Михаило Меденица: Учио сам вас, сад ја учим од вас

Учио сам децу најбоље што сам умео, сад учим од њих.

А, још су деца, надрасла ме…

Још бих им говорио о врлинама, ал они их живе.

И још бих о оним висинама, ал већ су тамо…

Сад учим од њих…

И не могу себи да опростим што су тако млади остарили!

Што сам ја уз њих млађи, а они…

Остарили су мојим поразима, јаду и једу…у јаловим јуришима и оправдањима.

Учио сам их да буду бољи од мене а залуду сам им трошио дане јер су одувек били бољи, али гневни старац у мени…

Боже, толико дивна деца, горостаси, Самодреже, да се о њих исплачеш и причестиш.

Да не питаш: „Куда ћемо?“, већ корачај, граби те кораке јер то је тај пут којим ниси смео, тражећи пречице што никуда не воде…

Враћате ми дане које сам од вас крао.

С осмехом, као да ми припадају, као да нисам грешио верујући да сам ја оно добро у вама, а истина- ви сте оно најбоље у мени!

Вратили сте ми осмех, ја се за ваш нисам довољно борио.

Куде вас презирући ту слободу у вама, тај понос кад вас понесу тробојке и иконе, те опанке што их се не стидите, ту шајкачу којом сте крунисани…

Куде вас јер се тако лако и певљиво разумете ћирилицом.

Куде вас јер вас певају песме, јер вам се радују  Дрим и Бистрица, јер знате ко сте и то не дате никоме, а ми…ми свраћамо у цркве и одлазимо у кафане, преседимо дане али нам је тешко престајати литургију, живимо старе свађе, негујемо очај и јаде јер тако је дивно живети жртву…

Тако је лепо и лако презирати вас у овој мемли од живота, јер ко сте ви да отшкринете небо, да призивате слободу, да желите, хоћете, надате се, волите…

Ко сте, бре, ви?! Деца!

Само деца, па има ли шта узвишеније од тога.

Има ли наде ако презремо наду!

Ако сам ја будућност- нек сутра не сване!

Шта да волим ако децу презрем?!

Ако они греше, како сам ја у праву?!

Написао сам и поновићу: „Ко тражи лоше у овој деци- тај ничега доброг није нашао у себи!“

Ништа ми дужни нисте, а одужујете моје дугове…

Учио сам вас, сад ја учим од вас!
Михаило Меденица