ЧЕКАЈУЋИ ДРАГОША КАЛАЈИЋА: НАД „СМАКОМ СВЕТА“

Геополитика објављује велики чланак – својеврсну студију Владимира Димитријевића о књизи Драгоша Калајића „Смак света“ која је изашла 1979. године. Димитријевић представља кључне ауторове ставове, оцене и дијагнозе о кризи културе и савремене цивилизације, истовремено их допуњујући својим запажањима и луцидним коментарима, као и кроз навођење конкретних примера из садашњости о узнапредовалим процесима декаденције и дегенерације, потврђујући тиме уверљиво колико су Калајићеве идеје биле далокосежне и колико је његова књига „Смак света“ била визионарска.

Пише: Владимир Димитријевић

(Специјално за Геополитику)

The thought of what America,

The thought of what America,

The thought of what America would be like

If the Classics had a wide circulation . . .

Oh well!

It troubles my sleep.

Ezra Pound: Cantico del Sole

УМЕСТО УВОДА

Више пута сам гледао како у једној од емисија из циклуса „Мон Блан“ Драгош Калајић говори о Црњансковом „Роману о Лондону“. (Снимак је доступан на сајту посвећеном успомени на Драгоша). Оно што говори је умно, осунчано, трајно, и Црњанском подобно, со и суштина – али сам изглед Драгоша Калајића, који је једном мом познанику тврдио да је „непристојно бити дебео“, казује и више од његових речи. Казује, наиме, да је истина о пропасти света у коме живимо видљива, пре свега, у нестанку битијно утемељених личности. Око нас су разнолике карикатуре, образине, страшила од стиропора и пур пене, чије обличје не јамчи да су пред нама истински људи. Драгош Калајић (за кога би Рајко Петров Ного, парафразирајући стихове Милутина Петровића, рекао да „лабуд гледа, главу не помера“) делује као онај који пред нас износи дубину за коју нисмо ни знали да постоји – а она постоји, и тамо, на тој дубини, могуће је ископати „метафизички бунар“ за пијење воде које у данашњем свету нема, јер је сва вода коју пијемо отрована прашином безначајности и бесмисла. Лице, поглед, изглед, покрети, глас – као Хамлет Старији, о коме његов син вели да је сваки од богова, од Марса до Аполона, дао печат који гарантује да је пред нама човек.

И такав Драгош Калајић би, ових дана, требало да се појави у својим књигама, пред онима који су дошли после њега, али којима је стало до темељног читања часа у коме смо се обрели.

Текст пред читаоцем настао је уочи изласка Сабраних дела Драгоша Калајића. У дванаест томова, Дела треба да објави Архив Војводине, на чијем челу је трудољубиви др Небојша Кузмановић. Уредник Сабраних дела је скрупулозни и покојнику на прави начин одани Бранислав Матић.

ЧОВЕК ОД УТИЦАЈА

Драгош Калајић је утицао на многе и многе. Између осталог, и на мене. Чак и кад се нисам слагао с њим (а о томе сам писао док је био жив, што се подразумева), пре свега због његовог антихришћанског патоса (иако је остао веран паганизму, касније је, развијајући своју мисао, упутио усрдан поглед ка дубљем разумевању цивилизације православља као темеља постојања Срба и Руса), увек сам поштовао озбиљност његовог приступа темама и увиде који су, деценијама пре збивања којима присуствујемо, јасно слали поруку савременицима и потомцима. Драгош Калајић је, док су у Титотопији бунцали о самоуправљању, у часопису „Дело“ писао о пропасти европског уједињавања која је неминовна, јер је уједињавање почело од економије, а не од културе. Био је почетак седамдесетих година 20. века.

ЧИТАЊЕ У НЕКОЛИКО БИТНИХ ПАРОЛА

Сабрана дела Драгоша Калајића биће драгоцени допринос српској и светској култури. Најављујући их, нудим читаоцима увид у књигу „Смак света“, коју је објавио Накладни завод Матице хрватске 1979, а пре неку годину прештампала Агенција МИР из Београда. Ову књигу сам својевремено нашао у Градској библиотеци у Чачку, и читао сам је у даху. (Треба дисати дахом планинских књига, по могућству од младости). Уз „Смак света“, препоручујем Калајића о Црњанском, али и све доступне епизоде „Огледала 20. века“, који је нека врста видео – издања „Смака света“. Све се може наћи на сајту посвећеном Драгошу Калајићу, у рубрици „Видео“.

Ко нема времена да чита ширу анализу, нека запамти бар ове Калајићеве поруке из 1979. 1.Новац губи вредност и руши појам вредности!

2. Литература о пропасти је, све више, жанр модерне самосвести!

3. Експлозија постаје општи модел кретања света!

4. Катастрофологија прожима философију, науку и политику!

5. Мултинационални капитал шири нову колонијалну зависност!

6. Демографија открива истовремено пренасељеност једних простора и духовно-породичну стерилност других!

7. Модерни свет се креће великом брзином, али без центра!

8. Производи се све више информација, али је све мање смисла!

Упркос свему, останимо усправни међу рушевинама.

ЈЕЈТСОВА ПЕСМА 

„Средиште више не држи“ („Things fall apart; the centre cannot hold“) један је од најпознатијих стихова ирског песника Виљема Батлера Јејтса из његове чувене песме „Други долазак“ (The Second Coming), написане 1919. године, а објављене 1920, у доба када настаје и Шпенглерова „Пропаст Запада“. То је стих који извире из осећања апокалиптичног хаоса, распада друштвених норми, и који је настао у доба политичке нестабилности и губитка равнотеже у свету након Првог светског рата. Јејтс каже: „Кружећ и кружећ у све ширем луку / Соко не чује више соколара / Све се разлива; средиште попушта; / Пуко безвлашће преплављује свет“. То је час у коме „најбољи ни у шта не верују, / Док се најгори надимају од жестине“. На крају, Звер се спрема да се роди – реч је, наравно, о антихристу, последњем лажном месији у злу уједињеног човечанства. Шездесет година после ове песме, Накладни завод Матице хрватске објавио је Калајићеву књигу „Смак света“.

ТО НИЈЕ ТРЕНУТАК, НЕГО ПРОЦЕС 

То, наравно, није обична расправа о будућој катастрофи. Њена полазна тачка је другачија: „смак света” није толико физички крај планете колико дуготрајни процес духовног, културног и антрополошког распада. Сам аутор у предговору истиче да га не занима уобичајена апокалиптичка слика катастрофе, него питање да ли се „смак света” збива већ сада, у самој савремености, као и да ли је започео у прошлости. Калајић каже да је „смак света” „управо актуалност културе Запада”, која је постала простор у коме се већ виде знаци краја једног света, али не нужно у облику експлозије, рата или непосредног физичког нестанка, већ у облику губитка смисла, поретка, мере, вредности и духовне оријентације.

Према Калајићу, у старим космолошким и културним порецима човек је живео у свету који је имао средиште. Тај свет је био уређен, препознатљив, јерархијски постављен и симболички читљив. Човек није био изгубљен зато што се налазио у битијно утемељеном смисаоном поретку. Међутим, са модерним добом, нарочито после космолошких револуција доба ренесансе, човек губи свој средишњи положај. Оно што је раније било споредно, чудно, рубно и ексцентрично, постаје правило модерне културе. Зато Калајић каже да се са „губитком Центра” мења читава јерархија вредности. Уместо кретања ка центру, ка сабирању и целини, модерна култура се креће ка ексцентричном, чудовишном, расцепљеном и безобличном. Он тај преокрет описује као обртање правца културе: уместо ка Граалу, ка „пехару Центра”, модерни правац иде ка ономе што је изван центра, ка распаду и губљењу оријентира.

БОЈА СУМРАКА

Полазећи од својих ранијих текстова и коментара, Калајић је у њима препознао заједничку боју, коју назива „бојом сумрака Запада”. Сабрао је написано, и добио „Смак света“. Књига је настала са намером да се различити феномени модерне културе читају као симптоми истог историјског стања. Кључна реч јесте „декaденција”. Калајић се пита да ли је могуће да модерни човек, попут људи позног Рима, живи на крају сопствене цивилизације, а да тога није свестан. Римска декаденција је прави пример: људи који су у њој живели нису нужно знали да присуствују крају једне империје. Тако и савремени западни човек може живети унутар сопственог „краја времена”, а да га доживљава као нормално стање живота.

Калајић нуди могућност да је наша свест о животу дуже присутна од наше свести о умирању. Распад је свакодневица – зато га ни не препознају. Људи, како он каже, пред идејом „смака света” често само слегну раменима и оду даље, као да је реч о нечему апстрактном, далеком или већ много пута демантованом. Управо таква равнодушност и јесте опасна. Ако се крај света не јавља као тренутна материјална катастрофа, онда га је много теже препознати. Он може бити дуг процес „духовне катастрофе човека”, процес који траје вековима и у коме се човек постепено навикава на сопствено обезвређење.

СИМПТОМАТОЛОГИЈА ЕПОХЕ: КАЛАЈИЋ И РОУЗ

Калајићева књига је речник симптома. То је низање одредница које треба да покажу како се у различитим областима модерног живота јављају знаци слома. Да би препознао смрт, каже он, човек мора познавати живот, а да би препознао дегенерацију, мора знати шта су виталност, лепота и форма. Модерно доба не може само себи бити мерило, јер је и оно предмет дијагнозе. Зато Калајић пореди модерне појаве са старијим, традиционалним и класичним моделима. У том смислу, он модерну културу чита као пародију или изобличење ранијих облика смисла.

Колико год то чудно звучало, мисао Драгоша Калајића је, у дубљим слојевима, сродна мишљењу јеромонаха Серафима Роуза, америчког обраћеника у православну веру, који је Цркви пришао, између осталог, читајући Ренеа Генона.

Јеромонах Серафим Роуз у својој анализи нихилизма и савременог друштва дефинише философију апсурда (или подхуманизам) као духовно стање модерног човека који је изгубио Бога, што води у лудило, алогичност и губитак смисла. Он овај апсурд види као завршну фазу нихилизма. Садашње време је, према Роузу, у најдубљем смислу доба апсурда, које се огледа у уметности, књижевности и самом начину живота. Философија апсурда је директан производ нихилистичке идеологије, где се човеку намеће потреба да мрзи Бога и све што је створено. Ова философија захтева да Бог уништи самог себе, показујући мржњу и према Божијој творевини. Роуз је сматрао да модерни људи кроз ову философију експериментишу са лудилом, покушавајући да сломе логичност, а у својој студији указује на важност разликовања нихилистичког апсурда од истинског духовног живота. Роуз је сматрао да је Достојевски све ово предвидео. Коначно исход је власт антихриста, оскврнитеља и кривотворитеља свега божанског и људског.

АГРЕСИВНОСТ

Крећемо од А, и срећемо агресивност. Калајић је види као један од главних знакова двадесетог века: „квантитативно ширење и квалитативно усавршавање” облика и средстава ирационалне агресивности. Агресивност више није само војна или политичка појава. Она се шири кроз технолошки универзум, масовну културу, уметност, медије, свакодневицу и саме идеологије које се наводно боре против насиља. Парадокс који Калајић наглашава јесте да и идеали „пацифизма” и „толерантности”, када су радикално постављени, могу садржати сопствени облик насиља, јер теже уништавању разлика, особености и нагонских сила човека. Свет без разлика био би, по њему, такође жртва агресивности.

У анализи агресивности Калајић повезује свакодневни криминал, масовне медије и авангардну уметност. За њега се граница између „основе” културе и њеног „врха” брише: оно што се јавља у крими – хроникама има свој одраз у уметности, а уметност често више не уздиже стварност, него је прати у распаду. Он наводи примере бруталности, културе шока, насумичног насиља, телесних перформанса, као и уметничких пракси које почивају на разарању. У том контексту настаје његова оштра формулација да у новој уметности „вредност почива на разарању, а не на стварању”. Пред нама није стваралаштво, него разградња: уместо да ствара поредак, уметност производи оштећења и постаје спектакл уништења.

АГРЕСИВНОСТ НИЈЕ УВЕК ЛОША

Ипак, Калајић не прихвата преупрошћено тумачење агресивности. Он критикује психолошке, биолошке и социолошке теорије које човека своде на животињу, нагон или окружење. Људска агресивност није увек „ирационална” у уском биолошком смислу, јер човек није само биолошко биће. Он сматра да агресивност може бити побуна „неприпитомљене људске природе” против неприродних услова технолошког света. Зато она није само симптом болести, него и знак да у човеку још постоји извесна енергија отпора. Потпуно ишчезавање агресивности значило би стање мртвила, налик „топлотној смрти”, у коме више нема изазова, разлике, одговора, па ни живота у правом смислу. Физика каже: сваки систем тежи најмањем утрошку енергије. А то је, сви знамо, стање смрти. Зато је чак и агресивност извесни знак животности. АЛХЕМИЈА 

Следећа важна одредница је алхемија. Калајић полази од пораста интересовања за алхемију у савременом добу и ту појаву тумачи као део ширих „спиритуалистичких” напетости модерних маса. Разочарање у научно-технички прогрес доводи људе ка тражењу других, духовних или квазидуховних објашњења. (Сетимо се да је Манцони конзервирање свог измета прогласио, за добре паре, уметношћу, претварајући, „по угледу на древне“, измет у злато).

Али Калајић не остаје само на томе. Он сматра да многи садржаји модерне културе имају структуре сличне алхемијским моделима. У авангардној уметности, техници, науци и индустријској цивилизацији он препознаје секуларизоване облике алхемијског сна о преображају материје. Модерни човек, попут алхемичара, жели да мења природу, да је разара и поново саставља, али без духовног знања и без моралне мере. Када гледамо причу о трансхуманизму, вештачкој интелигенцији и генетском инжењерингу, суочавамо се са гомилом безумника који су добили лего коцкице: нешто ће сложити, али ће то бити бесмислено. И опасно, по њих и по све нас.

РАЗЛОЖИ, ПА САСТАВИ

Кључна алхемијска формула коју Калајић повезује са модерношћу јесте solve et coagula. То је и принцип масонерије: разложи, па састави. Направиш планетарни хаос, а онда зидаш свој „поредак“. „Нови светски“, наравно…Међутим, у модерном технолошком свету Калајић види углавном прву фазу: распад. Техника постиже резултате „ништењем природе”: преграђивањем река, отварањем земље, експлоатацијом њених дубина, цепањем атома, уништавањем природних целина. Зато модерно „solve” више није ограничено на алхемијску лабораторију, него обухвата читаву планету. Опасност је у томе што човек, према Калајићу, више нема контролу над процесима које је покренуо. Ако нема друге фазе, ако нема истинског „coagula”, онда распад не води преображају, него апокалиптичном исходу.

АНТИ – ДОБА 

После почетних одредница у којима се показује да модерна култура све више живи у знаку распада, Калајић наставља да гради свој речник „смака света” кроз појмове који откривају дубљу промену у самом начину мишљења модерног човека. Један од тих појмова јесте префикс „анти”. Он за Калајића није само језичка навика, него симптом историјског замора. У модерном свету све више појава, покрета и идеја одређује себе као нешто што је против нечега: антикултура, антиуметност, антиархитектура, антихерој. Тај образац показује да модерни човек све теже ствара позитиван садржај, па своју енергију троши на порицање. Уместо да изгради нови облик, он се задовољава тиме што стари облик преокреће, одбацује или пародира.

Калајић у томе види знак „исцрпљености стваралачких способности човека”. Префикс „анти” постаје доказ да је модерна култура изгубила снагу стварања. Она још има снагу отпора, али тај отпор више није усмерен ка вишем облику, него ка празнини после рушења. Зато он разликује „слободу од” и „слободу за”. Модерни човек, по њему, уме да се ослобађа од наслеђених форми, ауторитета и вредности, али не уме да одреди за шта је та слобода употребљива. Тако се негативна енергија приказује као стваралаштво, док у стварности често остаје само зависна од онога што пориче. Дело које је настало само као обрнута слика другог дела и даље је везано за то друго дело. Оно нема сопствено средиште.

Из хришћанске перспективе, анти – доба на власт ће довести анти – Христа, последњег лажног месију у злу уједињеног човечанства. Андрићев Гоја о њему каже: “Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и Бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне.“ Доба кривотворина, рецимо путем вештачке интелигенције, већ је ту: Андрићев антихрист, „вештији од Бога“, прави вештак – вештац, јесте на помолу.

AНТИАРХИТЕКТУРА

Пред нама је и антиархитектура. Калајић ту не говори само о архитектонском стилу, већ о широј кризи простора, града и друштвеног поретка. Архитектура је у модерном добу покушавала да преузме велику друштвену улогу, да организује живот, становање, рад, кретање и урбани простор. Али када се појави антиархитектура, она заправо открива кризу саме архитектонске мисли, њену сумњу у сопствену мисију и њену зависност од економских и политичких система Запада. Ако је архитектура некада била уметност обликовања простора у складу са поретком, антиархитектура показује да је и простор постао место побуне, фрагментације и губитка смисла. Уместо да гради дом, град или заједницу, она постаје још један знак распада заједничког поретка.

Свему томе коначно присуствујемо данас, у СНС Београду. Познати архитекта Слободан Малдини о томе каже: “Још увек не верујем да би Завод за урбанизам Београда самостално израдио план којим се разара Скадарлија, али чињеница је да су у уништавању града учествовали и многи виђенији архитекти, чак и професори и академици. Када је, на пример, биро чувене Захе Хадид израдио пројекат на археолошки вредној локацији уз Доњи Калемегдан, а учествовао и бечки архитекта и академик САНУ Борис Подрека, стручна јавност је знала да инвеститори злоупотребљавају имена ауторитета да прогурају недозвољене пројекте. На исти начин данас користе имена професора Архитектонског факултета, да би добили потврду са највишег нивоа. Парадоксално, исти ти ауторитети јавно се залажу за очување Генералштаба или Београдског сајма, док у свом портфолију крију учешће у штетним пројектима. Ово лицемерје нема границе, а његов основни покретач је новац. Малдини вели да је у Београду на делу „антиурбанизам и антиархитектура“, чему доприносе и многи професори:

„Нажалост, ови ауторитети своју ‘визију’ преносе на младе студенте, а у области архитектуре, где готово да не постоји стручна критика и где институције не функционишу, спроводе све што је могуће – па и оно што је противно правилима професије – за новац. Зато ће Београд и даље неговати ‘политичко’ и ‘адвокатско’ планирање, ширећи пројекте попут Београда на води, који нису у јавном интересу, већ искључиво за потребе приватних инвеститора. Тиме се грађанима отимају јавне површине, културно-историјске целине, и намећу модели који не одражавају њихове потребе за достојанственим животом у граду“.

(https://www.danas.rs/kultura/slobodan-maldini-skadarlija/)

АТОМСКА СКЛОНИШТА

Калајић показује да модерни човек не само да мисли о катастрофи, него се на њу привикава, организује је, чак је претвара у један од садржаја свакодневице. У одредницама о антиатомским склоништима и припремама за нуклеарну катастрофу, он истиче да је већ сама равнодушност пред могућношћу уништења цивилизације знак времена. Није више реч само о страху, него о практичном прихватању могућности да ће свет нестати, а да ће се нека издвојена група спасити. У томе Калајић види моралну катастрофу која је већ наступила пре физичке. Посебно је оштра његова реченица да су „модерни ‘капетани’” они који „први напуштају брод”, за разлику од старе етике која је налагала да капетан последњи напусти брод.

„Смак света” није толико техничко питање, колико питање етоса. Катастрофа није само у томе што постоји могућност нуклеарног рата, него у томе што су људи већ прихватили логику спасавања себе, напуштања других и тајног организовања преживљавања. Он помиње клубове и приватна антиатомска склоништа, чија се локација крије из страха од маса. Таква организација преживљавања показује да је заједница већ разорена: човек се не пита како да се сачува свет, него како да се један мали део људи извуче из његове пропасти. У том смислу, и сама припрема за катастрофу постаје доказ да је катастрофа већ духовно почела. Када један оснивач таквог клуба каже: „Ми се спремамо за најгоре”, Калајић то не чита само као прагматичан страх, него као знак да је савремена цивилизација већ изгубила веру у сопствену трајност.

И ПАЦОВСКЕ ЕЛИТЕ

У доба суманутог рата потоњих времена, који се шири од Блиског Истока до Русије и Украјине, и над којим лебди сенка нуклеарне катастрофе, идеја елитних банкарско – корпократских пацова који ће се, верују, сакрити од радијације у својим подземним склоништима опет оживљава, на најкарикатуралнији могући начин.

Док ово пишем, чека се наставак ТВ серије „Fall Out”, Грејема Вагнера и Џеневе Робертсон Дворет. Серија приказује последице Великог рата 2077. године, апокалиптични нуклеарни холокауст у алтернативној историји Земље где је напредак у нуклеарној технологији после Другог светског рата довео до појаве ретрофутуристичког друштва и рата за ресурсе. Многи преживели нашли су се уточиште у бункерима познатим као трезори, несвесни да је сваки трезор дизајниран за извођење социолошких и психолошких експеримената над својим становницима.

Драгош Калајић је све то, једноставно, видео. Не пред – видео, него видео.

Имао је очи које се нису мириле са „филмским мраком“ (Идоли, „Кенозоик“).

АНТИХЕРОЈИ 

Да би објаснио шта је антихерој, Калајић прво објашњава шта је херој. У традиционалним индоевропским митовима и легендама, херој се јавља у кризним ситуацијама, онда када је природни или космички поредак угрожен. Он је фигура Реда која се суочава са снагама Хаоса. Али херој није обичан члан заједнице. Он је изузетак, човек који стоји изнад правила већине, јер управо због те изузетности може да одговори на изузетну опасност. У њему постоји нешто што је сродно снагама против којих се бори: зато може да их разуме, да им се супротстави и да их савлада.

Антихерој је, насупрот томе, знак модерног преокрета вредности. Ако је херој био фигура која у кризи брани поредак, антихерој је фигура која показује да модерна култура више нема јасан поредак који би бранила. Он није носилац снаге, узвишености, жртве или победе, него слабости, расцепа, безвољности, ироније или пораза. Сам назив „антихерој” већ садржи тај преокрет: оно што је некада било негативно сада се поставља као позитивно, а оно што је било позитивно приказује се као сумњиво, застарело или немогуће. Зато Калајић уводи антихероја као једну од кључних фигура модерног стваралаштва, али не као невину књижевну појаву. Антихерој је, у његовој дијагнози, симптом света који више не верује у херојску могућност човека.

ТРИЈУМФ АНТИХЕРОЈА

На тај начин, антихерој није само лик из романа, драме или филма. Он је знак антрополошког пада. Модерна култура, према Калајићу, више не приказује човека као биће способно за усправљање, него као биће које плута кроз немоћ, случајност, страх, иронију, моралну неодлучност. Ако је херој био одговор на Хаос, антихерој је човек који се у Хаосу настанио. Он више не савладава неред, него га изражава. Зато модерној уметности антихерој одговара: он је човек без центра у свету без центра.

Тако је, између осталог, дошло до преокрета: вешци и вештице су бољи од нормалаца у „Харију Потеру“, Џокер је изнад Бетмена, и Ханибал из „Кад јагањци утихну“ има право на разумевање. Иза свега стоје творци Џефрија Епстина, сатанистички људождери који би да коначно завладају светом.

ПОИГРАВАЊЕ АПОКАЛИПСОМ

Следећа велика тема Калајићевог речника је „апокалипса шик”. Ова одредница показује како се и сама представа краја света претвара у робу, стил, забаву и потрошачки доживљај. Калајић пише да свест маса о прелазу из света обиља у свет оскудице изазива „експлозију бруталног хедонизма”. Модерни човек је, како он каже, развио страст за новим, па је чак и „смак свог света” дочекао као новину. Човек који није био срећан у свом свету може са извесним узбуђењем да дочека његов крај, јер крај бар обећава промену. Зато апокалипса постаје мода, спектакл и извор сензуалног уживања.

Калајић под „апокалипсом шик” подразумева различите појаве: филмове катастрофе у којима публика ужива гледајући рушење симбола модерне цивилизације, ресторане који се естетски играју депресијом, глађу и кризом, као и читаву литературу о „смаку света”. Он чак и сопствену књигу иронично смешта у тај контекст, као део ширег бума књига о катастрофи. За разлику од „веселих катастрофичара“, Калајић зна: када катастрофа постане стил, онда је човек изгубио способност истинског страховања, покајања или преображаја. Он више не реагује на крај света као на позив на будност, него као на још један облик потрошње.

Хришћанство је у апокалиптичним временима позивало на покајање. Мртво, у стању у коме јесте, либерално хришћанство корацима од седам миља корача свом крају, усвајајући џендеризам, глобализам и екуменизам као своју меру и проверу. Основно је: растеретимо се, рашћеретајмо се…Неки излаз ће се већ наћи.

А неће…

БИЛО ЈЕ, АЛИ НЕ НА ОВАЈ НАЧИН

Калајић ипак показује да „апокалипса шик” није потпуно нова. Он набраја различите историјске и религијске примере у којима се катастрофа, смрт или уништење посматрају из перспективе игре, драме, судбине или већ прошлог времена. Али у модерном облику, тај феномен добија посебно празан карактер, јер више није утемељен у метафизици, ритуалу или херојском прихватању судбине, него у потрошачкој култури. То више није Сенекино смирење пред смрћу, него естетизована равнодушност. То је навика да се и страх конзумира као слика. Зато су филмови катастрофе, ресторани депресије и приручници за Судњи дан део исте психолошке и културне структуре: модерни човек своју пропаст претвара у забаву. Није то горки Прус Шпенглер, који, са ничеовском љубављу према усуду, гледа „пропаст Запада“. То је гомила будалаша који не схватају да им је врат на пању, и да гиљотина тек што није пала.

АТЛАНТИДА 

У овом делу књиге појављује се и мотив Атлантиде, кроз који Калајић повезује старе визије пропасти са модерним биолошким и генетским опитима. Он наводи визију по којој је пропаст Атлантиде била повезана са генетским мешањем и покушајем измене живих бића ради стварања радне снаге. Тај мотив му служи као аналогија за савремене расправе о могућностима модерне биологије: једни у њима виде побољшање човека, други опасност која задире у етичке и теолошке границе. Тако се и стара прича о Атлантиди укључује у речник „смака света”, јер показује да се катастрофа не рађа само из спољашње опасности, него из човекове жеље да прекорачи меру и технички преобликује живот.

Димитрије Мерешковски каже да је древна Атлантида Европа његовог доба. И то је писао уочи Другог светског рата: “Да би нам дочарао војну моћ Атланта, Платон износи прецизне цифре трупа које су на располагању у само једној долини изван града која је подељена у 60.000 војних округа, који обухватају 10.000 борних кола, 240.000 коња, 1.200 бојних бродова и 1.200.000 пешадијских бораца. А та долина је само мали део једне од десет атлантидских краљевина. Ако се томе додају и атлантидске колоније у Америци, Европи и Африци, постаје очито да је војна сила Атлантиде обухватала на десетине милиона људи: „големо мноштво, аперантос аритхмос,“ каже Платон. До нашег светског рата није било другог таквог војног скупа у историји. У Платоново време се то чинило као „фикција“, а данас, после двадесетпет векова, показало се да је у питању „цела истина“. “Тако Мерешковски. Паметном доста.

АУТОРИТЕТ И АУТОРИТАРИЗАМ

Ту је и одредница ауторитаризам, коју Калајић представља као једну од главних мета младалачких протестних покрета друге половине двадесетог века. Код младих бунтовника, ауторитет је изједначен са принудом, ропством и насиљем. Ако се сваки ауторитет одбаци као угњетавање, онда се не руши само неправедна власт, него и сама могућност поретка, вертикале и смисленог наслеђа. Тако борба против ауторитаризма може постати још један облик модерног „анти” става: одбијање без способности да се изгради виши, уређенији и одговорнији облик слободе.

Према Калајићу, изворно значење ауторитета није власт као гола сила, него начело раста, подршке, стварања и преноса вредности. Он реч auctoritas повезује са латинским augere, односно са идејом увећавања и подржавања раста. Зато ауторитет није порицање слободе, него њен услов. Ауторитет је оно што омогућава да заједница има центар, да вредности буду пренете и да човек не остане препуштен хаосу произвољности. Калајић овде наставља своју ранију тему „губитка Центра”: тамо где нема стварног ауторитета, настаје празнина коју могу попунити само спољашње форме власти, технике контроле или идеолошке манипулације.

Због тога он тврди да младалачка побуна против „ауторитаризма” у суштини може бити несвесна побуна против недостатка правог ауторитета. Млади, по њему, не страдају зато што имају превише истинског ауторитета, него зато што живе у свету у коме је ауторитет већ разорен, а на његово место дошла су правила без духа, системи без језгреног смисла и очеви без стварне снаге. Калајић не брани принуду него разликује принуду од ауторитета. Принуда делује споља док ауторитет делује изнутра, као препознатљива вертикала вредности. Зато је модерно изједначавање ауторитета и репресије знак да човек више не уме да препозна унутрашњи поредак. АВАНГАРДА 

Одмах затим Калајић прелази на појам авангарде. Он га не тумачи само као уметничко-историјску категорију, већ као симптом промене у структури модерне свести. За њега је кључно то што је појам школе замењен појмом покрета. „Школа” је, у његовом тумачењу, припадала свету који има центар: она подразумева место сабирања, преношење знања, вертикалу, учитеља, ученика и јасну оријентацију. Насупрот томе, „покрет” припада свету лишеном средишта. Модерни човек више не зна одакле долази ни куда иде; једино што може да каже јесте да је „у покрету”. Тако покрет престаје да буде средство ка циљу и постаје циљ сам по себи.

У том смислу, авангарда је стално удаљавање од центра. Оно што је данас авангарда сутра постаје конвенција, па се мора тражити нова авангарда, ново одступање, нова удаљеност од вертикале. Тако се успоставља бескрајни механизам порицања. Калајић наглашава да је првобитно значење речи „авангарда” било војно, али и ловачко: истурени део, претходница, гоничи. У модерној уметности, по њему, плен који авангарда гони и разара јесте сам човек. Прве авангардне силе разарале су класичне идеје и форме. Тако је надреализам напао свест и разум у име подсвести. Дошле су последње авангарде које се окрећу телу као последњем преосталом материјалу. Калајић зато закључује да „смрт уметности”, којој теже последње сенке авангарде, није ништа друго до смрт човека.

ПУТ У АПСУРД

Авангарда је тежила да укине границе између уметности и живота, а хришћански морал и европска грађанска култура били су главне мете напада. Употреба провокације често је била усмерена против хришћанског погледа на свет. Поједини авангардни покрети су отворено пропагирали антихришћанске ставове, супротстављајући се хришћанском погледу на свет. Уметничка авангарда је стала у редове револуције, радикално раскидајући са хришћанском метафизиком.

Али и са сваком, па и Калајићевом, „неоантичком“ метафизиком човека усправног под сводом.

У огледу „Философија апсурда“, отац Серафим Роуз нас подсећа: “Према новом култу самопоклонства води пут који показује идеологија апсурда, макар то она себи не постављала увек као циљ, али јасно приводећи таквом резултату. Јунак апсурдистичке уметности је заточен у себе самога као у тамницу, откинут од других људи, неспособан за људска осећања и односе: у њему нема љубави, у њему су само мржња, насиље, ужас и чамотиња, зато што је он, оставши без Бога, остао и без онога што је човечанско у њему – без лика Божијег. И откривење које он чека, које има да га избави од апсурда, никако не може да буде хришћанско: једино у чему се сви проповедници апсурда слажу јесте безусловно одбијање хришћанског одговора. Они су кадри да приме само ово „откривење“. Један од ликова Бекетовог комада говори о богосличном Годоу: „Страшно је занимљиво дознати шта ће нам он то предложити. А тада ћемо већ решити хоћемо ли се сложити или нећемо“. Ако у Хришћанству, у коме све проверава Христом, стара личност са својом самовољом мора бити уништена да би се родила нова, верна Христу и Његовој вољи, то се космос „Годоа“ сав врта око старе личности, па се чак и долазеће божанство представља као некакав трговачки путник који настоји да своју робу „ували“ размаженом самозаљубљеном купцу. Они, који сада „чекају Годоа“ – а дотични је, можда, исто што и антихрист – се надају да ће им он умирити савест и самопоклонству вратити укус и смисао: другим речима, да ће он најзад укинути Богом постављене забране и коначно доказати неоснованост истих. Ничеански натчовек – то је наш савременик који је изгубио осећање греха у заносу одушевљења земним лажним мистицизмом, култом земаљских богова.“ Какви су се, гле чуда, као огавни киклопи, окупљали на Епстиновом острву.

БИХЕВИОРИЗАМ 

Калајић бихевиоризам посматра као теорију која човека схвата кроз однос спољашњег подстицаја и реакције. У таквој слици човек постаје биће које се може условљавати, обликовати и контролисати преко окружења. Посебно је важна критика оснивача овакве психологије, Скинера: ако је човек превасходно производ окружења, онда се друштвени проблеми могу решавати систематским уређивањем осујећења и подстицаја. Ту почиње опасност. Теорија која изгледа као хуманистичка и реформска може постати основа за нову технику контроле човека.

Калајић не одбацује чињеницу да средина утиче на човека, али сматра да је опасно свести човека само на условљавање. Та редукција, по њему, одговара модерном технолошком универзуму, јер такав универзум жели човека који је предвидљив, прилагодљив и управљив. Ако човек прихвати да је само производ спољашњих услова, он може и стварно постати такав: биће које је капитулирало пред силама околине – пророчанство се испунило зато што је Макбет у њега поверовао. Тако и бихевиоризам може створити свет који потврђује његове претпоставке, свет у коме човек више нема везу са другим, дубљим начелима одређења.

БОДИ АРТ

Посебно место у Калајићевим дијагнозама има body art, односно „телесна уметност”. Калајић описује уметничке праксе у којима људско тело постаје основни материјал изражавања. Али за њега то није само проширење уметничких средстава, већ крајња фаза редукције човека. Ако је авангарда најпре нападала класичну форму, затим разум и свест, онда телесна уметност напада последњу непосредну стварност човека: његово тело. Наводе се примери самоповређивања, излагања тела болу, крви, ризику, понижењу или деперсонализацији. Калајић те појаве чита као симптом културе у којој се више не ствара лепота, него се производи рана, шок и самоуништавајући спектакл.

У том смислу, тело више није носилац достојанства, него постаје објекат експеримента. Уметник не обликује материјал изван себе, већ сопствено тело претвара у место разарања. За Калајића је то један од најочигледнијих знакова „смака света”: човек више не чува ни сопствену телесну целовитост, већ је излаже као материјал културне производње. У томе се наставља његова основна теза да модерна култура вредност све више налази у оштећењу, а не у стварању. Тело, које би могло бити последња граница против апстрактних техника и идеологија, постаје управо њихово поприште. Слушкиња сатанистичких Ротшилда, Марина Абрамовић, Калајићева савременица, живи је доказ за ове тезе.

ЦРНИ ПАНТЕРИ

Одредница Црни пантери уводи политичку димензију побуне. Калајић тај покрет не представља само као историјски покрет афроамеричког отпора, већ као пример енергије отпора која може допринети рушењу постојећих система. Он наводи да су „Црни пантери” основани 1966. у Оукленду, да су првобитно имали одбрамбену функцију и да су брзо постали паравојна организација. У њима види израз противречности америчког друштва: расно незадовољство, револуционарни језик, потрагу за афричком традицијом, али и могућност манипулације од стране делова самог естаблишмента.

Калајић посебно истиче њихову свест о декаденцији америчког друштва. У програму покрета, како он цитира, тражи се образовање које ће осветлити „праву природу декаденције америчког друштва”. То је за њега важно јер показује да побуна није само социјална или расна, већ да сама себе смешта у оквир пропадања једне цивилизације. Истовремено, Калајић бележи и противречности тог покрета: везивање за антиимперијалистичке симболе, недовољно успешне политичке стратегије, унутрашње манипулације и претварање одређених елемената побуне у моду. Поклич „Black is beautiful!” он тумачи као позитиван моменат стицања самопоуздања, али и као део ширег процеса у коме америчка култура масовно преузима и комодификује симболе побуне.

НАСРТАЈ НА МИТ 

После политичких и уметничких симптома, Калајић се враћа дубљем културном слоју кроз појам демитизације. Под тим подразумева наслеђе просветитељског неповерења према миту, где се мит схвата као заблуда коју треба уклонити из људске свести. Међутим, мит није пука обмана, него носилац дубљих вредности, архетипова, оријентира и традиционалних структура смисла. Зато демитизација није ослобођење човека од лажи, већ његово лишавање последњих критеријума. Ако се човекова меморија очисти од митских садржаја, он више нема одакле да процењује технолошки свет у коме живи.

Калајић зато разликује ремитологизацију и демитизацију. Ремитологизација се јавља у деловима елитне културе као покушај да се поново разуме значај мита. Демитизација, насупрот томе, делује у масовној култури и има планетарне размере. Њу покрећу идеолошки и технолошки интереси модерног света. Уместо правог мита, јавља се „потрошачка митологија”: симболи без дубине, кривотворине које не воде ка смислу већ ка потрошњи. Тако човек остаје без вертикалне меморије. Он више не стоји према свету као биће које има дубљу припадност, већ као „пука чињеница” у свету фактопоклонства.

ДЕМОГРАФИЈА

На крају овог блока појављује се и одредница демографска експлозија и имплозија. Калајић ту показује како тековине западне цивилизације, пренете у друге делове света, могу имати супротне и катастрофалне последице. У југоисточној Азији, Африци и Јужној Америци здравство, исхрана и комуникације умањују старе регулаторе смртности, али истовремено руше традиционалне структуре које су одржавале равнотежу заједнице. Западна технологија, створена за потребе Запада, није у стању да одговори на проблеме друштава у којима је радне снаге превише, капитал недовољан, а традиционални поредак већ ослабљен.

С друге стране, Запад се суочава са демографском имплозијом. Калајић то повезује са губитком вредности: човек ствара потомство онда када има нешто што жели да пренесе. Ако су вредности изгубљене, губи се и смисао размножавања. Тако демографска експлозија и имплозија постају два супротна лица исте цивилизацијске кризе: један свет се неконтролисано умножава после рушења старих регулатора, други престаје да се обнавља јер је изгубио унутрашњи разлог трајања.

НОВАЦ

Калајић не посматра новац само као економско средство, него као симболичку силу која преобликује целокупну цивилизацију. Он полемише са становиштима која су у новцу видела животну снагу модерне цивилизације. Насупрот томе, Калајић сматра да је управо идолопоклонство пред новцем одузело Западу могућност било какве смислене будућности. У његовој интерпретацији, монетарни систем је „учинивши ‘мобилним’ све ствари и појаве” увукао основне садржаје Запада у вртлог пропадања. Новац не само да мери вредност, већ постепено замењује саму вредност. Када се све може претворити у цену, онда се губи разлика између вредног и безвредног, светог и профаног, квалитативног и квантитативног.

Калајић посебно наглашава историјску „параболу вредности” монете. По њему, новац је најпре изгубио своје духовне и квалитативне вредности, затим је сведен на пуки квантитет, а на крају и сам тај квантитет почиње да се обезвређује умножавањем монетарне масе. Та линија, ако се продужи, води ка „нултој вредности”. То је за њега више од економске кризе: то је рушење једне цивилизацијске илузије, да цена може одредити вредност. Модерни свет замењује стварност њеним мерљивим, тржишним и техничким знацима, а затим и ти знаци пропадају јер више немају упориште у стварном квалитету.

ПРОКЛЕТСТВО НОВЦА

А шта је новац? Једна условност – парче папира или метала, а данас, чак ни то – једна компјутерска информација, за коју постоји договор да вреди толико и толико, и да се тиме може продавати и куповати. Ипак, он делује као магијска сила, која радикално мења људе и њихове односе.

О томе француски књижевник Уисманс, декадент који је постао ревносни хришћанин, у свом роману „Тамо доле“ пише: “Правила новца су свеобухватна и свима јасна. Пара на пару иде, тежи да се гомила на истим местима, најрадије иде хуљама и просечњацима; а када се, по необјашњивом изузетку, згрне код каквог богаташа који у души није ни убица ни ђубре, новац постаје јалов, неспособан да се преточи у неко разумно добро; чак и у дарежљивим рукама немоћан је да оствари неки виши циљ. Рекло би се да се тако свети што је стигао на погрешно одредиште, да се намерно паралише када не припада ни последњој битанги, ни најгорем тупаџији. Још је необичнији када, сасвим ванредно, залута у кућу сиромаха; одмах га упрља ако је био чист; најскромнијег гољу претвара у расипника, истовремено делује на тело и на душу, свог власника наводи на најнижу саможивост, на срамну охолост, наговара га да свој новац троши само на себе; од понизног човека направи безочног лакеја, од најдарежљивијег, шкртицу. Новац, у секунди, мења све навике, преокрене све идеје, преобрази најтврдокорније страсти, док оком трепнеш. Новац је најкалоричнија храна за највећи број грехова, а он им је, на неки начин, и марљиви књиговођа. Ако парајлији допусти да се заборави па удели милостињу и задужи неког сиромаха, одмах код тог сиромаха изазове мржњу према доброчинству; тврдичлук замени незахвалношћу, поново успостави равнотежу, тако рачун буде поравнат, да случајно не буде почињен један грех мање. Међутим, заиста постаје чудовиштан тек кад се, скривајући сјај свог имена под црним велом једне речи, назове капиталом. Тада се његово дејство не своди на индивидуалне подстицаје, на савете да се краде и убија, већ се протеже на читаво човечанство. Сама реч капитал одлучује о монополима, оснива банке, капарише намирнице, располаже животом, може, ако хоће, уморити глађу на хиљаде људи! Новац се, за то време, храни, гоји и сам себе оплођује у некој каси; и оба света падају пред њим на колена, умиру од жеље за њим, као за Богом. Е па онда, или је новац, који је на овакав начин господар душа, ђавоља работа, или га је немогуће објаснити.“ То би потписао и покојни Калајић.

БАНКСТЕРИ И СМРТ СВЕТА

Модерни банкари, „банкстери“ , гангстери маскирани у финансијске магове, већ двеста година управљају светским процесима, подижу и обарају владаре и владе, намећу своја, углавном лажна решења, и трају, трају, трају. Ротшилде помиње Љуба Ненадовић у “Писмима из Италије“: кад један од ових „супербанкара“ пита Његоша кује ли новце у Црној Гори, овај му одговара да би то чинио када би се од камења могли ковати. Његошевог света више нема, али Ротшилди су и даље ту. Ротшилди, Варбурзи, Моргани, Рокфелери и слични магијом новца мењају свет тако што за безвредан папир (то јест, папир који је само договор) купују земљу, воду, шуме, руде, нафту, отимају од народа производњу хране, пљачкају драгоцене метале. И људе, људе купују, да у њихово име обављају прљаве послове, што као политичари, што као нарко-дилери…То је оно што је амерички конспиролог Дес Грифин звао „Четврти Рајх богаташа“. Још је енглески писац Честертон, борац против нечовештва капитализма, рекао да само обичан човек брани приватну својину, јер жели да се његово имање јасно граничи с имањем његовог комшије – Рокфелери и Ротшилди се не боре за приватну својину, него им је циљ да укину преостале границе и међе, јер желе да сва имања свих људи припадну њима. Или, како би рекао Милан Брдар, описујући циљ пљачкашког капитализма: “Није довољно да ми поседујемо све. Неопходно је да и сви остали не поседују ништа“.

КРВАВЕ РЕВОЛУЦИЈЕ НОВЦА 

Француска револуција, бољшевичка револуција, нацизам не би били могући без снажног уплива скривене власти новца. О томе је, између осталог, писао Ентони Сатон у својим књигама – „Вол Стрит и успон бољшевика“ и „Вол Стрит и успон Хитлера“. Стотине милиона људских живота у крви је нестало због новца именованог капиталом, о чијим господарима пише у својој „Шок терапији“ Наоми Клајн. Јер, како би рекао Маркс: “Капитал се гнуша одсуства профита, или врло малог профита, као што се природа гнуша празног простора. С одговарајућим профитом капитал постаје смео. Нека је 10% сигурно, па се свуда може применити; са 20% постаје живахан;

са 50% позитивно вратоломан; са 100% баца под ноге све човекове законе; 300%, и нема злочина који неће ризиковати, макар претила и вешала“.

И Маркс је, овим поводом, био у праву. „Блек Рок“ то доказује, зар не?

КАТАСТРОФОЛОГИЈА

У том контексту треба разумети и одредницу doom-writing, коју Калајић преводи као неку врсту „пропастографије” или „катастрофологије”. Он тај англосаксонски неологизам користи да означи широку литературу о пропасти, крају цивилизације, будућој катастрофи и распаду модерног света. Та литература обухвата различите жанрове и методе: од Шпенглерове Пропасти Запада, Геноновог Царства квантитета и знакова времена, Хакслијевог Врлог новог света и Орвелове 1984, до научно-катастрофолошких студија о еколошкој, технолошкој и системској кризи. Калајић и сопствени речник „смака света” смешта у тај низ, али не као пуку моду, већ као симптом времена у коме је мисао о пропасти постала један од централних облика самосвести.

Међутим, за Калајића није довољно рећи да постоји много књига о катастрофи. Важније је питање зашто се баш у модерном добу јавља потреба да се толико систематски мисли о пропасти. Ова врста књига настаје зато што модерна цивилизација све јасније производи сопствене границе: еколошке, нуклеарне, демографске, технолошке, духовне и културне. Литература о катастрофи није спољашњи додатак модерности, већ један од начина на који модерност постаје свесна сопственог исхода. Калајић ту свесност не сматра нужно спасоносном. Она често остаје у сфери жанра, интелектуалне моде или научне прогнозе, без истинске духовне промене.

ЕКСПЛОЗИЈА

Наредна кључна одредница је експлозија. Калајић је назива једним од основних и најучесталијих знакова модерног света. Експлозија је за њега више од физичког догађаја – она је модел кретања, енергије и историјске логике модерности. Калајић примећује да се реч „експлозија” користи у различитим областима – космологији, демографији, техници, урбанизацији, информатици, култури, извештајима о насиљу. То показује да је модерни свет структурално експлозиван: он се шири, разбија границе, губи центар и производи све већи број честица, појава, информација и односа који више нису сабрани у један поредак.

ЂОРДАНО БРУНО И РАСРЕДИШТЕЊЕ

Калајић овде поново повезује модерност са губитком Центра. У тумачењу космолошке револуције Ђордана Бруна, он истиче формулу универзума у коме је „центар свуда, а обим нигде”. Та формула, у математичком смислу, означава бескрај, али у Калајићевој културној дијагнози она означава и распад јединственог центра. Ако је центар свуда, онда у ствари нема једног центра; свака честица постаје његов сурогат. Тако модерно доба, према Калајићу, почиње у знаку експлозије: систем се распрскава, а његови делови почињу да глуме самосталне центре. Тај модел се затим понавља у друштву, култури, техници и унутрашњем животу човека.

Симболичка важност експлозије види се и у „цивилизацији машина”. Од парне машине до реактивног погона, модерна техника користи експлозију као принцип покретања. То значи да модерна цивилизација своју динамику заснива на контролисаном разарању, на ослобађању енергије кроз притисак, сагоревање, пуцање и нагло ширење. Та логика технике има свој културни еквивалент: модерна култура такође делује кроз удар, шок, прекид, убрзање и разарање облика. Зато експлозија није само механички принцип, већ и метафора модерног живота.

ВИЗИЈЕ ПРОПАСТИ

Из те тачке Калајић прелази ка ширем појму катастрофологије. Она обухвата читав спектар модерне мисли: десне и леве визије пропасти, цикличке теорије историје, философије нихилизма, критике технолошког друштва, егзистенцијалистичке теме апсурда и самоубиства, неометафизичке интерпретације „краја света”, као и научна упозорења о нуклеарним, кибернетичким и еколошким опасностима. Калајић истиче да је лакше одговорити на питање „шта није катастрофологија?” него на питање „шта јесте катастрофологија?”, јер се велики део савремене мисли, посредно или непосредно, може повезати са категоријом катастрофе.

Код многих модерних мислилаца катастрофа није први предмет мишљења, већ последица других система. Неко до ње долази преко историје, неко преко економије, неко преко технике, неко преко егзистенцијалне философије, неко преко политике. Код Калајића, међутим, катастрофа постаје централни дијагностички појам. Она није само један могући исход, већ унутрашња логика модерног света. Зато Калајић и прави речник симптома: да би показао да се исти образац јавља у различитим областима.

МУЛТИНАЦИОНАЛНЕ КОМПАНИЈЕ

У наставку се јавља и тема мултинационалних компанија, које Калајић тумачи као један од облика новог колонијализма. Оне се не приказују само као економски субјекти, већ као структуре које потчињавају друштва економски, културно, политички и технолошки. Посебно је значајна његова критика тврдње да су мултинационалне компаније природан израз технолошког напретка. Калајић то назива демагогијом и истиче да технолошки прогрес не значи нужно напредак услова људског живота. Напротив, еколошка криза сведочи да технолошки прогрес може производити деградацију и „инволуцију” услова живота.

Калајић тврди да није технологија сама по себи створила мултинационалне компаније, већ да је огроман капитал тих компанија монополисао напредну технологију и употребио је као средство колонизације. Када се таква технологија пренесе у земље у развоју, она се не укорењује као плод органског развоја, него је нека врста „енклаве“. Уместо да развија локалне системе, она често разара постојеће облике живота, угрожава еколошку равнотежу и привлачи најбоље интелектуалне енергије у службу страног капитала. Тако настају искорењене елите које сопствене интересе поистовећују са интересима послодаваца, а не са интересима својих друштава. Прича о „Рио Тинту“ и Србији само илуструје Калајићеве речи.

ХЕПЕНИНГ 

Једна од најзначајнијих одредница у том смислу јесте happening – „догађање“. Калајић га не тумачи само као уметничку форму, него као симптом слома вредносног поретка. Према њему, модерни човек је „изгубивши вредности” изгубио и способност да разликује добро од зла, лепо од чудовишног, значајно од безначајног. У празнини такве неизвесности, свака појава може постати позитивна само зато што се уопште догађа. Зато је у модерном језику реч happening врло брзо добила опште значење вредног догађаја. Калајић то сажима у готово тавтолошкој формули: „догађај је догађај јер је догађај”.

Вредност се више не налази у садржају, смислу или облику догађаја, него у самој чињеници дешавања. Модерни човек, по Калајићу, као да мисли: било шта је добро, само да се нешто деси. У томе он препознаје дубљи психолошки узрок саморазградње модерне културе: досаду.

ДОБА ДОСАДЕ

Хепенинг одговара човеку који више не очекује истину, лепоту или духовну промену, већ било какав прекид празнине. Отуда хепенинг није само уметнички поступак, него израз једне опште егзистенцијалне глади за догађајем. Модерна свест је толико испражњена да јој је и сам прекид досаде довољан да буде проглашен вредношћу.

Ако нема постојаних критеријума, онда се све може поставити као догађање уметничког. Али управо та свеопшта отвореност не значи богатство, него губитак разлике. Када све може бити догађај, ништа више није стварно значајан догађај. Зато је хепенинг за Калајића знак не само естетског експеримента, већ „слома свих аксиологија” у модерној култури. У њему се види исто оно кретање које је раније описао кроз „анти”, антихероја и апокалипсу шик: модерни свет не ствара вредност, него проглашава празнину за вредност.

ХИПЕРРЕАЛИЗАМ

Сродан симптом је хиперреализам. На први поглед, могло би изгледати да је хиперреалистичко сликарство повратак стварности, јер оно тежи што прецизнијем приказивању предмета, људи и сцена. Али Калајић га тумачи супротно: као знак крајње анонимности, безличности и механизације уметности. У хиперреализму се, по њему, до „апсолута” доводе „осредњост и баналност” света буржоаског реализма XIX века. Уметник тежи потпуном поистовећењу модела и одраза, а тиме се сам поистовећује са машином. Рука, стил, индивидуални траг и унутрашња визија уступају место механичкој прецизности.

Хиперреализам не тражи суштину предмета, већ фотографску информацију о његовој материјалној појави. Уметност, која је некада могла да открије невидљиви поредак, симболички смисао или духовну димензију видљивог света, сада постаје копирање копије. Зато Калајић наглашава да у хиперреализму често нема целовите перцепције: издваја се предмет из стварности, а затим детаљ из предмета. Свет се распада на фрагменте, а уметност више не сабира, него понавља ту фрагментацију.

КУЛТ ИНФОРМАЦИЈЕ

Овај процес се наставља у његовој анализи информације и техничког знања. Калајић пише да је потреба за „квалитетом органског знања” замењена потребом за „квантитетом механички организованих информација”. То је једна од најпрецизнијих формула његове критике модерног знања. Информација више није пут ка мудрости, него лавиринт који води од једне парцијалности ка другој. У недостатку темељних принципа спознаје, информације се нижу у бескрајан круг који затвара могућност стварног разумевања.

Калајић не одбацује знање, него критикује стање у коме је знање замењено акумулацијом података. У органском знању постоји мера, поредак, центар и способност да се појединачно разуме у односу на целину. У механички организованој информацији постоји само количина, брзина, приступ, комбинација и техничка обрада.

Зато је Бодријар говорио да је све више информација, а све мање смисла.

КИБЕРНЕТИКА

Следећа велика одредница је кибернетика. Калајић признаје да кибернетика има позитиван аспект: она подстиче интердисциплинарни рад, повезује различите научне области и покушава да изгради општи језик знакова, комуникације и управљања. Зато он не произноси пуку осуду кибернетике. Напротив, он јасно каже да је у једном смислу она позитивна појава, чак оправдавајући своје име, које потиче од грчког појма за „кормиларa”. Али управо у тој снази кибернетике он види и њену опасност: она успоставља јединствени модел за машине и жива бића, па тиме подржава општу тенденцију идентификације човека и машине.

Калајић посебно истиче да кибернетика захтева општу теорију знакова и статистичку теорију информација, применљиву и у механичком и у људском свету. То може стабилизовати значења и умањити модерну несигурност, али истовремено ствара опасност „петрификације мисли”. Човек почиње да посматра себе кроз моделе који су направљени за операције, контролу, обраду и пренос информација. Тако се оно што је само један ниво човекове стварности проглашава целином човека. Калајић упозорава да изванредни резултати електронских рачунара могу навести човека да у тим „рудиментарним и механичким имитацијама” сопствених структура препозна целог себе, заборављајући „остатак” који чини његову суштину.

НА СТРАНИ НЕИЗРЕЦИВОГ ОСТАТКА

Тај „остатак” је за Калајића пресудан. Он означава оно што не може бити сведено на операцију, алгоритам, сигнал, реакцију или функцију. Ако човек прихвати да је машина довољан модел његовог бића, онда је већ пристао на сопствено умањење. Кибернетичка цивилизација не мора физички уништити човека да би га духовно разорила; довољно је да га навикне да себе разуме као систем елемената, канала, функција и подстицаја. У том смислу, кибернетика се надовезује на бихевиоризам: обе дисциплине могу произвести слику човека као управљивог, условљивог и израчунљивог бића.

Вештачка интелигенција је тријумф сакаћења човека. Схоластика је, још у доба Томе Аквинског, лик Божји у човеку свела само на разум (заборављени су љубав, слобода, неизрециви остатак човештва). Онда је Декарт битије свео на мишљење. Данас је човек нестао, а остали су само процеси имитације мишљења вештачке интелигенције. Ко не верује, нека бац поглед на сајт на коме вештачка интелигенција изнајмљује људе за посао: https://rentahuman.ai/.

ГЕНИЈЕ 

У исту линију спада и Калајићево разматрање модерног појма генија. Он прати деградацију старог појма genius до модерног „генија”, који се све чешће своди на изузетну рачунску способност, брзину обраде или техничку даровитост. Модерни „геније” постаје човек-компјутер. Калајић наводи примере такозваних живих компјутера, људи са чудесним математичким способностима, али често уз физичка или психичка оштећења, неспособност зрелог говора или разумевања теорема које примењују. Он у томе види знак природе која упозорава на опасне мутације.

Модерна култура способна је да једну изоловану способност прогласи врхом човека. Ако неко брзо рачуна, он се назива генијем, чак и када нема целовиту интелектуалну, духовну или личносну снагу. То је исти процес као у хиперреализму и информационизму: део замењује целину. Модерна култура више не препознаје интегралног човека, него фетишизује појединачну функцију – брзину, количину, прецизност, техничку моћ. Тако „геније” више није знамен узвишености човека, већ његовог распада на специјализоване функције.

Зато је вештачка интелигенција тако „генијална“. Али, не заборавимо – Владика Николај каже да „геније“ значи „родан“, при чему ниједан геније није само геније. Он је или евгеније – благородан, или какогеније – злородан. Нека свако размисли куда ће ићи „генијалност“ вештачке интелигенције.

МАСОВНИ МЕДИЈИ

Драгош Калајић је био човек темељних лектира, који је на време читао оно што је вредно читања. Између осталог, и Маршала Меклуана.

Маршал Меклуан је један од најутицајнијих теоретичара медија 20. века, чије су се визије о утицају технологије на друштво обистиниле појавом интернета. Његова проучавања су фокусирана на то како сама медијска форма обликује људску перцепцију, независно од садржаја који емитује.

Најпознатија Меклуанова максима указује да права порука једног медија није сам садржај који преноси (нпр. вест или филм), већ сам технолошки облик који мења начин на који комуницирамо, размишљамо и функционишемо као друштво. Тврдио је да су сви облици медија (од говора и писма до телевизије и рачунара) технолошки продужеци наших чула, удова и нервног система. Предвидео је да ће електронски медији умрежити планету и сабити удаљености, чинећи да информације из целог света постану тренутно доступне свима, чиме се ствара јединствена глобална заједница.

И Калајић је био свестан значаја који се може придати масовним медијима. Он их назива једним од средишњих феномена модерне, масовне и планетарне културе. Његов приступ је специфичан: њему није занимљив само утицај медија, већ и сама чињеница да су медији постали предмет толиког интересовања. То већ показује да средства масовних комуникација нису споредна техника, него структура која одређује целу модерну културу. Калајић истиче „апокалиптичне потенцијале” масовних медија, позивајући се на истраживања која показују да је потпуна критичка дистанца код публике ретка, док већина осцилира између учешћа, фасцинације и чак хипнотичких стања.

Масовни медији су зато за Калајића машина производње свести. Они не само да преносе садржаје, него обликују начин реаговања, осећања и мишљења. Ако је модерни човек већ изгубио вредности, медији му дају замене: слике, сензације, страхове, спектакле, моде, катастрофе, звезде, рекламе и идеолошке сигнале. Они стално производе хепенинг – нешто се дешава, нешто се гледа, нешто се троши, нешто се памти до следеће слике. Тако масовни медији постају технички облик оне исте празнине коју је Калајић препознао у модерној култури.

МАЗОХИЗАМ 

Одредница мазохизам почиње описом савремених психотерапијских и групних техника које Калајић види као израз понижења човека под маском ослобађања. Он наводи пример семинара „ЕСТ” Џека Розенберга, односно Ерхарда, у којима се људи доводе до стања телесне и психичке исцрпљености, а затим се над њима изругују, што је део терапијског ритуала. Калајић ту не види истинско лечење, већ нову врсту деградације, у којој се човек не усправља, него се навикава на сопствено понижење. Симболички је важно што се терапија описује као процес у коме се пацијенти доводе до идентификације са „црвима”, јер је то за Калајића знак антрополошког пада: човек више не тражи превазилажење ниског стања, него учи да га прихвати као истину о себи.

Ово је повезано са широм Калајићевом критиком модерне психологије и културе самопомоћи. Тамо где је стара духовна дисциплина тежила овладавању собом, модерна терапијска техника може човека увести у контролисану регресију. Уместо да га врати вертикали, она га спушта у хоризонталу тела, емоционалног пражњења, групног урлика и надзираног самопонижавања. Тако мазохизам постаје друштвени феномен: човек који је већ поражен системом још и плаћа да му се тај пораз ритуално потврди. То је за Калајића један од парадокса модерног „ослобођења”: оно често не ослобађа човека од ропства, него га учи да ропство прихвати без отпора.

У том смислу, и гуруизам је својеврсни феномен: „Мој гуру може са мном да ради што год хоће, јер ја сам његова. Једина моја намера и једина моја одлука јесте да га слушам још више. Не обраћам пажњу на то да ли ме воли ипи не, да ли ме благосиља или не. Молим га да ме оптужује, да ме повређује, да ме одбија. Тражим само да буде у мом срцу. Он ми је мајка, отац, пријатељ“. (Свами Атмананда о свом гуруу, Сатјананди)

Ко стоји иза приче?

Наравно, терминални капитализам. Није крив систем који те је начинио сувишним, „прекарним“ радником – крив си ти, јер ниси способан. И зато непрестано оптужуј себе, оптужуј себе, оптужуј себе! Банда епстиновских капиталиста су садисти, а ти буди мазохиста…

Калајић нам је поручио да не пристанемо на такву могућност.

МЕТРОПОЛА

Следећа велика тема су метрополе. Калајић их тумачи у шпенглеровском кључу: крај великих цивилизација обележава нагли раст метропола, њихово пренасељавање, промискуитет, распад и коначно нестајање. Метропола није само велики град, него „колосални паразит” који црпи енергију провинције, државе и остатка цивилизацијског организма. Она постаје центар који више не сабира живот, него га усисава. У том смислу, метропола је лажни центар: она има густину, масу и моћ, али нема органско средиште. Калајић се позива на Марксову мисао о историјској улози града и села, али је чита у смеру цивилизацијске дијагнозе: модерна историја је урбанизација села, односно продор градског модела у целину живота.

У метрополама се зато види једна од главних противречности модерне цивилизације. Оне су симболи прогреса, али истовремено места беде, дугова, криминала, незапослености, социјалне зависности и административне немоћи. Калајић наглашава да трошкови одржавања модерних метропола превазилазе могућности њихових администрација, па градови постају зависни од банкарског система. На тај начин, метропола није само урбани, него и финансијски паразитски механизам: она троши провинцију, али и сама постаје плен дуга. Уместо да буде место слободе и културе, она постаје простор у коме се човек претвара у атом масе, социјални случај, потрошача или потенцијалног побуњеника.

Наша победа, ако је заиста желимо, мора почети од провинције, јер је она, упркос свему, сачувала дух немирења са окупацијом и антивредностима које доносе НАТО трансхуманисти, убице човечанства у име „златне милијарде“. Бунџија, који није пристао на мирење с лажју данас мора бити свестан да ће бити спремних да из провинције крену ка победи, и ослободе Црноград наше срамоте, претворивши га у Београд слободарства и заветништва. А то, овде и сада, уопште није мало.

МУТАНТИ 

Калајић анализира модерни мит о новом човеку и долази до појма мутанти. Он полази од идеје да техничка и научна цивилизација производи машту о мутацији као позитивном преображају човека. Мутант је фигура наде за оне који верују да се човек може биолошки или психофизички прилагодити новим условима технолошког универзума. Али Калајић поставља суштинско питање: ако је модерна цивилизација заиста успешна и води ка „светлој будућности”, зашто је потребно маштати о новој врсти човека? Управо та потреба за мутантом открива да постојећи човек више није у складу са светом који је створио. Мутант је зато за Калајића двосмислена фигура. С једне стране, он изражава жељу модерног света за превазилажењем граница човека. С друге стране, он показује да је технолошки свет постао непријатељски према нормалном човеку. Ако човек мора да постане мутант да би преживео у цивилизацији коју је сам произвео, онда та цивилизација није људска. Мит о мутанту није доказ напретка, него доказ да се човекова средишња позиција у космосу коначно изгубила.

МУЗЕЈ 

Посебно је важна одредница музеј. Калајић музеј не схвата као неутралну установу културе, већ као модерну институцију некрополског духа. У ранијим живим културама, каже он, оно најдрагоценије постоји у самом животу, у човеку и његовој непосредној околини. Музеј се јавља када се вредности повлаче из живота и склањају иза зидова зарад заштите. Зато су зидови музеја за Калајића знак „смака света”: ако нешто мора бити конзервирано, ограђено и одвојено од живота, онда је сам живот већ постао простор распада.

Ова критика музеја је радикална јер Калајић не тврди само да музеј чува мртве вредности, већ да тим чувањем доприноси њиховом удаљавању од живота. Вредности које би могле да делују као средство духовне самоодбране заједнице повлаче се у институцију, док јавни живот остаје испражњен. Тако музеј постаје и симптом и узрок смрти културе. Посебно је значајно његово запажање да се временска дистанца између настанка дела и његовог музејског прихватања све више смањује, све до ситуације у којој музеј унапред гарантује вредност новим авангардама. На тај начин музеј не само да чува прошлост, него производи садашњост као већ мртву и конзервирану.

Има и другачијег схватања музеја. Српски философ Владимир Меденица објашњава да Музеј код Николаја Фјодорова није збирка предмета, већ „сабор личности”. То је место активног сећања, место где живи не чувају ствари, него ликове умрлих. Музеј је установа памћења, али не пасивног памћења, већ памћења које хоће да оживи покојне. Он је религиозно-научна установа, храм, архива и опсерваторија.

НАИВНА УМЕТНОСТ

Концепт „племенитог дивљака“ у филозофији означава идеју да је човек у свом природном стању, пре утицаја цивилизације, суштински добар, чист и моралан. Њега су укаљали модерно друштво, похлепа, приватна својина и друштвене неједнакости. Жан Жак Русо је сматрао да су људи у првобитној природи били вођени здравим инстинктима и самилошћу, живећи у миру и слободи.

С концептом „племенитог дивљака“ повезана је наивна уметност. Калајић је тумачи као модерни културни резерват, сличан ботаничкој башти, зоолошком врту или музеју. Она означава тријумф урбане цивилизације над руралном културом: градски победник чува остатке пораженог света као „бизарни раритет” или „дворску луду”. Успех наивне уметности показује да модерни човек осећа губитак свежине, непосредности, поетичности, природности и инфантилне љупкости, али те особине више не тражи у живој култури, него у контролисаном културном резервату.

НАУЧНА ФАНТАСТИКА

У одредници научна фантастика, Калајић говори о „обрнутим митовима”. Ако су древни митови материјалне слике користили да би изразили духовне реалности, научна фантастика често користи духовну и митску структуру да би афирмисала материјалне, техничке и ванземаљске светове. Њени „други светови” нису више вертикалне слике духовног поретка, него хоризонтална проширења техничке маште. Зато научна фантастика није просто нова митологија, већ обрнута митологија модерног човека: она не води од видљивог ка невидљивом, него од човека ка машини, космосу, експерименту и техничком преображају.

Научна фантастика је понудила идеје за надилажење граница људског ума, квантне физике, вештачке интелигенције и трансхуманизма. У научној фантастици се појавила идеја о учитавању људског ума у рачунар или спајању биолошког и дигиталног (сајбер-простор), што отвара питања о природи сопства. Ту је и истраживање алтернативних верзија стварности које одражавају стања дубоке медитације и измењених стања свести, као и приче о сусретима са ванземаљским цивилизацијама које комуницирају путем телепатије или колективног ума, терајући човека да преиспита устаљене обрасце.

Отац Серафим Роуз је, на једном предавању, о окултној позадини научне фантастике рекао: “Сматрам да су ствари попут научне фантастике – која је само један аспект тога – начин на који се потпуно атеизован и обезверен човек враћа религији (али, не оној која спасава његову душу, јер таква захтева покајање његове душе), то јест некаквој мутној „религиозности“, која стоји у потпуном сагласју са духом времена, са секуларизмом и, стога, припада антихристу. Свакоме ко је гледао научнофантастичну серију „Звездане стазе“ јасно је да су радње које изводе та „свемирска створења“ уствари обични демонски трикови, о којима се може читати у Житијима Светих. Интересантно је да би вам се људи данас смејали када бисте им читали из Житија Светих, али да вам се зато неће смејати ако им читате научнофантастичне приче. Они не прихватају те приче као нешто што је потпуно озбиљно, но и поред тога, то је начин на који се почиње. С почетка, ви то можда и прихватате као фантазију, али, ако не ви, оно ће већ идућа генерација почети да такве ствари прихвата озбиљно, као нешто што је стварно. На крају, свешћу људи завладава атмосфера у којој такве ствари постају сасвим прихватљиве.“ Прихватљивост није знак истинитости. Нарочито у наше доба, доба тријумфа маркетинга.

НЕБОДЕРИ

Одредница небодери наставља анализу модерног простора. За Калајића је небодер један од најсложенијих симбола модерног доба. Он је за масе знак цивилизацијског успона, али истовремено и знак пада. Небодер тежи висини као готска катедрала, али та висина више није органски и духовни успон, већ аритметичко сабирање спратова. Зато он каже да су готска катедрала и небодер банке „две крајње тачке” исте параболе: врх и дно, успон и изопачење.

Први чин уметности био је молитвени, вертикални положај човека. Човек није само производ природе, него и биће које само себе изграђује. Усправљање је зато више од биолошке чињенице: оно је устанак, први знак слободе и први уметнички чин.

Небодери нису знак усправности, него слома човека под теретом технике.

НОСТАЛГИЈА

Калајић показује да модерни човек, осетивши распад садашњости, почиње да тражи уточиште у прошлим формама. Носталгија за Аустроугарском, за старим монархијама, за Стоунхенџом, за ритуалима и изгубљеним порецима није пука сентименталност. Она је знак да модерни човек осећа недостатак поверења, правде, поретка и симболичке пуноте. Али та носталгија често остаје операција, реконструкција, маска и културни спектакл; она не враћа прошлост, него показује да садашњост нема сопствени темељ.

И уметност је плод носталгије.

Али битијне.

Највиши задатак уметности јесте стварање васељенског духовног организма, односно преображеног космоса. Док се не прошири на хоризонте самог универзума, уметност остаје кабинетска, делимична и незадовољна собом. Стварна уметност жуди за чином, за ваплоћењем, за животом као уметничким делом. То није мртва носталгија потрошачког доба.

СВЕДОЗВОЉЕНОСТ И СВЕТ ПОТРОШАЧА

На крају – пермисивно друштво и потрошачка цивилизација. Пермисивно друштво Калајић описује као простор релативизације свих избора и вредности, „атомизације алтернатива” и дробљења заједничког тела. Оно изгледа као слобода, али у ствари замењује органско везивно ткиво заједнице механичким плурализмом избора. Човек може да бира, али више не зна према чему би избор требао да буде усмерен. Слобода живота и чак слобода пропадања постају део исте логике: laissez-vivre и laissez-mourir.

Потрошачка цивилизација је завршна формула тог процеса. Калајић је назива једном од најтачнијих ознака модерности, јер човек више није пре свега личност, члан заједнице или носилац вредности, него „потрошач”. Чак и критика потрошње постаје део тржишта, „протест против потрошње”. То је потпуно затворен круг: систем производи потребе, задовољство, незадовољство, али продаје и побуну против себе. У томе се показује једна од најмрачнијих Калајићевих дијагноза: модерна цивилизација више не мора да гуши отпор споља, јер уме да га претвори у робу.

РОК МУЗИКА 

Одредница rock and roll за Калајића није само анализа музичког жанра, већ анализа једне масовне „религиозности” младих. Rock and roll се у његовој интерпретацији јавља као замена за несталу традицију и као канал у који се улива енергија генерација које више не налазе смисао у грађанском моралу, али немају ни стварну алтернативу. Он указује да млади, пред срушеним грађанским моралом, лако прихватају сваки диктат који делује интензивније, опасније или „живље” од празне нормалности. У том контексту наводи се исповест генерације која одбацује савете одраслих: „Ви само галамите а не кажете ништа”, и додаје: „Ја и сам могу да упропастим свој живот”. Побуна више није усмерена ка вишем животу, него ка праву на сопствено пропадање.

Rock and roll, према Калајићу, почиње као обећање слободе, али се завршава као механизам поробљавања. Он наглашава да су и сами актери сцене схватили да се круг побуне затворио: публика и извођачи крећу се путевима које је систем већ припремио. То је једна од главних Калајићевих теза о модерном протесту: систем уме да произведе и контролише сопствену побуну. Оно што се представља као „антиестаблишмент“ нарација, често је већ унапред укључено у индустрију забаве, медије, тржиште, радио и телевизију. Зато се rock and roll, у његовој анализи, креће од „евокације слободе” до „жудње за конц-логорима”. То је знак да култура која више нема стварну слободу може почети да жуди за интензивнијим облицима поробљавања, само ако су они представљени као стил, бунт или екстаза.

СЦИЈЕНТИЗАМ 

Затим долази сцијентизам, односно вера у науку као врховни, самодовољни принцип објашњења и управљања светом. Калајић не напада науку као такву, већ њено претварање у идеологију. Сцијентизам је за њега облик духовне редукције: човек не тражи истину кроз целовито биће, већ кроз експеримент, математичку апстракцију, технику и институционализацију рационалистичког редукционизма. Он помиње Хусерлову тезу о расколу науке и философије, али је не прихвата једнострано. Проблем није само у томе што је наука пренела тежиште објективности у експеримент и математику, него и у томе што философија није успела да науци пружи темеље у целосном људском субјекту, способном да разликује истину од лажи и добро од зла.

Калајић нарочито уочава парадокс да се модерне научне институције понекад јављају као апологете појава које су наизглед антисцијентистичке: психоделичних експеримената, нових спиритуализама, масовног дрогирања и сујеверја. То значи да сцијентизам, уместо да уклони ирационалност, често производи њене нове облике. Када се наука одвоји од духовног и моралног центра, она не води нужно разуму, већ може постати служавка сваке моде, сваке технике и сваког експеримента. Модерни свет не страда само од недостатка знања, него од недостатка поретка који би знању дао меру.

Тако се наука претвара у технику, а техника постаје магија. У крајњој линији, на Епситиновом острву се о видело – црна магија.

СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА 

У одредници сексуална револуција Калајић пише један од најоштријих делова књиге. Он сексуалну револуцију не види као истинско ослобођење еротске снаге, већ као њену деградацију. За њега је реч о „радикалној и квалитативној промени сексуалних назора и сексуалне праксе”, али та промена има дегенеративан карактер јер квалитет односа опада у корист квантитета. Модерни човек, по њему, погрешно поистовећује број сексуалних искустава са вредношћу еротског живота. Промискуитет постаје доказ не снаге, него губитка селективног критеријума; ако је некоме свеједно са ким ступа у однос, онда му, како Калајић закључује, није стало ни до квалитета тог односа.

Калајић при томе не брани пуки морализам. Напротив, он сматра да су модерни морализатори често део истог света који критикују. За њега је дубљи проблем у губитку патријархалне, соларне и интегралне етике, у којој тело није нешто скривено, прљаво или подељено, већ део целовитог човека. Он супротставља модерног човека, расцепљеног између кривице, подсвести и потрошње, патријархалном човеку који је „као из стене”, који „ништа не скрива” и у коме нема унутрашњег расцепа на коме паразитира сексуална револуција. Зато сексуална револуција, уместо да обнови снагу тела, по Калајићу разара и основне ћелије друштва и самог човека. ТАНАТОЛОГИЈА

Следећа одредница, танатологија, уклапа се у исту линију опседнутости крајем. Ако је модерна култура у претходним одредницама показана као култура која естетизује апокалипсу, троши катастрофу као забаву и претвара смрт у слику, танатологија указује на покушај да се и сама смрт научно, психолошки и културно обради. У Калајићевом речнику то није неутрална дисциплина, већ знак да је модерни човек изгубио живу метафизичку везу са смрћу. Он више не уме да је смести у поредак смисла, па је испитује, класификује, терапеутизује и претвара у предмет специјализованог знања. Смрт престаје да буде гранично искуство које човека упућује ка надличном поретку и постаје још једна област модерне експертизе. И потрошње, наравно.

ТЕРОРИЗАМ 

Тероризам се јавља као политички облик кризе. У Калајићевој оптици, тероризам није само безбедносни проблем, већ симптом света у коме су се распали легитимни облици поретка, борбе и жртве. Савремени терористички чин има карактер спектакла: он рачуна на медије, на шок, на производњу страха и на симболичку видљивост. Тако се тероризам укључује у систем масовних комуникација, као и рок – музика, апокалипса шик или политичка побуна. Он делује против система, али истовремено користи његове главне канале: медијски удар, сензацију, слику, ширење страха. Побуна је двосмислица. Она није излаз из система, већ његова радикализована форма. ТИТАНИК

У Титаник-синдрому сабира се једна од централних слика књиге. „Титаник” је симбол модерне цивилизације која верује у технику, раскош, сигурност и напредак, али у себи већ носи могућност пропасти. Синдром није само у томе што брод тоне, него у томе што се у тренутку катастрофе открива право стање морала, јерархије и карактера. Калајић је и раније истицао да је у модерности већ настала катастрофа етике: стари капетански кодекс налагао је да капетан последњи напушта брод, док модерни „капетани” први траже спас. Зато Титаник-синдром означава цивилизацију која се споља представља као врхунац организације, а изнутра као систем напуштања, селекције и егоистичког преживљавања.

ТРЕЋИ СЕКС

У одредници трећи секс Калајић наставља анализу антрополошких померања модерности. Он ту појаву не чита само као питање сексуалне праксе или идентитета, него као знак слабљења јасних поларитета који су у традиционалним културама имали космолошко, етичко и симболичко значење. Као и у одредници о сексуалној револуцији, њега не занима само индивидуални избор, већ шири културни процес у коме се разлике релативизују, а човек све више губи чврст облик. Модерна култура не разара само институције, него и саме антрополошке форме. Угрожени су мушко, женско, породица, очинство, мајчинство, наследство, поредак и преношење вредности.

Калајић је 1979. јасно видео долазак „џендер револуције“ која концепт пола посматра као друштвени конструкт одвојен од биолошке датости. Јасно је да се пол и род не могу раздвојити и да људски идентитет почива на биолошким чињеницама. Јасно је да џендеризам води у манипулацију језиком и увођење нових термина који руше јасно општење и слободу говора. Јасно је да се малолетницима нуде операције промене пола, које их могу скупо стајати, душевно и телесно.

Све је то Калајић видео на време. Њему је, међу првима код нас, то било јасно. Док је било времена.

ТРИЛАТЕРАЛА

Одредница Трилатерална комисија уводи завршну, политичку димензију доба нихилизма. Калајић говори о „тајној наднационалној влади” и о систему који масама открива само своје бивше институције моћи, док стварна моћ прелази на нова, скривенија места. Он сматра да се незадовољству маса често нуди лажна жртва, док се прави центар управљања премешта. Зато се у његовој анализи Трилатерална комисија јавља као симбол нове наднационалне структуре у којој јавни лидери, иако формално заступају различите интересе, могу припадати истој мрежи моћи.

Они газе и уништавају обичан свет. Они су тријумф лихвара над витезом, чиме се заувек завршава историја праосновне Европе.

Извор витештва је, каже Рајмон Љуљ, чувени мудрац Средњег века, хришћанска вера – свештеници се моле Богу за свет, а витезови бране свет изграђен на тој вери. По Љуљу, Господ „таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и оне вере којом ћемо бити спасени“, даје вечни живот. Витезови бране краља који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима. Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удовице и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Јер, Љуљ вели да је „својствено витешком позиву да поседује кулу своју и свог коња како би чувао путеве и штитио све себре: и властељце и сокалнике црковне и краљевства му људе“. Витез је дужан да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава.

Рокфелери и Ротшилди су ђавоље њушке лихве, којима је витез смртни непријатељ. Зато смо дужни да будемо Дон Кихоти. Мада би Калајић за узор радије узео Ланселота.

ПОДЗЕМЉЕ

Underground код Калајића означава подземље модерне културе, али не као стварни излаз из доминантног система. Као и други облици протеста, underground је за њега двосмислен: он може сведочити о болу, усамљености и тражењу другачијег живота, али често остаје затворен у истом свету распада. Подземна контракултура није нужно револуционарна победа над системом, већ често сведочанство људске неповезаности, немоћи и распада основних веза.

Онда их систем пороби и „манкуртизује“.

У подземљу, људи постају манкурти.

Древни Жуанжуани, прича Чингиз Ајтматов, стављали су заробљеницима капу од пресне камиље коже која се сушила и стезала главу, бришући сећање. Манкурт је роб без прошлости, без оца, без имена и без будућности. Против тога се борио Калајић.

ВАНЗЕМАЉЦИ  

Губитак центра и усамљеност модерног човека га воде у потрагу за ванземаљским цивилизацијама. Калајић не посматра потрагу за ванземаљским животом само као научно питање, већ као психолошки и духовни симптом. Модерни човек гледа у свемир зато што је изгубио осећај смисленог места у сопственом свету. Он слуша „гласове из свемира” јер више не чује гласове сопственог бића. Пројекти ослушкивања космоса, попут „Ciclop”-а, заснивају се на питању: „је ли човек једино биће у свемиру?” За Калајића такво питање може поставити само човек мучен усамљеношћу.

Много смо сами.

Знао је то Његош, обраћајући се у „Лучи“ Сими Сарајлији, свом учитељу:

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Неће се то решити причом о ванземаљцима.

КРАЈЊЕ ЛИЧНА БЕЛЕШКА

Модерни човек је кренуо од губитка Центра, а завршава у космичкој усамљености. Он је разорио старе поретке, претворио побуну у робу, науку у идеологију, сексуалност у квантитет, смрт у прикривање смрти и самозаборав, политику у криптополитику, културу у подземље и космос у простор очајничког дозивања. Калајићев „смак света” зато није само крај планете, него крај једне слике човека. Модерни Запад не пропада зато што му недостаје моћи, технике, новца или информација, већ зато што је изгубио меру вредности и центар из кога би све то могло добити смисао.

Да поновимо: уз „Смак света“ обавезно гледати све епизоде серије „Огледало 20. века“ доступне на Драгошевом каналу. Биће још јасније „шта је писац хтео да каже“, мада је и ово довољно јасно.

Имам 57 година. Много више ми је прошло него што је остало. Баш зато, гледајући како Калајић прича о Црњанском, питам се – где су нестали људи од суштине, и зашто свуда видим људе од промаје, укључујући и самог себе у огледалу? Зато, будно чекајући сабраног (крајње усредсређеног) Калајића, са Езром Паундом, у препеву Милована Данојлића, понављам: „Кад само помислим на шта би Америка личила,/ Да се класици више растурају/ Сву ноћ да заспим не могу”.