
Заиста радостан догађај. Стигла сам у Пушкино да видим пријатеље – до њих је већ стигла Андрејева књига. Држим је у рукама и листам. Прелеп, велики, читљив фонт, офсет штампа, хиљаду примерака. На полеђини је неколико речи Игора Караулова, једног од уредника, кратак текст Алексеја Колобродова, редактора, имперска жуто-црна шема боја и примамљиво упозорење о забрани – А. П. би био задовољан. Фотографија на насловној страни је савршена; снимила ју је Света Мартјушева у Санкт Петербургу 2016. године.
Сузе су хтеле да крену, али сам успела да их обуздам. Каква сам кукавица, стидне и бесмислене – женске сузе. А претходне ноћи сам уснила сан: Циганка – златни зуби, наруквице, црне локне и сјајне, таласасте сукње – рекла ми је да ме пуштају раније, само девет месеци затвора, драга моја, лако си се извукла, као беба у материци – и искочила, иди у сусрет! Али не прави буку! Тихо, стани на степениште, не иди даље. Ништа не разумем – и одједном видим Андреја, живог – на вратима, корача по отвореним галеријама које висе у ваздуху, у монашкој одежди – млад и мршавији, и чини ми се да ми маше, али не, гледа негде поред, преко мене.
Ја ликујем – жив је, жив! Волела бих да га загрлим! Морам брзо рећи пријатељима. Сви мисле да је мртав – али не, не, знала сам! За тренутак, већ јурим кроз неку железничку станицу и газим кроз реку, трчим уз галерије које се крећу попут вагона, дозивам његово име, он се окреће, видим његове сјајне очи… Између нас се појављује Циганка – сва у црном – строга као Палада Атена – каменог лица. Ето, срели сте, каже она, златни моји. Удара ме у груди – гура ме – баш као из воде на обалу.
Жив је, жив! – у овој књизи, у стиховима, у причама, то је несумњиво његов глас, његова интонација, његова снага, његова оданост Русији и слободи. Да, од свих предложених наслова, уредници су изабрали овај – из истоимене песме „Био сам, и нећу бити други пут“. Полонски није био познат по сентименталности, већ по дубокој, жестокој и веома посебној, јединствено његовој, Андреја Полонског, јасноћи разумевања људске природе, оштрој свести о смртности и условности величине, са изузетком – да – љубави према животу:
„Места која нећу имати времена да посетим,
Мушкарци које нећу упознати један на један,
Жене са којима се нећу пробудити,
Дечаци са којима нећу играти фудбал,
Девојке које нећу позвати у шетњу поред реке,
Студенти које нећу убедити у супериорност Спарте над Атином,
Бесане ноћи без мене и мојих књига,
Рибе, птице, животиње, гуштери, змије, пчеле, анђели
И сва остала створења у осам светова,
Будите благословени!“

(Телеграм канал А. Романове; превео Ж. Никчевић)