Раде Р. Лаловић: МОТИВ ИДЕАЛНЕ ЖЕНЕ У ПОЕЗИЈИ ОГЊЕНА КАНДИЋА
Раде Р. Лаловић
Сви они љубитељи поезије који радознало прате савремена поетска кретања, у то смо потпуно сигурни, обрадовани су појавом пјесника Огњена Кандића, а појавио се 2021. године збирком поезије На прагу стварности. Неколико година касније, прецизније 2024. године у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево појавила се и друга Кандићева збирка поезије са карактеристичним насловом Свјетионик смисла.
Мотивски хетерогена и стилски са снажним утицајима Дучићеве и Шантићеве поетике ова збирка пјесама је организована у пет циклуса: Загледан у вјечно (22 пјесме), Огњиште (12 пјесама), Свјетионик смисла (12 пјесама), Астрални номади (12 пјесама) и Коврџава бајка (13 пјесама).
Ми овдје нећемо ни аналитички, ни структурно представљати књигу Свјетионик смисла, него ћемо укратко освијетлити један од доминантних мотива који је заступљен у циклусима Свјетионик смисла и Коврџава бајка, а ријеч је о мотиву Кандићеве идеалне жене.
Циклус Свјетионик смисла Кандић отвара пјесмом Посвета снажно најављујући посебност идеалне жене чију визију јасно види па јој се као таквој непосредно и обраћа:
Теби која ниси ко остале жене,
Која зрачиш неким архидостојанством
Збијеним у бездан дијамантске зенe,
Чији сјај не бледи са ретким пијанством.
(Посвета)
Она, та којој се пјесник обраћа, тугу пјесмом блажи, оставља непролазни траг у души пјесниковој па је и логично, и разумљиво што баш њој У којој се стапа разнолико пјесник пише посвету којом освјетљава емотивни траг свјетиоником стиха. Та идеална жена је Дама која се с пјесником заплела у Слово Поезије па није никакво чудо што ће својом Добротом и Љепотом, баш она, Нечовјечност људску онеспособити // Одабраним стихом бесмртног поете.
Кандићева идеална жена има и свог Анђела Чувара, а то је он, пјесник, који нити хоће, нити умије да ту тајну Анђела Чувара сакрије, него је као такву баш њој открива:
Обзнањујем Тајну – зашто си и како
Рођена баш таква, другачија, своја:
Да с тобом свијет љепши постане полако
И да Љубав продре у срце Несоја!
(Тајна Анђела Чувара)
Она је и Неупоредива, Већ сама од себе Песма најдивнија, па је разумљиво што је Кандић поетски њежно моли да од њега не тражи пјесму баш о њој.
Зато ми не тражи да скрнавим пером
Твој хабитус, ко да ниси одвећ ретка,
Него, док ти срце бије под џемпером,
Остани до краја што би од почетка.
(Неупоредива)
А осим љепоте, и физичке, и духовне, она је сасвим Простодушна, мила, изнутра и свана па не чуди што јој пјесник искрено признаје : Ти си моја тајна, једина и кобна // О којој још вреди ћутати свом снагом. Он је сигуран да баш она ту тајну ћутања разумије па због тога пред њом то ћутање свјесно прекида и с разлогом констатује:
Ја снивам о жени већој но све жене..
(Криви иницијал)
тиме потврђујући оданост својој идеји апсолутне свеприсутности жене не само на јави, него и у сновима.
Своју идеалну жену Кандић даље моделује у циклусу Коврџава бајка остављајући у стиховима Фрагмент тестамента, Обећање, Бескрајан стихокруг и у њему жена, Обрис Хелене, Сан зимске ноћи и на крају симболични Ленкин плач.
Жена у циклусу Коврџава бајка, баш као што се и очекује … Није она жена // С Месецом у коси, него Сунце мајско // Сновиђење збиљно, ил` просто – Хелена. Она је Побегуља, ванземаљско биће, па је разумљив и пјесников вапај:
Божанствени створе, са које планете
Дође да објавиш Вечност смртницима
И како у души још остаде сете
У времену пасјем, Међу курјацима.
(Побегуља)
Тумарајући кроз њежно плетиво поезије, расплићући Коврџаву бајку, пјесник намјерно њој, у својој визији идеалној жени, даје недвосмислено Обећање:
Писаћу ти с твојим благословом
Док ми рука коначно не клоне,
Китићу те речима и словом
Ко пут Млечни бескрај Васиионе.
(Обећање)
Као и свако трагање за идеалним се и у увом случају приводи крају у бескрајној кружници смисла, том стихокругу у чијем центру је идеална жена која остаје недостижна па је и пјесникова запитаност тада логична:
Гдје је она жена тананога гласа,
Налик славопоју промуклих славуја,
Да ми једном речју машту заталаса,
Наговести дугу на концу олуја?
(Бескрајни стихокруг и у њему жена)
И баш на том концу, на крају овостраног и оностраног трагања Кандић се враћа у своју Херцеговину да тамо умјесто одговора постави и још једно питање које можда том бескрајном трагању даје и коначан, и логичан одговор:
Тражим је у ветру подно Леотара,
Некоћ јој је, блудник, скрнавио косу,
Питам богоносце са зида олтара –
Зашто крчаг среће жртвова и просу?
(Изгорелог нико не запали)
