Време је да се Америка извини Србији

Двадесет седам година је прошло од оне ноћи кад су сирене за ваздушну опасност први пут ођекнуле Београдом и када су авиони Натоа почели да бомбардују Савезну Републику Југославију. За српски народ те сирене нису означиле само почетак ваздушне кампање, већ и почетак националне трауме чији трагови још нису избледели.

У то време био сам студент основних студија на програму међународних односа Универзитета Принстон. Из даљине сам посматрао како слике из Београда, Новог Сада и Ниша испуњавају телевизијске екране из ноћи у ноћ. Чак и са те удаљености, било је немогуће избећи дубок осећај нелагоде, па чак и беса, због тога што Сједињене Државе бомбардују европску престоницу и што невини цивили плаћају цену.

Тај осећај нисам имао само ја. Имали су га многи људи широм света. И управо због тога годишњице попут ове морају бити не само тренуци сећања, већ и искреног размишљања.

Током седамдесет осам дана у пролеће 1999. године Србија је трпела немилосрдну ваздушну кампању. Рушени су мостови, гађане су фабрике и стамбене зоне, док је Нато спроводио оно што је описао као „хуманитарну интервенцију”.

Али за обичне људе широм Србије „хуманитарно” се преводило као нешто сасвим друго: страх, губитак и патња.

Као Американац и као Јеврејин, тада сам се мучио да помирим оно чему сам сведочио с моралним принципима којима сам био учен: да сваки људски живот има вредност и да патња цивила не сме бити занемарена нити игнорисана. Зато ме је охрабрио јасан став тадашњег израелског министра спољних послова Аријела Шарона којим је осудио кампању Натоа као „брутални интервенционизам”, наглашавајући да „смо против повређивања невиних људи”.

Скоро три деценије касније, Србија је обновила велики део онога што је уништено. Али време није избрисало морална питања која су ти догађаји покренули. Штавише, учинило их је јаснијим и верујем да би Сједињене Државе требало званично да се извину Србији за убиство цивила током операције „Савезничка сила”.

Овај став није нов. Чешки председник Милош Земан се 2021. године јавно извинио, изјавивши: „Желео бих да искористим ову прилику да се извиним за бомбардовање бивше Југославије”, признајући да је његова ранија подршка кампањи представљала одраз „одсуства храбрости”.

Критике нису дошле само из Европе. Пензионисани пуковник америчке војске Даглас Макгрегор описао је интервенцију из 1999. године на начин који јасно показује да је сматра озбиљном грешком.

Чак и унутар самог америчког руководства, дошло је до признања људских жртава. Током посете Београду 2016. године, тадашњи потпредседник Џозеф Бајден директно се обратио српском народу, рекавши: „У име америчког народа, желим да изразим саучешће свима онима који су изгубили вољене у Нато бомбардовању.” Додао је да Сједињене Државе „жале због губитка невиних живота” током тих догађаја.

Те речи су важне. Али не иду ни приближно довољно далеко.

Изразити жаљење није исто што и прихватити одговорност.

Да буде јасно, ништа од овога не значи игнорисање сложености балканских сукоба из деведесетих година 20. века. Распад Југославије донео је трагедију разним народима широм региона. Али сложеност не може послужити као изговор за избегавање моралних обавеза.

Кампања Натоа означила је узнемирујући преседан: континуирану војну акцију спроведену без експлицитног одобрења Савета безбедности Уједињених нација, која је покренула озбиљна правна и етичка, до дана данашњег нерешена питања.

За Србију, међутим, то питање није само правне природе. Оно је дубоко људско.

Хјуман рајтс воч је проценио да је током кампање убијено око 500 цивила. Широм земље инфраструктура је била уништена: електричне инсталације су онеспособљене, транспортне мреже унакажене, а кључне институције уништене. У Новом Саду, сва три моста преко Дунава претворена су у рушевине.

Међу најшокантнијим инцидентима било је бомбардовање путничког воза у Грделичкој клисури, у којем је погинуло више десетина цивила. Други је био напад на седиште Радио-телевизије Србије, где је живот изгубило 16 медијских радника. Употреба муниције са осиромашеним уранијумом и данас је предмет дубоке забринутости у Србији.

И тако, Сједињене Државе налазе се пред испитом – не моћи, већ принципа.

Снага Америке, између осталог, била је њена спремност да се понекад суочи са својом прошлошћу. Признавала је неправде и, у одређеним случајевима, нудила званично извињење. Такви чинови не слабе нацију. Они је јачају, показујући да морална јасноћа може да прати националну снагу.

Оно због чега одсуство таквог геста према Србији још више погађа јесте дуго и искрено пријатељство које је некада повезивало две нације.

Односи између Србије и Сједињених Држава сежу више од два века уназад. Још 1814. године, млади српски револуционар по имену Ђорђе Шагић – познат у Америци као Џорџ Фишер – стигао је у Сједињене Државе после учешћа у Првом српском устанку, поставши тако једна од најранијих веза између српског и америчког народа.

Тај однос временом се продубљивао. Током Првог светског рата, Американци су се дивили упорности и жртви Србије. Председник Вудро Вилсон учинио је 28. јула 1918. године изузетан гест наредивши да се српска застава завијори изнад Беле куће, чинећи је првом страном заставом која је икада тамо подигнута, и једном од само две у читавој историји. То је био чин дубоког поштовања и солидарности.

У својој поруци, Вилсон је похвалио „храбри народ Србије” и његову посвећеност циљу слободе.

То пријатељство нису ојачали само државници, већ и изузетне личности попут српско-америчког научника Михајла Пупина. Као истакнута личност у америчкој науци и јавном животу, Пупин је био и један од оснивача Националног саветодавног комитета за аеронаутику (НАЦА), институције која ће касније прерасти у Наса. Његов допринос симболизовао је дубоке и трајне везе између српског талента и америчког напретка.

Та веза је трајала и до Другог светског рата. У Мисији „Халијард” српски сељаци су ризиковали своје животе како би спасли и заштитили више од 500 америчких пилота оборених изнад окупиране Југославије. То је једна од највећих таквих операција спасавања у историји.

Ово нису ситне историјске фусноте. То су снажни подсетници да је однос између Србије и Сједињених Држава некада био заснован на међусобном поштовању и заједничким вредностима.

И управо због те историје догађаји из 1999. године имају тако велику тежину.

Побољшање односа између Србије и Сједињених Држава у интересу је обе нације. Али истинско партнерство не може се градити на селективном памћењу.

Предуго је наслеђе 1999. године остало нерешено. Дошло је време за једноставан, али значајан корак: америчко извињење за смрт цивила.

Ако и када до таквог извињења дође, Србија би требало да га прихвати – не као чин заборава, већ као чин снаге. Нације, као и појединци, не умањују себе ширењем или прихватањем помирења; оне се уздижу. Прихватање не би избрисало прошлост, нити би ослободило претрпљеног бола. Али би отворило врата будућности у којој се признаје историјска истина и обнавља међусобно поштовање.

Историја се не може вратити. Али будућност се и даље може обликовати храброшћу да се суочимо с прошлошћу. А то захтева да Сједињене Државе јасно и безрезервно кажу народу Србије: жао нам је.

Пише за Политику: Рабин Мајкл Фројнд, бивши заменик директора за комуникације у Нетањахуовом кабинету, колумниста „Џерузалем поста” и оснивач и председник Друштва српско-израелског пријатељства.