НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: ПАНТА ПРОВИДНИ
Фото Н. Скендерија
Припадао Којотима са Теразијског гребена.
Уоброчио се на литар вињака дневно.
А ни остало му није било страно.
Звали смо га Панта Провидни.Толико је био мршав.
Од Којота са Теразијског гребена мало је преживелих.
Они који су преживели су се толико променили да их нико не може препознати.
На Академију је ретко ишао.Урадио само један распеће у комаду мермера који му је поклонио најбољи српски вајар Матија Вуковић. Исус је имао велику дечју главу без косе.
Тај Исус је продат у Бору на изложби Крајински круг. Купио га је за доста новца неки гастарбајтер из Беча.
Данима смо га пропијали у паркићу преко пута Академије.
Ретко је јео. Ретко спавао.
Онда се изгубио.
Тридесет година нико га није видео. Сви су мислили да је мртав.
Појавио се на мојој књижевној вечери у галерији „Београд“.
Потрајало је. Пило се црно вино. Једино Панта Провидни и ја нисмо пили.
Нико није поверовао да је то он.Сви су мислили да је одавно мртав. Остарио. Препознали смо га по очима. Крупним. Зеленим.
Прочитао најаву у новинама и дошао.
У свитање, деведест пете, на вратима штенаре,ћумеза,штека у којем је живео Провидни, појавила су се три крупна човека у црним оделима. Црним кошуљама и црним краватама.
На поду пикавци, празне флаше,недовршене скице будућих скулптура. Неопране шољице кафе из којих је расла буђ. Стигао је пред зору и спавао обучен покривен прљавим јорганом.
Глад, рат, инфлација.Зле године.
„Јесте ли ви вајар Панта?“
„Јесам“, промуцао је.
„Пођите са нама!“
Панта је дрхтао. Покушавао да се сети шта се синоћ догодило. Али имао је рупу у сећању.
Ауто велики, црн, са страним таблицама.
„Дошли смо по вас да нам урадите рељеф Богородице са малим Исусом“
„Али, ја немам ни мермер ни алат…“
„Решићемо!“
Ушли су сва четворица у ауто и понудили га вискијем.
Провидни је отпио велики гутљај и престао да се плаши.
Сви су ћутали.
Провидни је покушао да почне разговор. Залуду.
У Аранђеловцу су купили метар са метар и по, педесет центиметара дебео мермер.
Купили и алат.
Кренули су према пустом селу у Хомољу.
Возили су сеоским путем поред непуштених кућа. Провидни је пио виски и било му је свеједно куда иду.
Испод Мироча стигли су до три нове куће крај извора. Једнаке. У близини римске рушевине.
„Бирај!“
Панта је изабрао прву.
Унутра замрзивач пун дивљачи и овчетине.
У подруму бачва са вином.
„Треба ли још нешто?“
„Не…“ рекао је Панта Провидни.
„Ми идемо за Беч. Враћамо се за месец дана.Завршићеш до тада!“
За тих месесец дана никог није видео.
Видео је само двојицу незнанаца са детектором за злато који су се шуњали по рушевинама.
А и они су побегли кад су га угледали.
Виђао је само шакале.
Лутао планином и брао вргање за гулаш.
Клесао лик Богородице.
Око цене се нису погађали. А Панти је било добро.
Легао је са мраком и устајао у зору.
Сећао се легенде о Унаму, уклетом римском граду којег су још Немци , Французи, Обреновићи тражили.
После месец дана су се појавили.
Долазили су из Беча само да лове. Били су у ловачким оделима.
Ушли су у кућу да им покаже шта је урадио.
Кад је угледао лице Богородице најмладји је крикнуо, почео да плаче,да је љуби и удара главом у камен.
Разбио аркаду. Потекла је крв по мермеру. По лицу Богородице.
„То је она, то је она!“
Његовој трудној жени пукао је водењак. Возио је пијан најбрже што је могао.И ударио у камион. Погинула му је трудна жена.
Лик Богородице који је Провидни исклесао био је лик погинуле жене. За споменик.
Кад се смирио, извадио је крвавом руком гомилу марака из џепа и гурнуо Провидном у џеп.Није бројао.
Није ни Панта.
Са првом екипом ходочасника отишао у Јерусалим.
Остао три месеца дана. Тамо су га крстили у реци Јордан.
Престао да пуши и пије.
За књижевно вече сазнао је из новина и дошао да нас види.
Нестао је као што се и појавио.
