичним осећањем обзира – и нема ничег спорног у томе да се ти критеријуми, од заједнице до заједнице, разликују.

Проблем настаје онда када друштво почне некритички да усваја идеолошки наметнуте стране табуе, истовремено у потпуности бришући обзире према вредностима сопствене културе и историје, али и према универзалним категоријама хуманости. То је стратегија идентитетске саморазградње чији је механизам често маскиран у наоко безазлене трендове који само треба да нас забаве и да нам приближе иначе сувопарне и анахроне теме. Забава како је виде и креирају масовни медији одавно има функцију пилуле за умртвљивање пажње и снижавање интелигенције.

Императив забаве

На домаћем „букстаграму“ тренутно је у тренду погађање коју би, хипотетички, популарну песму слушали различити књижевни јунаци. Као да начин на који говоримо и пишемо о књигама већ није довољно испразан и површан (о томе сам такође већ оставила пар цртица у тексту „Књижевност у свету мрежа и инфлуенсера“), само је недостајало да повежемо опскурне хитове Гранд продукције и Јужног ветра са јунацима Игоа, Булгакова, Достојевског, Андрића и Селимовића. Па шта? Why so serious – исцерио би се, вероватно, Ноланов Џокер, нашем ретроградном елитистичком отпору оваквој профанизацији класичног и лепог. У виртуелном простору “партибрејкер”, онај који оспорава трендове, третира се као токсична енергија.

Озбиљност се одавно доживљава као симптом лошег менталног стања у које западне човек предуго суочен са дефицитом забаве, која се, опет, погрешно поистовећује са осећањем истинског задовољства и унутрашње хармоније – привид делује тако да оне који се добро забављају приказује као срећне људе.

Стога је разумљиво зашто у сваки аспект живота треба додати нешто забавно – чак и у драму Раскољникова, јер би у супротном могла сувише да нас обузме и не дај Боже, изазове егзистенцијалне мисли, етичко преиспитивање и катарзу. У одређеном смислу, дакле, повезнице са попкултуром овде служе као алати за дистанцирање, појас за спасавање који спречава да нас дубине озбиљних тема повуку у бездан смисла. Брчкање на површини много је безбедније за човека који не жели да постане „преозбиљан“.

Са друге стране, креатори садржаја који желе да популаризују своје активности на друштвеним мрежама, или ван њих, често посежу управо за попкултурним референцама као маркетиншким средством да своју тему учине привлачнијом широј публици. Тако је, на изузетно праћеном Инстаграм профилу који се бави српском историјом, парафраза виралне изјаве Михајла Веруовића Војажа стављена у уста краљице Драге Обреновић. „Млађе. Волим. Врло.“ – писало је покрај краљичиног портрета, служећи управо оснаживању ружног стереотипа о њој, иако је ауторка објаве у коментарима тврдила да у својим предавањима открива публици све оно што је историја прећутала о последњој краљици из династије Обреновића.

Објаве о томе које турбофолк песме би слушала која српска владарка, ком хороскопском знаку припада који владар, један прави амалгам кича, служи да се млади заинтересују за теме које иначе доживљавају као досадне и сувопарне. То у преводу значи да је чак и највећу личност читаве једне епохе потребно ставити у контекст једнодневног мима, хита, шале која је испливала на мутним таласима масовне културе, како би се привукла пажња просечног корисника друштвених мрежа.

Глобални табуи

Ово није нужни услов да се добију прегледи али јесте пречица до њих, не само веома штетна већ и етички упитна. Осим што се на тај начин снисходи публици, уместо да се она учи једном бољем, продуховљенијем и озбиљнијем односу према стварности, отвара се питање моралног права на такву инстант тривијализацију туђих живота, или, на примеру „букстаграма“ туђих уметничких дела.

На личном нивоу, то је ствар индивидуалног сензиблитета и осећаја за хумор – оно што ја сматрам неприхватљивим не мора бити увредљиво и за друге, међутим, на нивоу заједнице, то је такође и питање вредности и самопоштовања – требало би да постоји заједнички критеријум који подразумева да масакрирана на спавању и већ довољно оклеветана краљица не може поново бити изложена порузи, макар ни као звезда Инстаграм карусела чији је циљ да привуче младе на афирмативно предавање.

Озбиљност се одавно доживљава као симптом лошег менталног стања у које западне човек предуго суочен са дефицитом забаве

Такав сензибилитет, међутим, не постоји, већина је позитивно реаговала на ову „фору“, тако да су усамљени негативни коментари изгледали као џангризање задртих особа које само не разумеју шалу. Из перспективе аутора који користе ову стратегију, и конзумената који су са њом сагласни, хумор не искључује поштовање, већ представља симпатично и безазлено средство интимизирања са личностима о којима се говори, али и начин да се оствари позитивна интеракција унутар групе.

Ипак, нема ни говора о томе да то значи како је табу потпуно превазиђен и одбачен као ауторитарни вид контроле – замислимо објаву која се на исти шаљиви начин поиграва са судбином робова у Северној Америци или, на пример, питањем коју би турбофолк песму слушала Ана Франк током свог скривања. Незамисливо, зар не? Изгледа да ипак није све подложно шали.

Наше друштво, дакле, ако друштвене мреже посматрамо као својеврсни виртуелни антрополошки терен, усваја табуе из ширег, наднационалног, односно глобалистичког контекста, и такође, препознаје хумор као инструмент десакрализације и дехуманизације када се говори о личностима и темама које су у том кључу означене као “свете”. Како је онда прихватљиво смејати се на рачун наводних романтично-сексуалних преференција краљице чије је искасапљено тело један од најстрашнијих артефаката наше историје?

Веза између хумора и емпатије је, у нормалним околностима психофизичког живота јединке и друштва, природна, подразумева постојање личног и колективног осећаја за неповредивост светог, невиног и рањивог. Свето се налази на крајњој тачки у односу на профано, као што је смисао директно супротстављен баналности.

Брисање граница између фундаменталних антрополошких категорија није последица прогреса и остварења слободе већ вредносне конфузије и структуралне анархије којом је посттрадицијско друштво заменило стару хијерархију односа. Потреба, дакле, да се читав духовни, мисаони, уметнички багаж човечанства смести у поље забаве није покрет ослобођења него деструкције.

Исто тако, није сваки смех одраз психолошког здравља нити доказ истинске среће онога који се смеје, напротив, смехом се често прикривају тешка душевна /и друштвена / стања, као што се на друштвеним мрежама праћењем трендова и банализацијом садржаја прикрива одсуство оригиналности и аутентичности, али и разоткрива незајажљивост која број пратилаца ставља испред интегритета профила и важности, односно, озбиљности тема којима се он бави.

Опирање банализацији

Иако тема смеха у хришћанској традицији многе од нас најпре асоцира на Еково контраиницијацијско Име руже, треба се најпре подсетити предања које постоји и у Православљу, о томе да се Христос никада није смејао. То не значи да је људима смех забрањен јер је грешан, већ да савршено знање и савршена љубав представљају трајно стање ума и духа које увелико превазилази добро расположење какво се постиже забавом.

Постоје и данас озбиљни људи чија су лица светла и мирна, као и они увек насмејани у стању хистерије и душевних превирања. Унутрашње задовољство постиже се трудом, пажњом и контемплацијом. У таквом распореду, забава заузима мале нише за одмор. Стална изложеност забавним садржајима, са друге стране, доводи до оштећења пажње и презасићености бесмислом.

Није само непотребно, већ је и опасно, смишљати изнова нове начине да се уобичајено супкултурно окружење деце и младих повеже са класичним вредностима света на чијим рушевинама одрастају, како бисмо их преварили да важне теме прихвате зато што су забавне.

Треба вратити право грађанства неироничном и озбиљном приступу стварности, реконструисати систем стабилних категорија поштовања, разумевања, емпатије, у коме ће се пошалице на рачун невино побијених аутоматски детектовати као неукус, па и неморал, без обзира на то што су у питању „само“ српски краљ и краљица, а не жртве које је глобалистичка култура табуизирала и заштитила.

Опирање банализацији и забављачком духу времена многи, најчешће левичари, виде као елитизам, у смислу надменог отклона према аутентичном народном изразу и култури. Међутим, ово је перспектива која разоткрива фундаментално непознавање управо народне културе. Културни инжењеринг са којим смо добили данашњу популарну културу представља раскид са духовном традицијом народа: културни елитизам у ствари је повратак њему.

Да не бих дужила, послужићу се примером – Стеван Стојановић Мокрањац од народних мелодија створио је своје Руковети, дело врхунске уметничке вредности. Данас ће слушалац Руковети лако бити препознат као елитиста, што је потпуни парадокс, док ће се укрштање Раскољникова са хитовима хибридне псеудомузике садашњице сматрати бунтом против уштогљене снобовштине која захтева да вредно и безвредно буду јасно и трајно раздвојени.

То што нисмо у стању да се са поштовањем односимо према вредностима сопствене традиције, а неретко чак ни да их препознамо, последица је стратешке десензибилизације, чак и идиотизације човека и регресије друштва до нивоа језивог посткултурног циркуса у коме можете видети мртву српску краљицу, али не и брадату жену. Јер сексистичке шале су забрањене, а феминистичка цензура Драгу Обреновић не види као жртву “фемицида” него као симбол монархије, хијерархије и српског патријархата.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.