Зоран Чворовић: Нервоза у пробриселским круговима

Како се приближава 24. март, када истиче рок за продају руског власничког удела у НИС-у који је америчка Канцеларија за контролу иностране имовине (OFAC) одредила својом последње издатом лиценцом, видљива је све већа нервоза у пробриселским круговима у Србији. Разлог је наравно мађарски MOL као будући власник НИС-а, јер све што је повезано са мађарском државом, нарочито када се ради о енергетском гиганту, у западним лево-либералним круговима асоцира на мрског Виктора Орбана. Пошто се истовремено ближе нови мађарски парламентарни избори заказани за 12. април, а с њима и могућност наставка досадашње шеснаестогодишње владавине Орбановог ФИДЕС-а, разлога за нервозу у домаћим евроунијатским круговима има на претек.

ПРОМИШЉАЊА ПЕТРА ГОЊЕ

Тако је један од медија у власништву Junajted grupе – Radar, недавно објавио текст свог сарадника, иначе дугогодишњег предузетника у нафтном сектору, Новосађанина Петра Гоње, у коме аутор покушава да докаже како планирана куповина НИС-а од стране мађарског MOL-a и ADNOC-a из Уједињених Арапских Емирата „није никаква гаранција за енергетску сигурност и безбедност земље”.

Такав закључак овај аутор Radara заснива на ставу да је 28. јануара настао „тотални обрт“, због чињенице да је „нафтовод Дружба оштећен у ратним дејствима у Украјини“, а да је након тога и Хрватска одбила да дозволи транспорт руске сирове нафте JANAF-ом. Имајући то у виду, Гоња закључује да сe „у новонасталим условима, када је обустављена испорука руске сирове нафте Мађарској“, правдање продаје НИС-а мађарском MOL-u потребом ургентног решења снабдевања Србије дериватима нафте може „упоредити са захтевом да се од слепца тражи да покаже пут“.

Уместо продаје НИС-а MOL-u, као резултата јануарског договора руског власника – Гаспромњефта и мађарске државне компаније, те мањинског партнера из УАЕ, за Гоњу је неупоредиво боља варијанта била да Србија „основни захтев за укидање санкција“ испуни „брисањем руског власништва на неколико начина, па и против руске сагласности“. Као пример таквог приступа, овај аутор Radara наводи Румунију и Мађарску, које су „донеле посебне законе, којим су избрисале руско власништво са својих нафтних тржишта“. Једном речју, овај дугогодишњи сувласник јединог лиценцираног произвођача нафтних деривата у приватном власништву у Србији – Стандард гаса (основан 2000. године, а од 2025. године у стечају), те очигледни поборник евроинтеграција Србије, залаже се, ни мање ни више, него за национализацију руског власништва у НИС-у.

ПОЛИТИЧКА А НЕ ЕКОНОМСКА СТРАНА ПРОДАЈЕ

Разлог за овакву, само на први поглед нелогичност, налази се у политичкој мотивацији коју аутор овог Radarove анализе невешто скрива позивањем на економске и енергетске „аргументе“ против прелиминарног купопродајног уговора између Гаспромњефта и MOL-a. Таква мотивација јасно долази до изражаја у томе што Петру Гоњи није спорна, из угла садашње ситуације на европском и светском тржишту нафте, само најављена продаја Гаспромњефтовог власничког удела мађарском MOL-u и емиратском ADNOC-u, већ и претходна „политичка одлука“ из 2008. године, која је „била пресудна за продају НИС-а Русима“.

Дакле, проблем за аутора у оба случаја је пре свега политичка, а не економска страна продаје НИС-а. Стога он упозорава на „могућност злоупотребе читаве трансакције, не само и искључиво у материјалном смислу“. У вези с тим Гоња са забринутошћу цитира недавну изјаву Марије Захарове, да „продаја удела у НИС-у мађарским и емиратским партнерима није повлачење, већ стратешко реформатирање“, те да сходно томе „Русија остаје присутна на Балкану, али у формату који Бриселу онемогућава коришћење санкција као инструмента уцене против Србије и руског капитала“. Имајући у виду изјаву Захарове, али и одлуку ЕУ да од 2027. године ни MOL неће моћи да купује руску сирову нафту, Гоња закључује да „куповином НИС-а, Мађарска постаје промотер руског интереса још 22 месеца, а Србија му се приклања“.

НАДЕ ПОЛОЖЕНЕ У ПОТЕНЦИЈАЛ УКРАЈИНЕ

Пошто ће, с обзиром на речено, „стратешки концепт ‚реформатирања‘ руског присуства на Балкану морати да причека окончање рата“, Гоња све своје наде у опструкцију таквог „реформатирања“ полаже у „потенцијал Украјине да испостави свој рачун у овој гозби“. У такве потенцијале овај енергетски стручњак Radara по свему судећи урачунава и диверзије на нафтоводу „Дружба“, које ради скривања очигледне одговорности кијевског режима приписује некавим безличним „ратним дејствима у Украјини“. Сличне наде аутор полаже и у хрватску уцену да JANAF-ом не може бити транспортована руска сирова нафта ослобођена за потребе мађарског MOL-a санкција САД и ЕУ. Због овог је, иначе, мађарска енергетска компанија већ пријавила хрватску компанију Генералном директорату за конкуренцију Европске комисије због злоупотребе монополског положаја..

Јасно је да је Radarovom ауторском тиму најважније разоткривање политичке позадине договора о продаји НИС-а између руског Гаспромњефта и мађарског MOL-a, а не енергетска безбедност Србије, као што невешто уверава читаоце Петар Гоња. Трагајући за политичком позадином прелиминарног купопродајног уговора, као и Меморандума који је закључен између MOL-a и Владе Србије, те садржаја будућег међудржавног српско-мађарског споразума у области енергетике, Radar даје медијски допринос кључном циљу америчких санкција против НИС-а – потпуном истискивању Русије из енергетског сектора балканских држава и последичном елиминисању сваког руског политичког утицаја на полуострву. Пошто је Србији без значајнијег присуства Русије у њеној привреди немогуће да води вишевекторску спољну политику и политику војне неутралности, то се интереси ауторског тима Radarа показују компатибилним са интересима ЕУ и САД, али некомпатибилни са интересима Србије и српског народа уопште.

ОГОЉЕНА ПРОПАГАНДА

Пошто иза Гоњиног текста стоје пре свега политички мотиви, овај аутор Radarа не даје било какве оцене монополске уцене хрватског JANAF, као што игнорише питање кривице Кијева за угрожавање енергетске стабилности Централне Европе и Балкана. Остајући на нивоу огољене политичке пропаганде против прелиминарног купопродајног уговора Гаспромњефта и MOL-а, Гоња не покушава ни да образложи тезу да би се у садашњој ситуацији у којој се нашло светско тржиште нафте због санкција Русији од стране САД и ЕУ, а онда и због америчко-израелског напада на Иран, насилно национализовани НИС у власништву државе Србије боље снашао од регионалних енергетског гиганата какав је мађарски MOL, уз светски енергетски гигант какав је емираћански ADNOC. Како би код читалаца појачао ефекат утиска о потпуној немоћи мађарског MOL-a, суоченог са украјинским диверзијама и хрватским уценама, да у будућности обезбеди енергетску стабилност Србије увозом јефтине (услед санкционог дисконта на тржишну цену) руске сирове нафте марке Urals, Гоња прећуткује чињеницу да MOL од 2025. године купује и допрема преко хрватске луке Омишаљ на Крку нафту из Казахстана (која се отпрема преко црноморске луке Новоросијска), али и из других земаља. Према писању Blumberga мађарска компанија је само у претходном месецу уговорила куповину 1 милион тона нафте која није из Русије и коју ће на Крк превести седам закупљених танкера.

ЦИЉ-ДИСКВАЛИФИКАЦИЈА РУСИЈЕ

Крајњи циљ ове Radarove анализе будуће продаје НИС-а јесте дисквалификација Русије у очима српских читалаца. Стога ауторове инсинуације о геополитичким интерсеима Русије због којих се жртвује енергетска сигурност Србије, тако што Москва уместо да са државом Србијом закључи купопродајни уговор то хоће да учини са мађарским MOL-om, који се у тексту представља као непоуздан снабдевач енергентима и компанија са лошом репутацијом у региону. Да се би се појачао утисак код српских читалаца о руској безобзирности, која је иначе према класичним западним русофобским стереотипима иманентна свакој „оријенталној деспотији“, Гоња одбијање Србије да национализује руски већински капитал у НИС-у доводи у везу са „сигурношћу и безбедношћу једног човека“. Реч је наравно о председнику Србије Александру Вучићу, који је, према Гоњиним инсинуацијама, некоришћењем права прече куповине наводно купиио заштиту Кремља.

У том смислу, аутор Radar-а не само да није објаснио да се право прече куповине не може користити у условима принудне продаје, већ и да члан 2. Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде забрањује национализацију имовине. Он је такође прећутао чињеницу да је на конференцији за штампу 25. новембра 2025. године Александар Вучић најавио могућност предузимања мера против Газпромњефта и НИС-а сличних онима за које се залаже Петар Гоња. А онда је, из неког разлога, председник Републике одустао од спровођења политичког програма Јунајтед групе.

ЗАКЉУЧАК НОВОСАДСКОГ АУТОНОМАША

Аутору Radarа нису, међутим, важне ове чињенице. Битно је једино да се у подељеној и завађеној српској јавности створи утисак да је договорена руска продаја НИС-а мађарском MOL-u у служби стратешких геополитичких интереса Русије, па у вези с њима Москва преко новог енергетског аранжмана учествује у очувању личне власти Виктора Орбана и Александра Вучића. Пошто се пре свега бави пропагандом идеолошких стереотипа класичне русофобије, али и с њом повезане србофобије, Radar не објављује озбиљне економске или геополитичке анализе. С тим у вези свако није случајно укључење у Radarov тим који се бави енегетиком времешног новосадског аутономаша, који је после 5. октобра 2000. године ортачки жарио и палио у енергетском сектору Србије са Миланом Дороњским, сином главног Брозовог аутономаша Стеве Дороњског, главног Брозовог аутономаша.