Раде Р. Лаловић: МАНАСТИР ОСТРОГ У ПОЕТСКОМ МОЛИТВОСЛОВЉУ
Манастир Острог са кивотом Светог Василија Острошког, слава Му и милост, није само молитвено мјесто на коме и грешни, и болни исцјељују душу и тијело у покајничким и богобојажљивим молитвама, него је, а ваљда је и то са Божјим благословом, и поетска инспирација свих оних којима је то Световасилијевско, острошко поднебесје извор снаге и ослонац у сваком времену и невремену.
Свјесно ризикујући и уважавајући могућност да нам неке од најбољих лирских пјесама о манастиру Острог нису познате, ми ћемо се овдје осврнути на поетска остварења чији је основни мотив манастир Острог и његов патрон Свети Василије покушавајући да сагледамо поетску визију, пјесничке слике и значења која су пјесници и експлицитно, и имплицитно оставили те да их као специфична поетска молитвословља покушавамо одгонетнути и разумјети.
Поезија инспирисана овим светим мјестом пред нама реда поетске слике Манастира и свијета у коме се у оквиру тих слика јавља смјештен у чаробном небоземном окружењу, а онда и Он, манастирски патрон, спасилац и исцјелитељ, Свети Василије Острошки.
Острог као несвакидашња и Богом дана, узвишена локација први пут је још прије више од стотину година заокупила и ум, и душу, чежње и национална надања, а онда и поетски израз великом Алекси Шантићу. Тај поетски израз је овјековјечен у двије пјесме, Под Острогом и Ноћ под Острогом које су дуго биле и једина поетска свједочења о том Богомданом српском поднебесју.
Ове Шантићеве пјесме су својеврсно импресионистичко свједочење гдје у чудном јединству бивствују и национална стрепња, и слободарска надања, и свјетлост, и звуци, и ваздух, и небо, и земља изнад божански питоме долине кроз коју Плава Зета тече и хујањем својим // Успављује скромна црногорска села.
Шантићев сусрет са манастиром у пјесми Под Острогом је пун слика прожетих и тугом, и надом. Необично је да Манастир спокојно ћути, црквени торањ стражари, мјесеца још на видику нема, па тај амбијент нужно тражи молитву коју прати пријатан вјетар и свјетлост ватре која ипак симболички подсјећа на јутро, на рађање новог дана. И баш тај осјећај жара који с кивота сину симболизујући васкрсење даје нову наду, јер се из тог бљеска Свети Отац побједоносно воздвиже врх Острога. А са те висине, гдје Манастир ћути и над којим звијезде пјевају неку космичку пјесму наде, пјесник види или слути и надолазећу опасност коју најављује и жалосно звоно које некако болно зацикта са торња.
За разлику од ових слика из којих се имплицитно види пјесникова свијест о страдању народа када и видару бола у молитви понека суза кане, у пјесми Ноћ под Острогом је као доминантна поетска константа присутан мир у коме груди могу да одахну у слободи. У том манастирском миру у пјеснику се рађа нада да стиже слобода коју најављују виле. Та нада у задњој строфи добија узвишени тон и радосни усклик који пјесник са вилом као његовом сапутницом и сарадницом дијели.
Одахните, груди, овдје у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди,
Вило, дај ми крила, да летим, да летим.
Острог као узвишена архитектонска и духовна слика, као молитвено мјесто на које се ходочасти је остварен у низу поетских слика које се уклапају у онај чудесни шантићевски осликан крајолик. Слика Манастира својом чистотом и бјелином оплемењује ону суру острошку греду па није изненађујуће што пјесника Миленка Блечића подсјећа на жар птицу која својом појавом и симболиком зрачи оптимизмом.
У острошком поднебесју,
Жарна птица гн`јездо свила.
Раширила б`јела крила,
Ладну ст`јену пригрлила.
У то гнијездо врх литице се богобојажљиво и у молитвеном миру ходочасти. Ту, како смјерно свједочи Драгољуб Никчевић, Долазе људи, иду боси тражећи души мир, а тијелу исцјељење, јер их молитве Богу снаже и усправљају тамо гдје су Горе високо у стијени // бијели зидови Манастира.
Драган Радуловић Острог доживљава као спасоносну луку, јер
За боне је спас и лука,
Озари им Острог лице,
Као да је Божја рука
Придржава врх литице.
И не само то. Његов звоник је под самим небом, крст му сјаји, а он, Манастир, више није само чисте, бијеле боје, него има појавност вишег реда, појавност која је јача од таме, појавност која у космичкој хармонији блиста.
Под небом је звоник сплео,
Па под сјајем свога крста,
Као светац, ко анђео
У литици Острог блиста.
На то мјесто, врх острошке, Богом благословене литице се не ходочасти обичним путем, него оним несвакидашњим, молитвеним, баш како то Војислав Војо Б. Мијушковић рече у пјесми Кунак, идући трагом
Стазе свете која води
Од свијета до Острога.
И вјере што вјеру роди
У моћ Свеца Великога.
Пјесма Будимира Дубака Острог је и формално, и садржајно другачија од свих осталих пјесама посвећених Острогу. Она почиње моностихом са знаком питања на његовом крају: Шта се оно на небу бијели? Да би се истим тим стихом и завршила. Између ова два моностиха слиједе двадесеттри стиха, без интерпункције који, сви, без изузетка почињу негацијом „нит(и)“. Таква пјесничка структура у стилском смислу је релативно ријетка у српској поезији и представља очигледан примјер полисиндетске анафоре која се на неки начин комбинује са прстенастом анафором и елементима катафоре.
Дубак се за овакву пјесничку форму у којој се одговор и на питање, и на све негације налази само у наслову, а то је Острог, одлучио како би на поетски оригиналан начин сачинио слику самога Манастира острошког. Та слика Острогу даје божански, узвишени значај, поштовање и дивљење доводећи га у апсолутну надпозицију изнад свега и из свјетовне, и из духовне сфере сазнања. Јер он, Острог, Нит је жишка од сјајнога сунца // нити зрачак од Млијечна пута// нит Зорњача собом окупана // (…) нит сијев муње по ведрини // (…) нити свете прекрштене руке // (…) нит мач бијел Светог Михаила // нити крила Белога Анђела // нит прамичак дима од тамјана // (…) нити извор очињега вида // нит Нојева окречена барка // (…) нит гроб живи Христа васкрслога.
То је једино што може бити, Богом дани и узвишени Острог у коме је кивот Богоугодника Светог Василија Острошкога Чудотворца који са врха острошких греда бдије над српским народом и наткриљује њега и његов животни простор чувајући га од свих злих и нечастивих сила.
Ако Дубакова пјесма манастир Острог доводи, а доводи, у апсолутну надпозицију, онда пјесма Острог Емила Лабудовића доноси слику Манастира остварену упечатљивим поетским изразом са хармоничном ритмичко-поетском парадигмом која и реалистички, и симболички на посебан начин уводи Острог у царство поезије. Лабудовић пјесму Острог започиње констатацијом да је Манастир са лицем окренут Анђелима, грађен голим рукама, а онда и молитвом везан са литицом.
Зидан молитвом и ноктима
Зубом времена за кремен литицу,
Окренут лицем анђелима
Збраја молтве бројаницу.
Он је ту, под самим небом, за вјерни народ и полазиште, и исходиште, и истинска нада за оздрављење, за рану без лијека.
На корак до Неба, а сав од Неба,
Лијек за рану без лијека,
Посна трпеза духовног хљеба,
Посљедње наде колијевка.
Над тим, истовремено и чудесним, и чудотворним молитвиштем се одвија по законима логоса вјечита космичка драма у којој су једино псалми у разумљивој комуникацији са Васионом.
Над њим се тамни облаци роје
С литице громови вечерње звоне
Слеђеној тишини што псалме поје
За глуво уво Васионе.
А Светац, баш у том храму, молитвишту, који је На корак до Неба, а сав од Неба опрашта грешним покајницима почињене вољне и невољне гријехе мирећи их са Богом заувијек, баш ту, под Острогом.
У њему Светац над родом зебе
И грешне душе мири са Богом
Капају године с камене греде
У плави бездан под Острогом.
Лабудовићева пјесма је јединство амбијенталне љепоте која оплемењује сиву острошку греду и Светитељевог свеприсуства које над родом и његовом судбином зебе и моли се Свевишњем да његов народ сачува.
То јединство Манастира, његовог окружења и свеприсуства Светог Василија је сливено у небоземну хармонију у пјесми Радосава Бата Ђурковића са метафоричним насловом Свјетлост на Гори што имплицитно острошку греду, бар на симболичкој равни, доводи у везу са Маслиновом Гором.
Пјесма се састоји од двадесетједног римованог дистиха, а већ у првом дистиху јасно се детектује поријекло те чудне свјетлости над Гором, и не само то, него се детектује и исконска веза Светог Василија са острошким литицама.
Звијезде над гором чудно ли сјаје?
То светац камену живот даје.
Благост која Светитељевим чудом из литице точи духовну љепоту и небески сјај исцјељује душу па је за пјесника он, Светитељ и манастирски патрон „златокрили исцјелитељ“.
У Ђурковићевој поетској парадигми су у хармоничном реду присутни смисаони регистри спасења. Заједно са Светим Василијем Острошким на молитвеном путу на коме …ће свијеће и луче да горе // све од прве до задње зоре су и Младо лице Спаса Христа, и лице Пресвете Мајке Богородице, па је онда и нормална, и очекивана пјесникова спознаја јединог циља који нас чека на крају тог пута, а то је спасење и исцјељење, јер
Из острошке пећине сунце грије,
Свети наш отац Василије.
Да су Манастир и Свети Василије Острошки за вјерни народ једно и недјељиво поетски свједочи и Вук В. Милатовић у пјесми Манастир Светог Василија Острошког што се у пјесми манифестује као молитвена молба за спас од патње, жалости и муке.
Благослови све моје речи,
Тихе патње, жалости зреле,
Усталасај бездане и злато лепоречи
Светионике покажи узавреле.
(….)
Горку тишину родослова
Благословеном помилуј руком,
Излиј све што је лепо, од олова,
И огради га својом муком.
А тај спас је могућ увијек, чак и када у личним заблудама одлутамо у цивилизацијска беспућа и прозаичну, прозуклу и бесловесну стварност, ако се, и када се њему искрено вратимо, баш на онај начин како то чини Радован Марков Караџић у пјесми Острог.
Теби се враћамо кад све изгубимо,
Из свога невидија преда Те, ћивоте,
Да Ти свети покров смјерно пољубимо
Да нам, смислом празне, испуниш животе.
(…)
Твоја слава и милост лице нам озари
Јер смо једно до Тебе, а од Тебе друго,
У живот враћени умрли лазари
С пређене путање судбоносним кругом.
До Тебе смо грешни, а од Тебе бољи,
До Тебе смо слаби, а од Тебе јаки.
Нека се збуде све по Твојој вољи
За оне што моле од јаког, нејаки.
Душан Комазец у пјесми Свети Василије Острошки лик овог светитеља стиховима и римама прати од његовог рођења које се догодило тамо гдје протиче бистра Требишњица река и гдје
Још камење памти бат малених ногу
што к Светињи хрли, где га Светлост мами.
Ту је душу своју завештао Богу
пред иконостасом што вечношћу плами!
Памти његова Херцеговина и сва добра дјела, дарове напаћеној браћи, рад с неимарима на обнови цркава и чудотворна исцјељења. Пјесник Комазец све нас подсјећа и да је народ препознао мјесто гдје је Светитељ нашао вјечни мир и да с разлогом тамо одлази да лек души нађе од живота клетог, //тамо где молитве жуборе к`о река. // Где се миро точи из кивота Светог.
А то је разумљиво Острог, пештера, гдје се налази Свечев кивот, Тамо где се греси покајањем бришу, // (…) гдје Босиоком мошти пресвете миришу и гдје се непрекидно за свој народ пред Господом моли Свети Василије са острошких греда.
Да острошки Богомтражени и Богомдани олтар са Манастиром као свјетиоником логоса има и своју порту која се успиње од Доњег до Горњег Манастира поетским сликама свједочи и Ранко Мићановић који ухом поете чује како заједно са монасима У порти поју пчеле // и светли весели зуј.
У манастирској порти, којој се Мићановић диви Сја папрат и трепти дивље зеље, // злати се под липом Јеванђеље. (…) Мирише босиљак, пелин и зова // и свето миро са гроба Христова. (…) И гре Божји оркестар, анђео свира // од Доњег до Горњег манастира.
Тај чудесни мозаик поетских слика, сазвучје молитве, божански зуј пчела сасвим природно допуњава и заокружује монашка пјесма некадашњег игумана манастира Острог Георгија Мирковића посвећена Светом Василију Острошком, слава Му и милост, те и ми тим стиховима завршавамо наш скромни ход кроз ово поетско молитвословље.
Василије Свети поносе монаха,
Наставниче добри светих пустињака.
Ко јутарња звезда твој лик нам се јавља,
Поборниче мудри светог Православља.
(…)
Моли за све вјерне, за обитељ свету
Мир у мојој души и мир цјелом свјету.
Мир од Источника сунчаније зрака
Василије Свети, поносе монаха
ИЗВОРИ
- Ходочасном Острогу, Подгорица 2011.
- Лична преписка са ауторима пјесама
