Павел Шелин: РУСИЈА ЋЕ МОРАТИ ДА СЕ ОПРЕДЕЛИ: ШТА МИ СТВАРНО ХОЋЕМО?

Колико год то може да звучи безумно, ми сад пратимо самоиспуњавајуће пророчанство Европе о рату са Русијом. Прошли смо дуг пут од њихове почетне бојазни и колебања да украјинској војсци пошаљу обичне шлемове, до ове садашње хистерије, кад се говорка о примени превентивног ракетног удара по руској и белоруској територији. Најављује се Немачка са полумилионском армијом, уз позиве на ново буђење германског духа…

Наравно, ратни сукоб са Русијом за Европу је апсолутно самоубилачки подухват. Међутим, проблем је, и трагедија, у томе што се све то заснива на најдубљем уверењу европских елита да Русија неће употребити нуклеарно оружје. Ја тако не мислим, али они мисле баш тако, и то их утврђује на изабраном путу.

Отуда и подршка Зеленском. Чудовишна корупција, затирање сваке опозиције, брутална улична мобилизација – све су то обичне ситнице. Док год његови куратори имају приговоре према њему лично, а не према пројекту Украјине као анти-Русије, њему се ништа лоше не може догодити, јер би његово рушење значило рушење читавог пројекта украјинства, а то европске елите не могу допустити.

Кад ми понављамо: неће бити новца, неће бити новца… ми заборављамо да се овде уопште не ради о новцу. Новац ће се увек наћи. Ради се о пројекту анти-Русије.

Поставља се логично питање: зашто су западњаци тако ирационални? Међутим, поента је у томе да су они ирационални са наше тачке гледишта, а са њихове тачке гледишта – очувања симболичког права победе над Русијом – веома су рационални. Потпуно шекспировски: у том лудилу постоји систем. То је једина шанса да сачувају статус иберменша, који је кључни у европском елитном погледу на свет. Губитак тог статуса не сме се дозволити. То би за њих био фундаментални губитак, а не никакав губитак новца. Радије ће умрети, него да изгубе оно што лежи у њиховом сакралном темељу. Оно што нама изгледа мортално, за њих је витално.

Због тога први корак Русије треба да буде разумевање да ми у Европи немамо савезника. А немамо их, између осталог, из једног простог разлога: сама Русија се до сада није јасно определила ко је она, какву историју заступа. Шта она стварно хоће? Ми смо за све добро против свега лошег – та идеја не надахњује никога. Ни наша прича о многополарном свету Европу уопште не занима. Погрешна је и претпоставка да ћемо Европу већ некако купити (гас и нафта). Ако заиста мислиш да ће неко за новац постати твој верни пријатељ, онда је то твоја фундаментална заблуда.

Очигледно је да се постепено формира јединствени, општеевропски фронт против Русије. Притом, мале европске државе у томе не желе баш директно да учествују, али неучешће уопште не значи подршку Русији. Следи украјинизација Европе – понављање украјинског модела. Дакле: ми смо за рат са Русијом, али не бисмо баш на фронт. Немамо ништа против да неко други ратује са Русијом и разбежаћемо се после првог удара, али дотле – немамо ништа против да прилети по суседу.

Све ове мале земље труде се да се некако извуку из проблема, али не доводећи у питање фундаменталну западњачку парадигму. То је класични, условни, колективни Фицо. Шта он каже? Ми смо за санкције, али да то нама не наноси штету. То је позиција тзв. европског прагматика.

Русију треба да буде баш брига ко ће ту да има штету, ми не патимо од лажног хуманизма. Русија треба да постави питање парадигме. Ако је рат, онда ћемо да ратујемо. И онда то значи – Сармат, Буревестник, Орешник и друге животне посластице. А ако не ратујемо, океј, онда мењајте парадигму. А ово ваше седење на петнаест столица одједном, та прича је завршена.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)