Српску светињу коју не могу да сруше и спале, они је – присвоје: Нови гест арнаутског фашизма

© Фото : Спутњику уступио Милорад Антонијевић

То што је албански Археолошки музеј Пећку патријаршију назвао „комплексом првобитних византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“ није историјски ревизионизам, већ – фашизам.  Тај опис нема вредности колико један лист из манастирског дворишта, али је опасна идеологија која из њега провејава.

Овако доктор историјских наука из Косовске Митровице, Милош Дамјановић , коментарише ново настојање Албанаца да угрозе српску културну и верску баштину на Косову и Метохији.

Он је става да не би требало приписивати икакав значај изјавама неког археолошког музеја из Пећи који функционише под управом привремених приштинских институција, али да се истовремено не ради о пукој објави на друштвеним мрежама.

Поводом посете ученика албанске средње школе Патријаршији, запослени у музеју написали су објаву у којој тврде да су српски рестаураторски радови током 20. века, као и они у периоду од 2006. до 2008. године, довели до наводне „деградације и уништавања старих слојева“ из периода од 4. до 6. века.

Дамјановић каже да то није никакав покушај историјског ревизионизма, јер је историјски ревизионизам сасвим легитимна, оправдана, па чак и пожељна појава када је утемељен на начелима и постулатима историје као савремене науке. Ово, међутим, није то.

Овде је реч о класичном политичком чину, који је заправо окосница једне расистичке и фашистичке политике усмерене према српском народу. То је, заправо, злоупотреба историје и културне баштине једног народа са тежњом даље индоктринације својих саплеменика у том фронту који се гради против српског народа, рекао је Дамјановић за Спутњик.

Он каже да не види ништа чудно, ново или необјашњиво јер је овакво понашање, заправо, константа у арнаутском друштву када је реч о односима према српском народу. Ово, дакле, није први покушај, није изузетак, нити инцидентна ситуација.

Годинама па и деценијама уназад имамо активне покушаје не само злоупотребе, већ и преименовања, преидентификовања и разних врста манипулација над српском културном и верском баштином на Косову и Метохији. На удару није само Пећка патријаршија, већ и Високи Дечани, православна црква на Новом Брду, црква у селу Винарце, као и многе друге светиње.

Дамјановић каже да је овде на делу систематски покушај отимања српске верске и сакралне баштине кроз њено преидентификовање . Наравно, за такав албански наратив не постоји апсолутно никакав поуздан или веродостојан материјални доказ. Приче попут ових су без икаквог утемељења у озбиљној научној сфери, каже он и додаје да баш из тог разлога не треба превише да нас иритира сам лоповски наратив, колико треба да обратимо пажњу на агенду која се спроводи у оквиру те опште геноцидне политике.

Као што је на другим пољима српски народ на Косову и Метохији под ударом, тако се и на пољу његовог материјалног, културног и духовног наслеђа налази под ударом тих структура које раде на задатку затирања и уништавања свих трагова српског народа на овом простору. То јесте опасна појава са дубоким последицама по међуетничке односе, али пре свега по безбедност и опстанак Срба на овим просторима, јер се и садашње и будуће генерације Албанаца обликују кроз такав фашистички наратив и узгајају се на мржњи према својим етничким суседима.

Више није „ин“ палити цркве

Док је Албанцима одговарало да физички демолирају и уништавају српску сакралну баштину, то су и радили. Међутим, услед неких других околности које су се у међувремену створиле, пре свега политичких, методологија је морала да буде промењена, објашњава наш саговорник.

У међувремену је издејствовано да се неки од најрепрезентативнијих примера српске средњовековне манастирске баштине уврсте на УНЕСКО листу заштићених споменика културе. С обзиром на значај међународног имиџа и те неке међународне стандарде који су постављени, а због албанске тежње за међународним признањем и осамостаљивањем, њихова дотадашња стратегија паљења и рушења светиња морала је да буде промењена. Тако се са директног рушења и уништавања српског споменичког наслеђа прешло у другу фазу, на отимање, односно преименовање, преидентификовање, својатање и узурпацију српске културне баштине.

Данас смо у фази у којој се српска културна баштина активно приписује Арнаутима, односно Албанцима, без икаквог историјског утемељења, што је скандалозно и изискује општу осуду и то не само од српског народа и српске државе, већ и од међународне заједнице , која има највећу одговорност за сва политичка и друга дешавања на простору Косова и Метохије, истиче Дамјановић. Нажалост, као и у свему осталом, та међународна заједница врло активно даје подршку косовским арнаутским структурама да чине све што чине према Србима, закључује он.

Манастир Пећка патријаршија је српски православни манастир и традиционално седиште поглавара Српске православне цркве. Основан је као духовно и административно средиште српске цркве под архиепископима из династије Немањића, а од 1346. године постаје седиште обновљење Српске патријаршије (Пећка патријаршија). Храм посвећен Светим апостолима подигао је у трећој деценији 13. века архиепископ Арсеније I , а његовом заслугом црква је око 1260. године и осликана. УНЕСКО је прогласио манастир Пећку патријаршију за место светске културне баштине као део средњовеновних споменика на Косову 13. јула 2006. године, када је уједно са осталим манастирима уписан и на листу светске баштине која је угрожена .