Милош Ковић: Логор Сајмиште у историји и памћењу српског народа
Милош Ковић (Извор: Искра)
Часни оци, уважени представници Војске Србије, господо народни посланици, представници удружења, браћо и сестре, Христос Воскресе!
Сабрали смо се данас, на Дан победе, да бисмо се помолили за душе око 6.500 људи, убијених у нацистичком логору Старо Сајмиште, у Прихватном логору Земун, сахрањених у масовну гробницу на овом светом месту. Они су стрељани, вешани, убијани моткама, чекићима, намерно остављани да умру од глади и болести, убијани бомбама такозваних Савезника, зато што су били Срби. У односу на ту чињеницу, мање је важно то што су многи међу њима, четници, партизани и њихови симпатизери, страдали јер су пружали отпор нацистичком и усташком злу. Борили су се, зато што су били Срби. Не заборавимо да је међу њима било и Хрвата, Бошњака, Грка, Албанаца, па и Италијана – молимо се данас и за њихове душе. Молимо се, нарочито, за душе на исте и још страшније начине убијаних Јевреја и Рома, жртава Сајмишта, Јеврејског логора Земун. Било их је и међу жртвама Прихватног логора Земун. Јер и они су, баш као и Срби, за разлику од осталих овде поменутих народа, уништавани у геноциду, са намером да буду истребљени.
Логор Сајмиште, који је у две фазе свог постојања, називан Јеврејски логор Земун, потом Прихватни логор Земун, био је као што знамо, само део система нацистичких и усташких логора на тлу бивше Југославије, у којима су у Другом светском рату уништавани Срби, Јевреји и Роми. Сајмиште је било повезано и са нацистичким и са усташким логорима и затворима, нарочито са Јасеновцем. Жртве су транспортоване из Јасеновца на Сајмиште, и обрнутим правцем. Када се сетимо да су и из Јадовна и других логора пребациване у Јасеновац, разумећемо да је реч о јединственом и добро осмишљеном систему, срачунатом на уништење целих, на смрт осуђених народа.
На овом месту, данас, међутим, говоримо о геноциду над Србима у Другом светском рату. Верујем да је један од главних задатака српске историографије и културе, који није извршен до дана данашњег – освешћење те крупне историјске чињенице и помоћ српском народу да разуме и залечи ту стравичну колективну трауму. Необично је, иако је можда природно, јер реч је о страдању других народа, да боље познајемо и разумемо Холокауст и Порајмос. При томе, овде, на овом месту, реч је о геноциду над Србима који су починили нацисти – Немци и Аустријанци.
Тај геноцид започет је 1914. године у Шапцу, Мачви, Јадру и Рађевини, као и у логорима за Србе широм Аустро-Угарске. У Маутхаузену, у Првом светском рату усмрћено је око 8.000 Срба; у Другом светском рату око 12.000 Југословена, за које знамо које су, својом убедљивом већином, били националности. Исти злочинци, некажњени после 1918, починили су исте злочине и 1941. године, на истим местима, у Шапцу, Мачви, Јадру, Рађевини, у Краљеву, Крагујевцу и широм Србије.
Логор Сајмиште се, као и логори на Бањици, у Нишу или Шапцу, налазио под нацистичком управом. Рецимо то одмах, због оних који, чак и овде, у Београду, за ово зло оптужују Србе, проглашавајући жртве злочинцима. Логор се налазио на тлу НДХ, али су њиме управљали и злочине вршили Немци и Аустријанци. Непосредно пред затварање, од маја до јула 1944, био је под непосредном управом хрватских усташа. Колаборационистичке власти у Србији, осрамотиле су се због свог односа према Јеврејима и Ромима; имале су обавезу да снабдевају логор Сајмиште, али оне нису учествовале у управи, нити у убијању.
Поновимо и то, због оних који и данас говоре и пишу о жртвама овог логора као о „Јеврејима, Ромима и ‘антифашистима’“ – у Логору Сајмиште убијено је убедљиво највише Срба. Реч је о систему прећуткивања, развијеном у Титовој Југославији, настављеном до данашњег дана. На табли која на овом месту деценијама стоји, пише „Жртвама фашистичког терора 1941-1944“. Ту је, као и на натписима на низу српских стратишта из Другог светског рата, прећутана националност жртава и злочинаца, чиме је сакривена намера и смисао злочина – геноцид над српским народом у Другом светском рату. Зашто се на овим натписима толико инсистира на „фашизму“? Јесу ли Србе овде убијали италијански фашисти или немачки нацисти? Ако се прећуткивање из доба Тита може тумачити страхом од репресалија и југословенским илузијама, како објаснити данашње одбијање да се ствари назову правим именом?
Јеврејски логор Земун постојао је од децембра 1941. до маја 1942. године. Био је прави логор смрти и у њему је, понајвише у камиону душегупки, на путу од Сајмишта ка Јајинцима, убијено око 6.500 Јевреја, углавном жена и деце, и око 600 Рома. О томе у науци нема спорења.
Прихватни логор Земун, у коме су од маја 1942. до јула 1944. убијани углавном Срби, предмет је, наравно, порицања и поигравања. Није реч само о прикривању одговорности Немаца, Аустријанаца и Хрвата, и оптуживању Срба, нити о замени, у набрајању жртава, речи „Срби“ појмовима „антифашисти“ и „заточеници“. Спорне су и процене броја жртава Прихватног логора Земун, па се крећу од око 40.000 до око 10.000. Док је Комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача непосредно после рата проценила да је кроз њега прошло око 100.000 људи, данас се тај број смањује на око 31.000. Званично, ово је био логор за прикупљање радне снаге, која је потом упућивана на принудни рад у Трећи Рајх и окупирану Европу. Тако је заиста и било. Али, уз то, у њему су се одигравали и масовни злочини.
Колико Београђана и Земунаца уопште зна за ово место? Колико их зна основне чињенице о логору Сајмиште? Колико Шапчана уме да вам каже где су се у том граду налазили концентрациони логори, а где масовна стратишта? Колико Бањалучана је посетило места стравичних, непојмљивих злочина у оближњем Шарговцу, Дракулићу, Мотикама?
Је ли могуће да су Херберт Андорфер, командант Сајмишта 1942-1943 и његов заменик Едгар Енге умрли у наше дане, у дубокој старости, неосуђени или после издржаних најкраћих затворских казни? Да je чак и њихов надређени, Емануел Шефер, осуђен на симболичну казну, пуштен пре њеног окончања, да би готово две деценије касније умро као слободан човек?
Од претходног окупљања на овом месту, догодио се неуспели покушај изазивања сукоба између самих жртава Сајмишта, Јевреја и Срба, на радост оних који не само да не знају за покајање, него се и поносе злочинима својих предака. Ово је прави тренутак да се још једном нагласи да нема јаче везе између људи и народа од оне коју ствара сећање на заједничку патњу. Јевреји и Срби су народи памћења. Сећање на Завет и обавеза да се он сачува јесте оно што те народе држи на окупу. За њих је историја не само потврда свеприсутне Божије воље, него и темељ целокупног националног етичког обрасца. У њему спремност на жртву у давању и очувању Завета има средишње место.
Овде смо, на крају, да бисмо се помолили и за нас, потомке мученика са Сајмишта, из Шапца, Крагујевца, Краљева, Јасеновца, Јадовна, Старог брода, Гаравица, Пребиловаца. Зло је ту, и данас живо и делатно. Потребно је да га добро упознамо и пажљиво проучимо, како бисмо га на време зауставили. Гледамо га, међутим, како расте и грана се. Опет јуриша на нас, јер је кренуло у нови Поход на Исток. Ми смо му се, почевши од 1991, изнова супротставили, као што су учинили наши преци 1914. и 1941. године.
Право питање за нас, сада и овде јесте, међутим – шта смо учинили да бисмо сачували сећање на жртву предака? Јесмо ли им се достојно одужили? Јесмо ли их достојни? Јер, о томе јесу ли узалуд настрадали одлучујемо ми, сада и овде. Уколико ми кажемо да је све било узалуд, тако ће и бити; ако останемо у Завету и потврдимо да остајемо њихови потомци, све што се догодило на Сајмишту и на овом гробљу сачуваће свој смисао и своје значење.
Чланови Удружења Јадовно 1941, којима дугујемо захвалност за данашње окупљање, само тиме што су пронашли и крстовима обележили јадовничке јаме по Велебиту, већ су учинили довољно пред Лицем Божијим, пред прецима и потомцима. Такав је, поменимо и то, Витор Бејатовић, антрополог и форензичар који сасвим сам и данас трага за именима некажњених нацистичких злочинаца. Или парох госпићко-смиљански, отац Драган Михајловић, обновитељ Цркве светих апостола Петра и Павла у Теслином Смиљану и у њеној порти, масовне гробнице у којој је сахрањено готово 500 на Илиндан 1941. покланих смиљанских жена, деце и људи. Или потпуковник Лука Николић, који је вратио крстове и имена на гробове хиљада српских војника из Првог светског рата, сахрањених у далекој, афричкој Бизерти. Међу нама, ето, још има и таквих људи.
Свима хвала, за све што чините! Срећан вам Дан победе! А вама, нашим јуначким и страдалним прецима, који овде почивате, нека је лака слободна српска земља и Царство вам Небеско! Христос Воскресе!
(Беседа изговорена на Парастосу код масовне гробнице жртава Прихватног логора Земун, 9.5.2026)
