Медведев у ауторском тексту за РТ: Немачка клизи ка Четвртом рајху

Getty © Sefa Karacan/Anadolu Agency

Немачка политика која тежи ка освети великих размера након пораза у Другом светском рату постала је званична – то потврђују изјаве немачких званичника, пише Дмитриј Медведев, заменик председника Савета безбедности Русије у ауторском тексту за РТ на руском.

Текст Дмитрија Медведева преносимо у целости:

„Претње Д. Трампа да ће повући САД из НАТО-а, изречене 27. марта 2026. године на инвестиционом форуму у Мајамију, изјаве Џ. Венса о томе да је Европа изгубила свој идентитет у интервјуу телевизији ‘Фокс њуз’ 15. марта 2026. године, заједно са одбијањем европских земаља да се директно прикључе агресији против Ирана и учествују у авантури ‘војног разблокирања’ (а потом – блокирања) Ормуског мореуза, деле Европу и Америку као никада у последњих 100 година. Такав развој догађаја показује да је толико жељена од стране либерала ‘стратешка аутономија’ Европе много ближа него што се чини. Главно питање је ко ће диктирати будућу агенду у садашњој безубој и фригидној Европи. Претендената има довољно – ту је и одвратна бриселска евробирократија. Брбљиви и самозадовољни галски содомити. И коначно, о својим претензијама на хегемонију у Старом свету последњих дана све гласније говори руководство Немачке, истовремено изобличавајући јавну перцепцију одговорности својих предака за злочине нацизма. Задржимо се на последњем детаљније.

Ничега новог у поступцима руководства Немачке (пре свега – потомка нациста Мерца и других) нема. Поражена држава настојала је да ревидира неповољне по њу резултате Другог светског рата практично одмах након завршетка рата. Циљ наследника нацизма био је надокнада политичких, територијалних, идеолошких и економских губитака насталих услед потпуног војног пораза и слома немачке државности. Истовремено су покушавали да пажљиво филтрирају атмосферу, прожету духом пруског милитаризма и задахом националсоцијалистичке идеологије. Немачке елите које су остале у западним окупационим зонама формално и брзо су се одрекле Хитлеровог наслеђа, који је довео свој хиљадугодишњи Рајх до слома. Али код њих није било ни трага ни гласа од жеље да заиста одбаце саму идеологију нацизма. Зашто?

Међународни војни трибунал у Нирнбергу осудио је само мали део главних нацистичких злочинаца. Многи од оних који су стварали економско-финансијску базу режима и његову управљачку вертикалу и, сходно томе, били криви за ратне злочине, злочине против мира и човечности, избегли су казну. И, признајмо искрено, сматрали су ту казну неправедном, а дело НСДАП-а највећим пројектом Немачке.

У суштини, Немачка никада није ни прошла кроз реалну денацификацију. Архивски материјали СВР Русије, укључујући извештај о политичком положају у Западној Немачкој из 1952. године, убедљиво показују да су уместо њеног спровођења ‘западне силе кренуле путем оправдавања нацистичких ратних злочинаца’. Цео спровођени уз велику буку процес, изузев ликвидације отворено профашистичких организација и чишћења јавних простора, претворио се у празну фарсу. Англосаксонци, тежећи да сачувају бивше вође Хитлерове ратне економије и главне нацисте који су им били потребни, спровели су кампању под слоганом: ‘обесите мале, оправдајте велике‘.

Бундестаг је 10. априла 1951. године усвојио закон којим се регулише делатност лица која потпадају под одредбе чл. 131 Устава Савезне Републике Немачке (лица која подлежу денацификацији немају право да обављају државне функције), и којим се враћају на посао сви бивши државни службеници и војна лица уз задржавање положаја, чинова и звања, ако нису били класификовани као ‘главни кривци’ током денацификације.Савезна комисија стручњака за кадрове донела је 2. августа 1956. године одлуку да се у наследнику Вермахта – Бундесверу – дозволи служба бившим есесовцима у чину не вишем од оберштурмбанфирера (потпуковника). Може се рећи да је у целини процес ослобађања послератног немачког друштва од националсоцијализма за главни управљачки и административно-економски слој завршен тек за шест до десет година после рата. Нећемо говорити о томе какви су се разговори водили у кухињама западних Немаца тог периода. То је ионако свима познато. Deutschland über alles (Немачка изнад свега) били су најбезазленији од свих неусклађених гласова понижених грађана који су се чули после чашице јабуковаче.

Многи од бивших нацистичких партијских функционера који су нашли своје место под сунцем у Савезној Републици Немачкој били су ‘тихе кабинетске убице’ – апаратчици који су са својих удобних чиновничких положаја покретали монструозну машинерију геноцида над совјетским народом и Холокаустом. Они су чинили окосницу државне службе ‘нове Немачке’.

Х. Либке – министар за храну, пољопривреду и шумарство Савезне Републике Немачке у периоду 1953–1959. и савезни председник 1959–1969 – радио је у годинама националсоцијализма у архитектонско-инжењерском бироу који је био у надлежности главног грађевинског инспектора царске престонице А. Шпера. У њему је, између осталог, био задужен за принудно ангажовање радне снаге из нацистичких концентрационих логора.

Х. Глобке – шеф кабинета савезног канцелара К. Аденауера у периоду 1953–1963 – обављао је у Трећем рајху високе функције у Министарству унутрашњих послова, где је руководио израдом правних норми које су учвршћивале дискриминацију и прогон јеврејског становништва, а његова улога у организацији Холокауста до данас није до краја расветљена.

В. Крафт – савезни министар за посебне послове СР Немачке у периоду 1953–1956. Од 1940. до 1945. био је директор Пољопривредног удружења прикључених ‘источних територија’ Рајха, члан НСДАП-а и носио звање почасног хауптштурмфирера СС-а.

И то су само неки примери животних путева високих функционера ‘обновљене’ немачке државе.

Од 1949. до 1973. године, 90 од 170 водећих правника и судија Министарства правде СР Немачке били су бивши чланови НСДАП-а, а 1957. године удео високих службеника тог ресора са нацистичком прошлошћу износио је 77 одсто.

У Министарству унутрашњих послова СР Немачке од 1949. до 1970. године 53 одсто запослених некада су били чланови НСДАП-а, при чему је осам одсто њих радило у министарству већ у периоду 1943–1945, када га је водио један од главних нацистичких злочинаца, одиозни Х. Химлер.

Полазећи од архивских материјала Спољне обавештајне службе Русије, у Москви се већ крајем 1940-их и почетком 1950-их знало да се под окриљем Американаца и Енглеза у западној зони Немачке припремају за рат против СССР-а.

У прилог интензивирању процеса убрзане ремилитаризације, у обавештајном извештају од 31. јула 1948. године наглашено је да је мобилизација бивших немачких официра и других војних лица лако изводљива услед успостављеног система контроле над њима.

Бивши припадници Вермахта били су ‘на кратком повоцу’ нове власти, која је користила војно питање за све осим за мирне сврхе.

У ноти Владе СССР-а амбасади САД у Москви од 31. марта 1954. године директно се наводи:ићи путем обнове немачког милитаризма и стварања војних групација у Европи значи (…) водити ствар ка припреми новог рата.

Тако је идеја о наоружавању Западне Немачке чврсто владала умовима идеолога америчке спољне политике. Предузимани су и практични кораци.

Под повицима о егзистенцијалној ‘агресији са Истока’ (звучи познато, зар не?) спровођена је ремилитаризација економије. Америчке ‘инјекције’ у потребне гране привреде западног дела Немачке почеле су одмах после рата.

До септембра 1951. СР Немачка је добила око девет милијарди долара. Та средства су пре свега усмерена у тешку индустрију и њене секторе који су могли да послуже политичким и војним циљевима Вашингтона.

С тим је била усклађена и обновљена пропагандна кампања индоктринације становништва. У јулу 1951. године, како су јављали надлежни органи Ј. В. Стаљину, канцелар К. Аденауер поставио је директан задатак владајућој Хришћанско-демократској унији да увери широке масе да пред Немцима стоји избор – или ‘наоружани Немац’, или ‘Немац потчињен руском војнику’.

Не разликује се много од савремених застрашивања ‘цивилизованих европских технократа’, зар не?

Под надзором Американаца спровођен је и рад у вези са ‘крупним кадровима’. Бивши нацистички моћници радо су примани у војну службу Бундесвера.

Тако су бивши начелници штабова 18. армије – генерал-потпуковник Ф. Ферч, 7. армије – генерал-потпуковник М. Ј. Пемзел, и групе армија А и Ц – генерал тенковских снага Х. Ретигер, заузели положаје генералног инспектора Бундесвера, команданта 2. корпуса Бундесвера и првог инспектора копнених снага.

Бивши командант 5. ваздухопловних снага Луфтвафеа генерал, Ј. Камхубер, постао је инспектор ваздухопловства СР Немачке.

Нису се устезали да користе услуге фашистичких војника ни Англосаксонци, постављајући их на високе функције у НАТО-у. Посебно је бивши начелник штаба групе трупа ‘Југ’ генерал-потпуковник Х. Шпајдел, приликом формирања Бундесвера, био именован за начелника управе Оружаних снага Министарства одбране СР Немачке, а 1957. године је именован за команданта савезничких копнених снага НАТО-а у Централној Европи.

Након што је учествовао у изради планова инвазије на Пољску, Данску, Норвешку, Француску, Холандију, Велику Британију и СССР и сведочио на Нирнбершком процесу, бивши вршилац дужности начелника штаба копнених снага Вермахта генерал-потпуковник А. Хојзингер постао је 1961. године председник Војног комитета НАТО-а.

Подморничар Ф. Хугенбергер, који је потопио 17 британских и америчких бродова, четири године је обављао функцију заменика начелника штаба команде савезничких снага НАТО-а у Северној Европи.

Нису били много избирљиви Англосаксонци ни у погледу бивших припадника СС-а, организације коју је Међународни војни трибунал у Нирнбергу 1946. године признао за злочиначку. Пример за то је био бивши штурмфирер СС-а, сарадник Гебелсовог Министарства пропаганде Е. Тауберт, који је примљен као саветник одељења за психолошко ратовање НАТО-а.

Што се тиче Х. Шпајдела и А. Хојзингера, како следи из извештаја Комитета за информације при Министарству спољних послова СССР-а упућеног Ј. В. Стаљину 8. фебруара 1951. године, који се чува у архивима СВР Русије, вођена је пажљива заједничка немачко-америчка пи-ар кампања за ‘прање’ њихове репутације.

У разговору Д. Ајзенхауера и савезног канцелара СР Немачке К. Аденауера крајем јануара 1951. године, обојица су окарактерисани као ‘потпуно поуздане личности’, које су биле ‘не само противници Хитлера’, већ и ‘противници Совјетског Савеза, спремни да сарађују са западним силама’.

Симптоматично је да је Д. Ајзенхауер, који је само неколико месеци касније постао први врховни командант снага НАТО-а у Европи, изјавио да је погрешио 1945. године сматрајући све Немце нацистима, и поновио да прихвата захтев о равноправности Западне Немачке у војном смислу у систему ‘одбране Западне Европе’.

Мало тога се променило у погледу подршке опасним реваншистичким тежњама и касније – у годинама нормализације односа, детанта и такозване перестројке.

У извештају КГБ-а при Савету министара СССР-а, припремљеном 26. маја 1959. године, о порасту таквих тенденција у СР Немачкој, указивало се на организовање у Западној Немачкој масовних митинга са хиљадама људи од стране паравојних синдиката и ‘организација за пресељење’.

На таквим скуповима, одржаваним под покровитељством министарстава СР Немачке за општенемачка питања и за питања расељених лица, категорично су истицани захтеви за повратак источних области Немачке, Источне Пруске и Судетске области.

Отворено се говорило о потреби‘очувања традиција пруско-немачке војске за нове немачке оружане снаге и за целу немачку омладину’.

Године 1961. познати совјетски међународни новинар Е. Хенри је приметио: ‘Старе Немачке нема, али стари немачки Генералштаб постоји. Нема сумње да његови руководиоци поново раде над истим мапама’.

Настављајући мисао, он је писао да, у каквом год положају се Немачка налазила, колико год ратова изгубила, какве год тешке поразе претрпела, немачки Генералштаб увек методично и уредно наставља да припрема планове агресије – и других намера нема.

Због тога је лако разумети одушевљење са којим савремени немачки политичари и генерали гледају на разну руљу која симболизује бандеровску Украјину. Они су једноставно браћа по крви и наследници исте силе – националсоцијализма Хитлерове ере.

У духу дубоко укорењених шовинистичких приступа немачке политичке мисли краја XIX и прве половине XX века, стручна јавност СР Немачке наставила је да дехуманизује Совјетску Русију, отписујући је из ‘цивилизованог’ света.

Како је писао познати историчар, дописни члан Академије наука СССР В. Т. Пашуто, са сломом фашистичке Немачке променила се и интерпретација руско-европске теме у том смислу што је Русија претворена у непријатеља не више Хитлерове, већ интегралне Европе. Критиковане су њене ‘неевропске’ основе – како верске, тако и друштвене.

Она је проглашавана непријатељском појавом по Европу, која нема европске корене и налази се ван историје Европе. Све је било усмерено ка томе да се са ‘страним’ елементом не треба устручавати.

Такви ставови не само да нису сузбијани, већ су и подстицани од стране власти у Бону: ‘топовско месо’ за сукоб са Совјетским Савезом морало је бити мотивисано и без сувишних питања.

Није случајно што је у извештају КГБ СССР-а од 12. јула 1978. године, сачињеном на основу података западноберлинске резидентуре, наведено да у том граду-држави са посебним међународно-правним статусом постоји 17 неонацистичких организација, са којима су се власти овог политичког ентитета бавиле као споредним питањем.

На конкретне расправе у Немачкој о преиспитивању односа према периоду националсоцијализма 1987. године указивала је амбасада СССР-а у Бону. Једна од најупечатљивијихманифестација широког националистичког таласа у СР Немачкој била је све интензивнија јавна расправа тих година са циљем постизања такозваног духовног заокрета.

Покренути су слогани ‘новог патриотизма’ и ‘националне самосвести’. Интелектуалци и естаблишмент широко су манипулисали позивима да сетадашња млада генерација Немаца (која је одрасла и претворила се у данашње ‘елите’ и фанатичне милитаристе: Мерца, фон дер Лајен, Писторијуса) ослободи терета историјске одговорности, самопонижавања, комплекса националне инфериорности и кривице.

Немци су, наводно, већ кажњени и схватају абнормалност свог положаја, када је Немачка због злочина у Другом светском рату била проглашена ‘жариштем светске заразе и извором свег зла на свету’.

Председник посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу А. Дрегер је током говора 17. новембра 1986. године изјавио да је ‘крајње време да се прекине са тумачењем историје које су наметнуле силе победнице’. Развијајући ту тезу, предложио је да се ‘измиримо са прошлошћу’, те да се ода почаст ‘сећању на све погинуле’, укључујући и жртве нацизма и немачке војнике.

Са своје стране, премијер Баварске и председник ЦСУ Ф. Ј. Штраус је 1987. године позивао да се тежи ‘повратку историјски очишћеној, европски оријентисаној здравој немачкој националној свести’.

Данас видимо како су тадашњи изданци фанатичног национализма и шовинизма, прикривени смоквиним листом ‘националне самосвести, патриотизма и европејства’, донеле обилне плодове новог немачког реваншизма.

И време је признати да је у двадесетим годинама XXI века наслеђе Трећег рајха у Немачкој дало бујне изданке!

Данас је највише политичко руководство Немачке прогласило Русију ‘главном претњом безбедности и миру’. У Берлину је званично формулисан задатак наношења Русији ‘стратешког пораза’.

Најагресивнији русофоби, чији су се преци зверски борили на Источном фронту у Другом светском рату, са заносом позивају да се ‘Русима покаже како је то изгубити рат’. Спроводи се обимна пропагандна кампања обраде јавног мњења, а непрестано се пласирају тезе о фактички неизбежном војном сукобу са Русијом до 2029. године.

У првој војној стратегији Немачке у историји земље под називом ‘Одговорност за Европу’, коју је министар одбране Б. Писторијус представио парламенту 22. априла 2026. године, Руска Федерација је означена као фундаментална претња ‘светском поретку заснованом на правилима’. Москва, наводно, настоји да ослаби јединство Алијансе и наруши чврстину трансатлантских веза како би раширила свој утицај. С тим у вези, покушаји дијалога морају бити сузбијани, док војни притисак на Русију треба само да расте. Другим речима, курс ка спровођењу освете великих размера постао је званичан.

На ниво државне политике подигнуто је заглупљивање младих путем мејнстрим класичних медија и супротстављања руској ‘хибридној пропаганди’. Само што деценије наметљиве ултралибералне пропаганде данас доводе до супротног ефекта. Разочарана кратковидим одлукама ограниченог немачког политичког врха у унутрашњим и спољним пословима, млада генерација, суочена са нескладом између статистичких бројки и стварног стања националне економије, нагло ‘скреће удесно’. Слом политике мултикултурализма, одсуство јасне слике будућности и одбацивање традиционалних вредности стварају тло за раст десничарских екстремистичких струја које подстичу злопамћење према снажној националној држави. Није тешко погодити куда такве вољне или невољне играрије могу одвести немачко друштво.

Процес коначног уклањања политичко-правних и моралних остатака Другог светског рата у Немачкој добио је посебан замах након почетка СВО. Свакоме је јасно да је то послужило само као погодан изговор за крајње заоштравање антируске реторике, измишљени страх од Русије и пребацивање билатералних односа у отворено конфронтациони правац.

Немачка, као уосталом и цела Европска унија, није имала ни повода ни објективних основа да се толико заузима за Украјину и да Москву проглашава својим ‘вечним непријатељем’, како је непромишљено и надмено изјавио ситни сиви миш немачке спољне политике – министар спољних послова са дивним презименом Вадефул.

Спроводећи ратоборни курс Европске уније, утврђен у марту 2025. године у ‘Белој књизи о европској одбрани – Спремност 2030’ кабинет министара Немачке решава задатакпретварања Бундесвера у најјачу војску Европе и његовог убрзаног поновног наоружавања. Најављени су планови за повећање бројности активних војника и резервиста са 181 хиљаде колико их тренутно има на 460 хиљада.

Влада СР Немачке је 27. августа 2025. године брзо и без измена усвојила предлог закона о реформи система регрутовања у Бундесверу, који је припремио министар одбране Б. Писторијус. Закон се заснива на добровољном принципу, али предвиђа могућност оперативног повратка моделу регрутовања који је постојао до 2011. године.

У великој мери захваљујући алармирању од стране власти и испирању мозгова младих људи државном пропагандом, немачко руководство данас може да пријави пораст броја људи спремних да добровољно служе у оружаним снагама. До почетка марта 2026. године пријаву за војску поднело је 16 хиљада људи, што је за 20 одсто више него у истом периоду 2025. године. Укупно је у првом кварталу 2026. у војску примљено више од пет хиљада људи, што је за 14 одсто више него почетком претходне године.

Као и у 20. веку, не штеде новац на милитаристичким авантурама. Према подацима Стокхолмског међународног института за мировна истраживања, укупни војни расходи Немачке у 2024. години достигли су 88,5 милијарди долара (повећање од 28 одсто у односу на 2023. годину), што је поставило земљу на прво место у Европи по том показатељу. Главни извор финансирања био је посебан Фонд за модернизацију Бундесвера од 100 милијарди евра, који је омогућио да војни расходи достигну два одсто БДП-а. У одобреном буџету земље за 2026. годину од 524,54 милијарде евра, немачке власти су спремне да потроше преко 82 милијарде евра на ‘одбрану’ (читај: припрему за рат), што је 20 милијарди евра више него у 2025. години. Заједно са средствима из поменутог посебног фонда, укупни војни расходи требало би да износе приближно 108 милијарди евра. Крајем фебруара 2026. године, немачко Министарство одбране је радосно известило о ‘успешним резултатима активности’ одељења за набавке Бундесвера у 2025. години: Бундестагу су на одобрење поднета 103 велика пројекта, сваки вредан најмање 25 милиона евра, а износ закључених уговора за набавку тражених образаца наоружања и војне опреме износи импресивних 34 милијарде евра, при чему су производи вредни приближно 24 милијарде евра пребачени оружаним снагама као део спровођења претходно одобрених иницијатива.

Локални одбрамбени сектор, који се купа у новцу откако је Берлин најавио ‘смену епоха’ због ситуације у Украјини, трља руке због чињенице да су национални произвођачи добили чак 109 милијарди евра од укупних војних расхода земље у периоду 2020–2025. Захваљујући либерализацији контроле извоза, Немачка се попела са шестог на четврто место на светској листи извозника производа војне намене.

Спекулишући о специфичности борбених операција током ничим изазване агресије на Иран и истичући неефикасност коришћења скупих ракета-пресретача против дронова, званичници немачке одбрамбене индустрије са ентузијазмом рекламирају систем противваздушне одбране кратког домета ‘скајренџер’ – пресретање једне беспилотне летелице наводно ће коштати само 4.000 долара. Изгледа да је само тромост спречила немачке магнате одбрамбене индустрије да појуре са својим ‘вундервафе’ на кловна из Кривог Рога током његове апсурдне турнеје по земљама Персијског залива крајем марта 2026. године, где је покушао да наметне нежељену помоћ Бандерине руље у виду ракета-пресретача.

Многи пројекти су планирани за реализацију током неколико година. Ово сигнализира индустрији да Берлин поновно наоружавање разматра као на дугорочну обавезу. Постоје планови за отварање регионалних јединица ресора за набавке Бундесвера у градовима у којима се налазе велики технички универзитети. Темпо циљаног војног истраживања и развоја се убрзава: младим талентима се, уместо истраживања у фундаменталним наукама, по старој и рђавој традицији предлаже да почну да размишљају о томе како да склопе нове смртоносне ‘тигрове’, ‘пантере’ и ‘фау’.

У таквим околностима, зависност Немачке од страних војних испорука се игнорише. Критично важне компоненте за модерне системе наоружања се често фактички препуштају аутсорсингу и набављају у иностранству. Чак и водећи произвођач оружја у земљи, ‘Рајнметал’, главни снабдевач разне војне опреме Бундесверу, у потрази за брзом зарадом од извршавања државних војних наруџбина одбија да уведе сопствена технолошка решења. Ово се компензује куповином од других западних произвођача, како не би изгубио статус ексклузивног снабдевача немачке владе. Конкретно, током посете немачког министра одбране Аустралији 26. марта 2026. године, објављен је споразум између ‘Рајнметала’ и аустралијске дивизије ‘Боинга’ (читај: Американаца) о развоју аутономних беспилотних борбених авиона коришћењем ‘стелт’ технологије, са бојевом главом од преко 100 кг и дометом од преко 1.000 километара, како би се наставило наслеђе ‘луфтвафеа’. Деградација немачке научне мисли и све већа зависност од Сједињених Држава су очигледне.

Припреме за потенцијалну конфронтацију са Русијом се спроводе убрзаним темпом у погледу унапређења инфраструктуре. Покрајински и општински нивои власти, као и регионални бизнис, активно се подстичу на потпуну реализацију ‘Оперативног плана Немачке’ из 2024. године. Он предвиђа претварање државе у кључну транзитну тачку за НАТО трупе на путу ка ‘источном крилу’ Алијансе. Колоне Бундесвера и снага савезника сада ће моћи да прелазе ка немачким лукама на Балтичком мору и према пољској граници по обавештајном принципу, без одобрења. Од локалних власти се упорно захтева да припреме становништво за војни сукоб – да развију детаљне планове за заштиту објеката критичне инфраструктуре, супротстављање саботажама и изградњу склоништа од бомби.

Представници пословне заједнице налазе се под циљаним утицајем војно-политичких кругова. У складу са поменутим ‘Оперативним планом Немачке’, кључна предузећа морају у кадровској политици да рачунају на велику вероватноћу наглог и масовног смањења радне снаге услед мобилизације војно способних лица. Популарне совјетске приче о томе да се опрема фабрика тестенине може брзо прилагодити производњи метака калибра 7,62 мм у Немачкој се заиста претварају у стварност. Стварају се реални предуслови за брзо превођење цивилне индустрије на војни колосек и почетак производње робе која је неопходна за одбрану. Истовремено, Бундесвер добија овлашћење да без накнаде конфискује одређену робу, опрему и технику за сопствене потребе.

Војноиндустријски комплекс и немачки естаблишмент већ су формирали блиски лобистички савез, што повећава улогу радника одбрамбене индустрије у доношењу најважнијих одлука унутрашње и спољне политике Немачке. Човечанство памти изузетно опасан савез између радника одбрамбене индустрије и политичара 1930-их и 1940-их. Тада је сваштоједни приступ ‘трговаца смрћу’ према пореклу профита, заједно са њиховим симпатијама према националсоцијализму, гурнуо свет у понор Другог светског рата. Након што су одбацили пацифизам као друштвену вредност до које су претходне генерације дошле кроз огромну трагедију, наследници Крупа, Тисена и Боша поново радо прихватају државне наруџбине у области војне производње, не презајући да граде посао на крви. Не заостају ни банкари, који су укинули све некадашње моралне табуе у вези са финансирањем војно-индустријског комплекса у великим размерама – сада се сматра оправданим узимати ‘хеликоптерски новац’ који држава додељује војним предузећима. У таквој атмосфери није немогуће да се неко од данашњих немачких финансијера толико ‘ослободи’ наслеђа прошлости и надахне перспективом новог крсташког похода на Исток у оквиру политике ‘смене епоха’, да у свој кабинет окачи портрете Х. Шахта и В. Функа – архитеката војно-економске политике Трећег рајха. Као што каже чувена изрека времена Француске револуције: ‘ils n’ont rien appris, ni rien oublié’ (Ништа нису научили, нити су ишта заборавили).

Притом, по свему судећи, естаблишмент, који је појурио за геополитичком фатаморганом у виду ефемерног ‘лидерства’ републике у ЕУ, уопште не брине због општег стања немачке економије. Као резултат овог склањања од унутрашњих проблема, БДП земље је порастао за само 0,2 одсто у 2025. години, прилагођено инфлацији. Трговински биланс, који је кључан за немачку извозно оријентисану економију, пао је на 2,4 одсто БДП-а, извоз је смањен за 0,3 одсто (при чему је овај пад забележен трећу годину заредом), а буџетски дефицит у 2025. години износио је 107 милијарди евра. Покретачке снаге немачке економије – аутомобилска, металуршка и хемијска индустрија – не успевају да изађу из кризе. Произвођачи аутомобила бележе значајан пад профита. Деиндустријализација се све снажније шири Немачком: укидање радних места и пресељење индустријске производње из Немачке у друге европске земље већ су постали свршен чин. Машиноградња, хемијске фабрике и произвођачи електронике попут ‘Боша’, ‘Хенкела’, ‘Мана’ и ‘Мерцедес-Бенца’ одлазе. Не могу да се изборе са конкуренцијом због високих трошкова струје, растућих трошкова логистике услед ‘саморањавајућих’ санкција Русији и високих америчких царина. Од индустријског гиганта, Немачка се претвара у радионицу којом се хаотично управља, из које се краде опрема. Све ово погађа становништво: потрошачка активност је озбиљно смањена, чак је и продаја пива 2025. године достигла најнижи ниво од 1993. године. Према изјавама шефа владе, социјалну државу више није могуће финансирати из ресурса којима Немачка располаже. Да ли таква сурова стварност плаши глупог, надменог канцелара, у чијим жилама тече крв нацистичких предака? Да ли је спреман да се суочи с тим да пумпањем домаћег војно-индустријског комплекса неће спасити економију, већ да ће стотине одштампаних и ничим покривених милијарди евра прогутати високе цене енергената и трома бирократија? Очигледно да не: док промовише антируску милитаристичку агенду, он се у дубини душе нада да ће рат све да обрише.

У немачки друштвено-политички дискурс се засад тихо, нејасно и издалека, али упорно, убацују поруке о потреби да се ‘размисли’ о сопственом нуклеарном оружју. Учешће у заједничким нуклеарним мисијама НАТО-а – односно у договору САД и Берлина о могућој употреби америчких тактичких нуклеарних бомби од стране Бундесвера (које се у мирнодопско време чувају под америчком контролом у бази ‘Бихел’ у Рајна-Палатинату) у случају ‘војне неопходности’ – Немачкој, изгледа, више није довољно.
Образложење за набавку смртоносног оружја за масовно уништење је примитивно до бола и отрцано – наводно да би се обуздала ‘агресивна политика’ Москве у Европи. То је, као, питање националног суверенитета. Овоме се додаје неизвесност око даљег присуства америчких трупа у Немачкој. У складу са споразумом постигнутим са администрацијом поспаног Бајденова 2024. године, Берлин жели да што пре набави америчке ракете дугог домета које се лансирају са копна. Веома је велика вероватноћа да ће локације за распоређивање мобилних система СМ-6, крстарећих ракета ‘томахавк’ и хиперсоничних ракетних комплекса ‘дарк игл’ са клизећим бојевим блоком бити изабране у једној од најбоље опремљених савезних држава у погледу војне логистике и инфраструктуре, на пример у Рајна-Палатинату. Мало ко сумња да ће Американци искористити тренутни геополитички моменат – од Немаца им је потребна само територија. Мишљење локалног становништва, које је фактички узето за таоце, као ни ставови разумних национално оријентисаних политичара који не подржавају линију берлинских елита, не брину дрске прекоокеанске шерифе.

У логици садашње администрације Д. Трампа, распоређивање ракета није несебично улагање у безбедност Европе, већ пре свега јачање сопственог присуства на важној тачки са које се може пројектовати високопрецизна ударна моћ против противника (из првог покушаја се може погодити којих). Проблем је само у броју америчких ракета – да ли ће бити симболичан и привремен, или ће пореметити равнотежу стратешке стабилности у Европи и, самим тим, довести до наших директних узвратних акција.

Док немачки званичници мозгају око идеје о стварању заједничког европског нуклеарног кишобрана са Великом Британијом и Француском ‘у далекој будућности’ и размишљају о свом хипотетичком доприносу, чују се размишљања о могућности финансирања таквог подухвата, као и о подели улога: партнери би, наводно, требало да обезбеде бојеве главе, док би Немачка обезбедила лансирне авионе и особље. Истовремено, јавност се постепено наводи на мисао да чак и хипотетичко ослањање Немачке на нуклеарне арсенале Париза и Лондона, нити покушај да им се војно ‘пришлепа’, можда неће имати успеха. Традиционално бирократско одуговлачење Париза и жеља Француске да самостално одлучује о судбини нуклеарних снага, чак и у случају њиховог преласка под заједничку контролу, неприхватљиви су за Немачку. Подједнако је сумњив и став Лондона, који тешко да је спреман да изгори у пламену нуклеарне апокалипсе ради нејасних циљева трансатлантског глобализма. Ово ће бацити велику сумњу на оправданост ресурса потрошених на ‘паневропске снаге стратешког одвраћања’.

У том контексту, немачка стручна и научна заједница, разматрајући могућност уласка у ‘нуклеарни клуб’, полази од тога да би, захваљујући традиционално јакој школи природних наука и постојању стручњака из сродних области, било сасвим могуће брзо да обнови ‘немирнодопске атомске’ компетенције. Познато је да је, теоретски, производња материјала за оружје од уранијума набављеног на светском тржишту технички могућа у специјализованом постројењу у граду Гронау, Северна Рајна-Вестфалија, које има низ гасних центрифуга. Модернизација постројења би захтевала само три године. И ето: одједном у џепу имају 17 тона годишње, довољно за производњу приближно 340 бојевих глава. Штавише, високо обогаћени уранијум већ је доступан у истраживачком реактору на Минхенском универзитету у Гархингу.

Не треба заборавити да су нацисти били веома близу развоја атомске бомбе четрдесетих година прошлог века. И нису намеравали да је користе само за застрашивање противника. Оно што је њиховим дедама недостајало 1945. године, њихови унуци су спремни да надокнаде у 21. веку. Стога, нема гаранције да ће се војно-политички приступи Берлина коришћењу нуклеарног арсенала ограничити искључиво на концепт одвраћања. Једно је јасно: немачке нуклеарне бојеве главе (небитно јесу ли француско-британске или домаће) не би је само чиниле ‘главном европском метом Кремља’, како пише немачка штампа. Ово је најгрубље кршење међународноправних обавеза Берлина према Члану II Споразума о неширењу нуклеарног оружја из 1968. године, према којем се свака држава уговорница споразума, укључујући и СР Немачку, обавезује да неће прихватити пренос нуклеарног оружја или других нуклеарних експлозивних направа нити контролу над таквим оружјем или експлозивним направама ни директно ни индиректно; да не производи или на други начин не набавља нуклеарно оружје или друге нуклеарне експлозивне направе; и да не тражи или прихвата било какву помоћ у производњи нуклеарног оружја или других нуклеарних експлозивних направа.

Уверен сам да, под овим околностима, међународна заједница може и мора одмах да покрене питање ‘немачког нуклеарног програма’. Са свим последицама које из тога произилазе: појачаним инспекцијама од стране ИАЕА, осудом Савета безбедности УН и увођењем легитимних међународних санкција како би се у корену сузбиле гнусне нуклеарне тежње. Међутим, чак би и то могло бити жртвовано на олтару потпуне освете и стварања митског четвртог рајха. Питање је, наравно, како ће ову идеју прихватити садашње немачко друштво. Благо речено, не симпатишу сви угледни грађани луди модел Четвртог рајха. Међутим, с обзиром на неспособну миграциону политику садашњих немачких власти, могло би се десити нешто сасвим другачије.

Истовремено, желео бих да истакнем да је чак и приближавање Немачке нуклеарном оружју несумњиви casus belli, што омогућава позивање на све мере одговора садржане у Основама државне политике Руске Федерације у области нуклеарног одвраћања. Штавише, усудићу се да тврдим да би такве вежбе могле изазвати ништа мању забринутост код Сједињених Држава, које покушавају да убеде свет у неопходност закључивања новог споразума СТАРТ-4 уз учешће Кине. И како би им се свидела перспектива нуклеарне Европе предвођене милитаристичком Немачком, са делом њених арсенала ван контроле НАТО-а? Нешто ми говори да циљеви који би могли бити унети у нове системе кодирања за активирање немачког нуклеарног арсенала не би били ограничени само на Русију.

Међутим, чак и без нуклеарног оружја у рукама Берлина, не би требало да будемо мирни у вези са Немачком. Изузетно лакомислена милитаризација сопствене земље није једини циљ немачких политичара. Она је део комплекснијег и дубљег процеса који прети милионима људи широм света. Садашњи курс наговештава истински паклене сценарије. У њима се назире покушај да се у стварност преточе најмрачнија реваншистичка расположења врха немачког друштва. Ти снови иду далеко даље од просте жеље да се побољша сопствени ‘профил’ у европским пословима. Не треба заборавити да је Немачка једина европска држава која је двапут после Првог светског рата у потпуности анектирала суседне земље, не остављајући им чак ни номиналне атрибуте независности и државности. Реч је о Аншлусу Аустрије 1938. године, када је република припојена Трећем рајху, као и о ненасилном апсорбовању Источне Немачке од стране Западне Немачке 1990. године. Тада је, под обмањујућом буком о ‘уједињењу немачког народа’, источнонемачка држава фактички растворена у западнонемачкој. И, узгред, никоме од ‘тријумфатора уједињења’, међу којима су, на нашу срамоту, били и највиши совјетски руководиоци, није пало на памет да испоштује општеприхваћене правне процедуре – није одржан никакав референдум, слободно изјашњавање воље грађана о тако важном питању. Зато свакако није на данашњој Немачкој да расправља о легитимности територијалних промена у Европи и генези таквих процеса после Другог светског рата. Правни темељ немачке државности је веома климав. По жељи, све што се догодило од почетка уједињења Западне и Источне Немачке се може разматрати кроз призму правила ex injuria jus non oritur (‘незаконита дела не стварају право’), уколико се за тим укаже потреба. Другим речима, данашња Савезна Република Немачка нема чак ни довољан правни основ за своје постојање (да и не говоримо о крајњој несамосталности СР Немачке од самог оснивања и њеној чудовишној вазалној зависности од САД). А данашње немачке ништарије, које поново стидљиво испробавају ловорике нових ‘фирера’, треба то да имају на уму.

Потиснувши инстинкт за самоодржањем, режим канцелара Ф. Мерца је одмах по доласку на власт кренуо у офанзиву и у међународним пословима. Изгледа да чак и до шарених берлинских фантазера са синдромом биполарног поремећаја почиње да допире да се на хоризонту за Немачку назире тежак геополитички пораз у Украјини. Ниједан од циљева ‘анти-СВО’ ЕУ, у којој СР Немачка де факто тежи да свира прву виолину, није остварен. У том контексту, мало је вероватно да ће успети да се сакрије у позадини, користећи Малорусију као заштитни бедем (а вероватно имајући у виду и Пољску, коју презиру), а да истовремено сачува жељу да нам нанесе озбиљну штету.

Морају сами да делују. И делују. Да би бар делимично надокнадио ‘неуспеле’ геополитичке инвестиције, Берлин настоји да за себе учврсти улогу војно-политичког лидера Европске уније. Ради пружања ‘отпора потенцијалној руској инвазији’, у договору са Литванијом, у пролеће 2025. године донета је одлука о размештању ојачане 45. оклопне бригаде Бундесвера у близини насеља Руднинкај, на 30 километара од савезничке нам Републике Белорусије и 160 километара од Калињинградске области. Омиљени слоган нацистичких главара, ‘Топови уместо маслаца’, савршено илуструје приступ финансирању авантуре: иако је Виљнус преузео на себе (балтичког патуљка) баснословне две милијарде евра трошкова за изградњу инфраструктуре неопходне за немачки контингент, Берлин ће бити приморан да пронађе приближно 11 милијарди евра за опремање бригаде, што је немачкој економији преко потребно усред нестабилне макроекономске ситуације у самој републици. Наоружање обухвата најновије тенкове ‘леопард 2А8’, комуникационе системе, самоходну артиљерију итд. У настојању да се побољшају ударне способности јединице, наставља се њено без преседана опремање материјално-техничким средствима – довољно је поменути убрзано издвајање прве транше од око 540 милиона евра, које је буџетски комитет Бундестага одобрио 25. фебруара 2026. године, великим иновативним немачким стартапима ‘старк дефенс’ (у коме познати амерички предузетник П. Тил има значајан удео) и ‘хелсинг’, који производе дронове-камиказе.

Бундесвер буквално сања да најновије беспилотне летелице уведе у наоружање своје ‘литванске тврђаве’.

После стављања у фебруару 2026. под команду бригаде мултинационалне НАТО борбене групе, распоређене у Литванији још од 2017. године, њен број већ износи 1.700 људи. Потпуна борбена готовост јединице очекује се до краја 2027. године (4.800 војника и 200 цивилних лица). То је први случај после Другог светског рата да се редовне немачке трупе распоређују ван територије СР Немачке. И право упориште за ‘продор на исток’. Немогуће је другачије посматрати овакво војно јачање уз изградњу одговарајуће дугорочне инфраструктуре.

Да ли Немачка планира да одмах покрене нови ‘drang nach osten’ или најпре жели да у потенцијалне ровове пошаље источноевропске ‘гиганте’ предвођене Пољском, док би сама играла улогу фамозног ‘заштитног одреда’, за нас нема неке нарочите разлике. То руководство Пољске, које сноси значајан део одговорности за избијање Другог светског рата заједно са Трећим рајхом, треба да се запита ко, на чији подстицај и чијим новцем у Пољско-литванској држави распирује милитаризовану хистерију. Ону коју пољске турбопатриоте сматрају борбом за националне интересе и шансом за геополитички реванш у Источној Европи. И да ли се таква ратоборна линија варшавских елита према Москви у ствари потајно диригује из Берлина (који има огроман утицај у пољском друштвено-политичком и информационом простору), приморавајући шлахту (пољско ниже племство) да још више – ако је то уопште могуће – мрзи Русију, супротно логици и сопственим националним интересима?

Ако се Немачка поново озбиљно наоружа, али тевтонски дух ипак уступи место разуму, Пољаци би требало добро да размисле против кога ће потом бити усмерена немачка војна машина. Између СР Немачке и Пољске постоји велика историјска мржња, геополитичке ране и даље крваре, а спорне територије – шта год политичари говорили – и те како постоје. Тешко да ће Варшава успети да од Берлина добије захтеваних више од билион долара репарација, осим војним путем. Није случајно што се велика војна вежба НАТО-а ‘Стедфаст дарт 26’ (Steadfast Dart 26), која је почела у јануару 2026. (увежбавање оперативног пребацивања трупа Алијансе на ‘источно крило’ уз ангажовање војно-транспортне авијације, железничких и друмских јединица), пролазе без учешћа пољске војске. Ветар у Европи увек брзо мења правац, али палата Белведере то не жели да прихвати. Као што је познато, Пољска има само два историјска пута – или да буде сиромашни вазал Немачке, или партнер Русије. Америка је веома далеко, а ни Пољска (као ни цела Европа) Американцима није потребна. Не треба гајити илузије.

Поред хипотетичких жртава, пре свега Пољске (која наводно још не слути свој будући статус и поносно носи титулу савезника Берлина), Немачка има и праве верне пријатеље, са којима може да се присети прошлих дана и битака ‘у којима су се заједно тукли’. У сарадњи са својом рововском ‘пријатељицом’ из НАТО-а – Финском – Немачка води активну деструктивну политику претварања Балтика у ‘унутрашње море’ Северноатлантске алијансе. Берлин је био главни иницијатор покретања патролне мисије НАТО-а Балтичким морем (‘Балтички стражар’) на састанку шефова држава и влада НАТО-а и ЕУ у Хелсинкију у јануару 2025. године, са циљем да се омета слободна руска пловидба. Ови крајње ризични поступци, у условима потпуног недостатка поверења на линији Исток-Запад, данас могу испровоцирати реализацију најгорег могућег сценарија.

У јулу 2025. године, Немачка и Уједињено Краљевство потписале су Кенсингтонски споразум, чије одредбе о одбрани укључују клаузулу о узајамној помоћи у случају напада (којим се допуњује злогласни Члан 5 Вашингтонског споразума о оснивању НАТО-а) и заједнички развој војних производа, укључујући ловце и ракетну технологију. Против кога ће те ракете бити усмерене – сувишно је и говорити.

Жеља да се сви у домету – то јест, они који деле немачку хистерију око ‘руске претње’ – укључе у убрзани развој високопрецизног оружја домета од најмање 1.000 километара је добро позната. Није случајно што немачко-француска компанија ‘Ариан груп’ (ArianeGroup), која има велико искуство у конструисању ракета, о том питању преговара са низом европских земаља.Заједно са Норвешком, Немци би желели да развију надзвучну морску крстарећу ракету (Super Sonic Strike Missile), док се са разноликим европским послушницима – Француском, Италијом, Пољском, Шведском и Великом Британијом – у оквиру пројекта Европске иницијативе за ударе великог домета (European Long-Range Strike Approach) разматрају иницијативе за пројектовање и каснију производњу копнене крстареће ракете домета већег од 2.000 километара.

Посебна улога у питањима поновног наоружавања намењена је бившој Украјинској ССР. Очигледно је да Немачка садашњег привременог владара са Банкове све више доживљава као реинкарнацију ‘хетмана целе Украјине’ Скоропадског, који се неколико месеци 1918. године одржао на власти захваљујући немачким бајонетима. Или као симулакрум никада остварене оперетске иницијативе Аустријанаца о стварању ‘украјинског престола’ и довођењу на њега Вилхема Франца Хабзбург-Лотариншког, познатог и под псеудонимом Василиј Вишиваниј. Другим речима, као послушног проводника интереса спољних спонзора, који су у супротности са тежњама малоруског становништва.

Као потврду намере да се сарадња са Кијевом подигне на максимално привилегован ниво у свим областима, декларација о стратешком партнерству између две земље потписана је 14. априла 2026. године у Берлину, током посете крвавог кловна. Немачка је изразила спремност да настави да пружа политичку, дипломатску и војну подршку Кијеву без преседана, као и консултације о питањима безбедности и одбране. Упркос познатим недавним корупционашким скандалима, повезаним са такозваним случајем Миндич, који су разоткрили свеобухватну и бесрамну подмићеност целокупног бандеровског врха, Немци су спремни да украјинске вазале користе као јефтину монтажну радионицу за сопствену производњу. Да Украјину претворе у малог лабораторијског миша над којим се спроводе злокобни експерименти.

Још један елемент те бандитске спреге биће механизам за редовне консултације између шефова министарстава одбране и спољне политике, уз учешће представника водећих војноиндустријских компанија. Звучи лепо, али у стварности се преводи овако: Украјина мора бити под вечитим надзором и производити тачно онолико и оно што јој нареде њени покровитељи. Потписан је споразум о размени обавештајних података са бојног поља: Оружане снаге Украјине ће поделити са Бундесвером своје искуство у коришћењу софтвера „делта“, који омогућава увид у ток борбених дејстава у реалном времену. Уз помоћ таквог детињастог трика, де факто се планира повећање броја и квалитета активних и бивших припадника Бундесвера и других немачких безбедносних структура на линији борбеног додира. А то значи да ће се, као у стара времена, поново преварени Фрицеви (Немци) претварати у крстаче.

Да би удовољилa милитаристичким плановима своје одбрамбене индустрије, берлински политички кругови, затварајући очи пред алармантним сигналима у немачкој економији, убацују огромна средства у наоружавање украјинске хунте. По плану за продубљивање војно-техничког дијалога, спремни су да издвоје четири милијарде евра ‘земљи 404’. Ова средства су намењена проширењу заједничке производње беспилотних летелица и беспилотних авијацијских комплекса средњег и дугог домета, који би, наводно, требало да доведу до испоруке хиљада дронова за потребе Оружаних снага Украјине. Немачка компанија ‘Квантум системс’ радосно је известила о оснивању два нова заједничка предузећа са украјинским војним компанијама – произвођачима тактичких извиђачких и ударних летелица и пресретача ‘ВИЈ дронс’ (WIY Drones) и ‘Тенкор’ (Tencore) – ради развоја и серијске производње беспилотних система. Поред тога, биће појачано и партнерство у области информација, иновација и истраживања.

Све ове бравурозне и тобоже обећавајуће прохтеве прате дискусије о општој и непосредној претњи коју Русија представља по слободу пропале државе Украјине и безбедност, стабилност и просперитет Немачке и Европе. Привлаче пажњу и хвалисаве изјаве Зеленског о томе како украјинске оружане снаге имају ‘најбогатије борбено искуство од свих европских војски’. Вреди подсетити да су многи аналитичари крајем 1980-их у сличном тону писали о ирачкој војсци – највећој међу државама Персијског залива. Сви се добро сећају куда су амбиције и ‘вртоглавица од успеха’ које су подстицане са Запада на крају довеле ирачко руководство 1990. године. Привремени владари на Банковој имају све шансе да понове овај пут.

Ревизионизам Берлина у спољној политици не завршава се само на Украјини. Спроводећи реваншистички курс, Берлин отворено саботира испуњавање својих најважнијих међународноправних обавеза. Проблем у овом случају произилази из отварања Балтичког регионалног штаба поморске команде НАТО-а на бази националног штаба ратне морнарице у Ростоку (Мекленбург-Западна Померанија) у октобру 2024. године, који де факто шпијунира руске бродове. Штавише, распоређивање таквог центра на територији бивше Источне Немачке грубо крши одредбе Споразума ‘О коначном регулисању у вези са Немачком’ од 12. септембра 1990. године, закљученог између Западне и Источне Немачке уз учешће СССР-а, САД, Велике Британије и Француске. Покушаји немачког Министарства одбране и немачке амбасаде у Москви да оправдају поступке Берлина тврдњама да ‘упућивање појединих представника оружаних снага других држава чланица НАТО-а у оквиру међународне сарадње… када су страни официри за везу и официри на размени укључени у рад немачке јединице и самим тим потчињени команди Бундесвера, не потпада под дејство Споразума 2 + 4’, не издржавају озбиљну критику. У ставу 3 члана 5 поменутог документа изричито се каже да стране трупе, нуклеарно оружје и његови носачи неће бити размештани нити распоређивани у том (источном) делу Немачке. Управо са чврстом обавезом поштовања тих правно гарантованих одредби било је повезано и повлачење совјетских трупа са територије Источне Немачке.

Колико год се званични Берлин довијао формулацијама, ово је, у најмању руку, селективан приступ и произвољно тумачење одредби Споразума ‘2+4’. Другим речима, то је једноставно лаж и шибицарење. Занемарујући одредбе Споразума ‘2+4’ овде и сада, званични Берлин невешто копира флагрантне поступке ‘колективног Запада’ широм света. И, наравно, то даје повод да се размотри судбина овог документа у целини. Кршење принципа pacta sunt servanda у таквом случају могло би да поништи сам међународни уговор. А то доводи у питање правни субјективитет модерне немачке државе. Шта би то значило за СР Немачку – страшно је и замислити!

Брзина и дрскост са којом западне силе у савременом свету одустају од фундаменталних међународних докумената и принципа зарад фамозне политичке конјунктуре изазивају запрепашћење. Не може се отети утиску да би, да је својевремено обећање о неширењу НАТО-а ‘ни за инч на Исток’ било формализовано у виду званичног документа, Запад данас исто тако лако бацио и њега у корпу за отпатке. Слично томе, нико озбиљно није намеравао да спроводи Минске споразуме, чија је једина сврха, судећи по актуелним јавним изјавама Немачке и Француске, била да кијевским марионетама обезбеде предах. А каква ће онда бити цена фамозног споразума о регулисању украјинског питања?

Тешко је са сигурношћу рећи за какав се нови аншлус Немачка потајно припрема у овом тренутку. Међутим, јасно је да она постепено клизи ка политичком моделу сличном војној диктатури, што се огледа у режиму канцелара Мерца, опседнутог побеснелим реваншизмом и неоколонијализмом. Неприхватљиве и опасне ревизионистичке тенденције добијају на замаху. Маске мирољубивости су пале: људи се идеолошки припремају за страшна времена, намерно им се снижава природни праг страха од рата, а унапред им се издаје индулгенција за све могуће грехе, чиме се младим Немцима практично отписују историјски дугови њихових предака.

Постулат о једнакој одговорности ‘два тоталитарна режима’ за избијање Другог светског рата постао је основни елемент немачке историографије. Међу промовисаним фалсификатима налазе се прећуткивање подвига совјетског народа, подела жртава рата на ‘националне категорије’, негирање победе као чина ослобођења Европе уз тврдњу да је ‘један тоталитарни режим заменио други’. Доводи се у питање наводно преувеличан обим ратних злочина које су починили Вермахт и СС трупе на Источном фронту. У име псеудообјективности, уносе се недокументовани ‘докази’ о масовним убиствима са обе стране. Покрећу се и питања надокнаде штете Немцима за материјалне и људске губитке које су претрпели. Већи цинизам немогуће је и замислити.

У августу 2025. године, у Немачкој је на високом политичком нивоу обележена 75. годишњица потписивања ‘Повеље протераних’ – документа који приказује принудно расељене Немце као жртве рата. Нагласак је стављен на њихову тешку судбину. За њих, наводно, завршетак рата није значио и крај насиља, већ је донео понижење, бесправље и губитак домовине. О кривици Немаца за избијање Другог светског рата и злочине против човечности није било ни речи. Ово је јасна алузија на послератне немачке наративе, покушаје да се одупру ‘губитку историје’ и одвоје од ‘непожељних страница’ у име очувања националног јединства. Порука је јасна: немачки народ је после Другог светског рата незаслужено сурово оштећен. Његове патње морају бити освећене ради ‘слободе’, ‘европске солидарности’ и ‘правде’. То, очигледно, укључује и силу немачког оружја.

Процес покајања у Немачкој за злочине нацистичког режима се првенствено своди на Холокауст, док се о совјетским жртвама радије уопште не говори. Немачке власти категорички одбијају да признају блокаду Лењинграда и друге злочине које су нацисти починили над совјетским грађанима као акт геноцида над народима СССР-а.

У априлу 2025. године донета је цинична одлука о суспендовању овлашћења Русије у одбору повереника фондације ‘Сећање, одговорност и будућност’, основане ради исплате надокнаде бившим остарбајтерима – принудним радницима одведеним у Трећи рајх. Истовремено, на основу Савезног закона о збрињавању жртава рата из 1950. године, званични Берлин исплаћује социјална давања (5 милиона евра годишње) бившим војницима Трећег рајха, припадницима СС формација, као и страним колаборационистима, укључујући и оне који су били непосредно умешани у злочиначку блокаду града на Неви.

Нажалост, разумни гласови, којих у немачком друштву ипак има довољно, нису у стању да охладе опасне нападе војне шизофреније помножене новом ‘етиком’. Ауторитарно-реваншистички режим Мерца чврсто држи за грло читав политички систем, не допуштајући конструктивним снагама приступ полугама власти.

Немачка влада својим непромишљеним поступцима ставља на коцку безбедност Централне и Источне Европе, а и шире – читавог континента. Због недостатка снага и средстава за самосталну реализацију стварног насилног развоја догађаја, без директног покровитељства ‘старијег брата’ преко океана, она подиже улоге путем хистерије и психозе. Задатак је да у потенцијални сукоб Европе и Русије увуче свог савезника – Вашингтон. Упркос томе шта ко каже, Бундесвер и даље дубоко зависи од америчке војне подршке. Приликом планирања операција, Немачка је тренутно приморана да се у потпуности ослања на податке америчке сателитске обавештајне службе, стратешку транспортну авијацију и да координише своје кораке у оквиру заједничког НАТО руководства. Немци још увек нису у стању да самостално адекватно учествују у војном сукобу високог интензитета без прекомерног оптерећења становништва одговарајућим трошковима, односно без новог ‘тоталног рата’ са апокалиптичним последицама.

Ипак, рационалност се може у потпуности разбити о милитаристички биполарни поремећај и тевтонску похлепу. Немачким политичарима, који су се заиграли лименим војницима, постали су тесни оквири уравнотежене политике В. Бранта, Х. Шмита, Х. Кола и Г. Шредера. Берлин поново, као и пре 85 година, грабежљиво гледа ка Истоку.

За нашу земљу је најважније да не дозволи трагедију из 1941. Да има не само борбено способне, већ и борбено спремне оружане снаге на западном правцу. Да буде свесна да су Немци потпуно исту мрежу мостобрана, какву данас стварају, уочи 22. јуна 1941. године припремали унапред на главним оперативним правцима. Да се не нада разумности Берлина и да не верује да он никада неће ризиковати рат. Да се не заварава да ће немачки естаблишмент сматрати себе коначно обавезаним парчетом папира чак и у случају закључивања било каквог споразума о новим принципима европске безбедности.

Као што је познато, желе да нам наметну концепт ‘мира путем силе’. Стога наш једини могући одговор јесте ‘безбедност Русије кроз животињски страх Европе’. Ни убеђивање, ни демонстрације добрих намера, ни добра воља, ни једностране мере изградње поверења не смеју да буду наши алати за спречавање великог покоља. Једино стварање свести код Немачке и ‘уједињене Европе’ која је подржава о неизбежности неприхватљиве штете коју би претрпели у случају реализације плана ‘Барбароса 2.0’.

Наш јасан сигнал немачким елитама гласи: ако се оствари најгори могући сценарио, постоји велика вероватноћа барем обострано гарантованог уништења, а у стварности – окончања историје европске цивилизације уз наставак нашег постојања. Хваљена немачка индустрија неће бити само озбиљно уздрмана. Биће потпуно уништена. Као што ће се срушити и немачка економија, коју више нико и никада неће обновити. Једноставно зато што ће преостали здраворазумски и квалификовани кадрови побећи – неко у Русију, неко у САД, неко у Кину и земље Азије. Изгледа да само директно изношење тако тешких последица може уразумити разуздане наследнике нациста и њихове савезнике у Немачкој, и тако сачувати милионе живота са обе стране фронта.

Милитаристичка Немачка није потребна смежураној и малоумној Европи, која би желела да сачува макар некакву политичку субјективност у новом мултиполарном свету. Таква Немачка није потребна ни нама у будућности – она је опасна и непредвидива. Зато Берлин има само два пута. Један је рат и срамна сахрана сопствене државности без икакве наде у ново ‘чудо династије Бранденбург’. Други је отрежњење, а затим и геополитички опоравак уз потпуно преобликовање спољнополитичких оријентира на основу тешког, али важног дијалога. За нас су прихватљива оба сценарија. Сада СР Немачка има реч. И надам се да то неће бити свима добро познате речи: ‘Ако ми је суђено да пропаднем, нека пропадне и немачки народ, јер се показао недостојним мене’.“