Владимир Коларић: ДА ЛИ НАМ ЈЕ СУЂЕНО ДА ПРОПАДНЕМО? (О ХРИШЋАНСКОМ УНИВЕРЗАЛИЗМУ)
Занимљиви руски мислилац и уметник Владимир Видеман запажа да је, „како се међународна ситуација погоршава, наступила поплава рецепата разних аналитичара (са свих страна), посвећених заједничкој теми: како вратити свет у стање мира и спокоја, или, алтернативно, тотално га преформатирати за нови циклус економског развоја“ (ФБ страница https://www.facebook.com/vladimir.wiedemann). Према његовом мишљењу, „сви такви рецепти пате од заједничке мане: фундаменталног неуспеха у разумевању да сваки развој усмерен ка повећању материјалне производње и потрошње за цело човечанство више није могућ“, па је „свет сведок све интензивније конкуренције за ресурсе искључиво за ‘наше’, док су сви остали само препрека“. Ко су ти „наши“, наставља Видеман, „стратешко је питање“, и то не у првом реду оно „културне или политичке припадности“, већ се пре ради о „инстинкту за преживљавање у новим условима колапса међународног права, глобалних финансија и повећане свести о растућој оскудици природних ресурса“. На крају овог кратког запажања, овај аутор цитира будистички спис „Дхамапада“, где се каже: „Јер неки не знају да нам је суђено да овде пропаднемо. Они који то знају одмах прекраћују међусобне сукобе“.
Да ли је, дакле, могуће „прекраћивање сукоба“ као резултат свести о заједничкој опасности? Знање да нам је „суђено да пропаднемо“ не тиче се само кризних времена, него се ради о знању о природи онога што као хришћани називамо палим светом, и у том смислу мир и јединство су увек императив нас као заједничке Божије деце. Али у калу времена и историје тренуци такве спознаје, а који би довели до хармонизације међуљудских односа у ширим размерама су изузетно ретки и никада немају истински општељудски и глобални досег. Штавише, у временима заоштренијих криза и сукоба, који прете опстанку читавих заједница, први инстинкт и појединаца и заједница обезбеђивање сопственог опстанка, где нема много места бризи за добробит „човечанства“.
Како сугерише Видеман, међународни субјекти, дакле државе и народи, у обезбеђивању сопствених интереса сведених на пуко преживљавање, неће се водити у првом реду политичким, идеолошким или културним разлозима, већ пре свега материјалним интересима, повезаних са ресурсима, демографијом и безбедношћу. Ипак, треба напоменути, и овде ће вредности, идеје и култура имати значаја са становита интеграције и мотивације заједница, и као такви ће имати неизбежно партикуларни карактер.
То на први поглед искључује сваки говор о такозваним универзалним и општељудским вредностима, претварајући свет у арену крвавих обрачуна и колективних егоизама, којима идеје, вредности и норме служе тек као покриће за међусобно насиље и потчињавање, за симболичко легитимизовање принципа голе силе.
Ипак, идеје, норме и вредности, оно што обично подводимо под културу, иако тешко да могу бити потпуно универзалне и независне од појединачних (партикуларних) историјски генерисаних традиција, као општости не могу бити ни потпуно партикуларне и непропусне према другим партикуларним традицијама. Наравно, свака традиција може бити злоупотребљена за различите пролазне циљеве, али када се ствари мали смире обично се нађу тачке додира и компатибилне знаковно-симболичке и мисаоне структуре које омогућавају комуникацију.
Свака од сукобљених страна ће, дакле увек имати неку меру идејног, вредносног и симболичког покрића за оно што чини, а које временом може бити оспорено, преиспитано, па чак и одбачено. Пошто идеје и вредности које у неком тренутку мотивишу деловање одређених заједница не морају све једнако бити легитимне и пожељне са становишта општечовечанског добра, било би добро да надвладају оне које отварају могућност комуникацији, договору и суживоту, уместо ултимативног наметања само своје, идејно и симболичко „оправдане“, доминације над свима другима.
Ми хришћани, којима је сваки човек, створен по образу Божијем, вредан као и цео космос, свакако бисмо то морали да имамо на уму. И свакако бисмо морали да активно радимо на томе да заједница и култура којој припадамо, као једна од многих у овом изглобљеном свету, буде што је могуће више прожета и преображена таквом свешћу и таквом вером.
Јер једини могући на хришћанству заснован или њиме оправдан и мотивисан универзализам могао би се тицати само вере у то да је сваки човек створен по лику Божијем и да је Христос страдао, васкрсао и отворио пут васкрсењу за све људе. То је можда и једини и прави универзализам уопште, једини који има пуни и трајни богочовечански смисао.
