Милош Ковић
Вожд и чеда отачаства
Милош Ковић (Извор: Искра)
„Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета“ – писао је Свети Сава, из Јерусалима, игуману манастира Студенице Спиридону. Ове заветне речи, написане, како се сматра, пред сам одлазак Светитеља са овога света, као да су упућене нама, небројеним поколењима његових чеда, све до данашњег дана. Знамо ли, међутим, шта су то завети Светог Саве? Да ли његова чеда и сада држе његове завете, или су их можда напустила и погазила?
Светог Саву је већ Доментијан, његов ученик и биограф називао „вождом отачаства“. Он га је поредио са Мојсијем, кога је звао „вождом скупу Израиљеву“. По Доментијану, српски народ је „нови Израиљ“, „други Израиљ“, „изабрање Божије“. Он наглашава да су, док је први Израиљ умео да одступи од завета, „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна завету који су, кроз Светог Саву и потом његовог оца Светог Симеона, дали Господу.
Мојсије је, како знамо из Старог Завета, разнородна племена, давши им веру и законе, ослободио, ујединио и учинио их јеврејским народом. Најважније, племена су постала народ онога часа када су Синајским заветом чувања те, мојсијевске вере, била спојена са Господом. Од тада, народ је морална и историјска заједница, коју обавезују дата реч и сећање на претке, чији савез са Господом обавезује све њихове потомке.
То је са српским народом урадио Свети Сава. Знамо да је код Срба и пре Светог Саве било православне духовности и, више него код Јевреја пре Мојсија, народне и државне самосвести. Али оснивањем аутокефалне, самосталне Српске цркве, оснивањем српског манастира Хиландара на Светој Гори, Свети Сава је самосвест Срба коначно испунио православном вером, чиме јој је дао тврд темељ и јасан правац којим Срби, ево, настоје да иду пуних 850 година од његовог рођења.
Шта је, како се каже већ у његовом времену, „завет отаца“ и „права вера“ коју треба следити, Свети Сава ће нарочито језгровито рећи у својој Жичкој беседи из 1221. године. За разлику од Јевреја, то неће бити некаква посебна вера која обавезује само један народ, већ Светосавље, које ће Свети Владика Николај Охридски и Жички дефинисати као „Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином“. То Светосавље, тај „завет светих отаца наших Саве и Симеона“, учиниће њихово „српско отачаство“ тако самосвесним, жедним слободе, самосталности, аутокефалности, неспремним да своју срећу и спасење преда у руке иноверних и иноплеменика.
Зато Савин брат, краљ Стефан Првовенчани, у Житију Светог Симеона, када описује како му је брат Вукан уз помоћ Угара протео престо, каже да је он „занемарио заповест господина и оца својега“ и „извео иноплеменике на отачаство своје“. Стефан је, међутим, „повраћен у отачаство своје“ „правим благословом и молитвом господина ми светог Симеона“, „по завету и молитви оног Светог“.
Опредељење Светог Саве за Царство Небеско, као сама срж Светосавског завета, сведочило је да је ту била реч само о потврди Новог Завета историјским искуством једног народа. Свети Сава се окренуо Царству Небеском већ својим бекством из палате у манастир, али и опредељењем за православну, „праву веру“, у времену привидног слома православног света, у коме су римокатолички крсташи, непосредно по ослобођењу Србије од ових иноплеменика, срушили Византију. Подсетимо се, 13. век је доба свеопштег јуриша крсташа на српски и словенски исток, од угарских похода на Србију и на такозване богумиле у Босни, преко уништења Византије, до пропалих похода Швеђана и тевтонских витезова на Русију Светог Александра Невског. У том времену, Свети Сава је, оснивањем нових епископија, чак померио границе православља на запад. Када је успоставио Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих епископија Охридске архиепископије, чија су се средишта налазила у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епархију. У држави Немањића, названој „Српска земља и Поморска“, римокатолици ће, међутим, бити у потпуности заштићено становништво. У изворима нема података о међусобним, верским трвењима. Напротив, има много трагова, међу којима су архитектура Дечана и Студенице највидљивији, плодне, стваралачке синтезе два света на тлу српске средњовековне државе.
После искушења крсташког, ратоборног римокатолицизма из 13. века, у наредном столећу са истока ће стићи нов, муслимански изазов. Од Светог кнеза Лазара очекиваће се да светосавско опредељење за Царство Небеско потврди спремношћу на жртву у одбрани праве вере и српског отачаства од „исмаилћана“. О том избору кнеза Лазара, о Косовском завету, у потоњим вековима певаће српски гуслари, нарочито јасно у песми „Пропаст Царства српскога“. Раванички монах, савременик Косовског боја, приповедао је да се Лазар, пре битке, „топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући“, „и молитвама ових наоружавши се“, „богооца Давида реч у срцу носећи“, овако обратио Богу: „Но, Господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“. Косовски завет јесте, дакле, потврда Светосавског завета, који је, опет, укорењен у Старом Завету првог Израиља, али је, пре свега, својом саможртвеном поруком спасења, остварење Новога Завета Господа нашег Исуса Христа.
Светосавски завет значио је, као и Мојсијев завет, примање, чување и поштовање закона, неодвојивих од праве вере. Закон и вера за Мојсија и Светог Саву су синоними и они ће то у српском језику остати све до 20. века. После манастирских типика, Свети Сава је своме отачаству даривао Законоправило, које ће усмеравати духовни и политички живот српског народа кроз дуги низ потоњих векова. Истраживачи су одавно уочили посебну пажњу са којом Законоправило уређује породичне односе. Сергије Троицки и Димитрије Богдановић приметили су да је Свети Сава, састављајући Законоправило, преузимао византијско законодавство, али је у исто време изостављао све оно што је водило ка позновизантијској превласти државе над црквом, као и остварењу папистичких амбиција Цариградске патријаршије. Светосавска мисао свему је давала српски тон и правац. Богдановић је уочио да је у политичкој мисли средњовековних Срба, за разлику од Византинаца, веома присутна идеја „народа Божјег“, „новог Израиља“ и „изабраног народа“.
Свети Сава је остао грађанин православне хришћанске васељене, трајно везан светогорским опредељењем и поклоничким путовањима за море и Средоземље. У исто време, Свети Сава свога оца, Светог Симеона, назива „отачаствољупцем“. Та заборављена реч (уместо које данас употребљавамо страни појам – „патриота“) понајпре би могла да се односи на самог Светог Саву. О Савином отачаствољубљу понајбоље сведоче његови противници. Охридски архиепископ Димитрије Хоматин, гневан због оснивања Жичке архиепископије и издвајања српских епископија из његове јурисдикције, тврдио је да је Светог Саву „љубав према отаџбини заробила“, иако је претходно, побегавши на Свету Гору, био „оставио своју земљу и родбину и цело очинско наслеђе“.
Срби су и пре Светог Саве, у добу Вишеславића и Војисављевића, ратовали за ослобођење и уједињење. Он је, међутим, извршио пуну духовну еманципацију, успоставио аутентичан, српски поглед на свет, учинио српску перспективу референтном и подразумевајућом.
О томе сведочи нарочито чињеница да је Свети Сава учинио српски језик – српску редакцију старословенског језика, српскословенски језик писан ћириличним писмом – свеопштом нормом духовног, литургијског, књижевног, уметничког живота српског народа. До тада, српскословенски је на западу Српске земље и Поморске био потискиван латинским језиком, док је на истоку, на тлу Охридске архиепископије, био тек толерисан. Српски језик се до данас умногоме променио. Вера и језик ипак остају кључни чиниоци идентитета сваке људске заједнице, па и српског народа.
Коначно, у потоњим вековима, Светом Сави припала је улога заштитника српске школе и просвете. Он је био кључни српски (про)светитељ, све до појаве просветитељства 18. века и Доситеја Обрадовића. Свестраност његове личности оличавала је идеале којима је школа вековима тежила: побожност, аскетизам, самодисциплина, поштовање закона, ученост, умеће и радост преношења и примања знања и искуства.
Пошто смо оцртали основне обрисе завета Светог Саве, погледајмо да ли и колико тај завет поштују његова данашња чеда, данашњи православни Срби, они које Доментијан назива „сва деца отачаства“. Измеримо се, дакле, светосавским аршинима.
Српска црква, баш као у времену у коме ју је устројио Свети Сава, живи и спаја своје вернике са прецима, савременицима и потомцима, у заједничком предосећању, предукусу Небеског Царства. У њој се, упркос свим искушењима, међу којима је настојање државе да је себи подреди свакако најозбиљније, осећа препород. Светосавски и Косовски завет, без прекида присутан и делатан унутар Цркве, у последњој деценији стекао је „право грађанства“ у најширој српској јавности. Препород је утолико видљивији уколико је Црква више гоњена – данас на тлу Косова и Метохије, јуче у Црној Гори, прекјуче у целој Титовој Југославији. Оволики број верника, који живе литургијским животом, Српска црква вероватно није имала у својој нововековној историји. Није свуда исто; обнова као да се осећа више у градским, него у сеоским срединама. На литургијама, храмови Српске православне цркве, од Приједора и Шамца до Ниша и Пирота, од Сомбора и Зрењанина до Тивта и Бара, пуни су претежно младог света. Тај, нови нараштај, на јавну сцену ступио је са литијама у Црној Гори.
У расејању, нарочито у Северној Америци и Западној Европи, постоји не посебно масован, али врло упоран тренд приступања иновераца Српској православној цркви. То је само део ширег процеса окретања данашњег западног човека православљу, као јединој хришћанској верописповести која одолева ударима крајњег либерализма и атеизма. Цркве су празне и напуштене нарочито у европским протестантским земљама; у исто време, тамошњи храмови Српске цркве пуни су верника. Штавише, Срби откупљују њихове напуштене цркве, спасавају их да не постану кафане, удахњују им нови живот. Има српских парохија, нарочито у Америци, које су и саме погођене процесом атеизације западног света; преобраћеници су ту упорнији у доласцима на литургије од самих Срба, па наши свештеници све чешће, због њих, служе на локалним језицима.
Знам да Срби ван Србије не воле да слушају критике на њен рачун, јер она у свом најближем окружењу има сасвим довољно критичара, па и непријатеља. Али, покушајмо да сви заједно сагледамо ствари онаквим какве заиста јесу, по истини, онако како нас учи Свети Сава, и онако како Мајка Јевросима учи Краљевића Марка: „ни по бабу, ни по стричевима, но по правди Бога истинога“. У Србији, наиме, политичке, медијске и пословне елите неретко су врло хладно, па чак и непријатељски расположене према Српској цркви и њеном Заветном Предању. Најновији догађаји показују колико се лако, преко медија и друштвених мрежа, најшири слојеви, поготово образована средња класа, могу окренути против Српске цркве, баш као и 1945. године. Већина младих људи у Србији и данас је одана материјализму, нихилизму и крајњем индивидуализму, увезеном са Запада. Генерације њихових родитеља и наставника у томе су одавно огрезле. Уместо сакупљања чињеница и поузданих знања, цели нараштаји и даље су заслепљени помодним идеологијама, од крајњег либерализма до екстремно левичарских идеја, титоизма и југословенства.
Напуштање Светосавског завета оставља дубоке последице у духовном и политичком животу отачаства. Обезбожење по правилу прати разарање породице и пад наталитета. Свети Сава је, судећи по Законоправилу, то веома добро знао. Демографско пропадање је главна невоља и највеће искушење Србије и Републике Српске.
Уз то, Србија је увелико изгубила суверенитет, ону самосвест и слободу коју је својим чедима, као најдрагоценије наслеђе, оставио Свети Сава. Њен политички, економски, културни живот сведочи о томе да је доспела у стање полуколоније. То се најјасније види по равнодушном ставу власти и највећег дела опозиције према страдалним сународницима и светињама на Косову и Метохији. Чак ни масовни студентски и грађански протести у Србији нису избили због издаје Косова и распарчавања Србије, него поводом трагедије на железничкој станици у Новом Саду. Захтевају се обрачун са корупцијом, независност институција и праведније друштво. Косово се или прећуткује, или се додаје на самом крају листе захтева, готово као фуснота, како се не би рекло да је потпуно заборављено. Савина чеда у Србији, деца српског отачаства, нису равнодушна према судбини сународника и светиња на Светој српској земљи, на Косову и Метохији, али мреже које су разапете над Србијом чине их резигнираним и пасивним.
Напуштање Светосавског завета видљиво је и на другим примерима. Најизразитије је у уплетености власти у Србији у умањивање броја жртава логора смрти Јасеновца и размера геноцида над Србима у НДХ. У таквим условима, када се тргује слободом, Светињама, предачким жртвама, треба ли се освртати на остале видове Светосавског завета? На стање правне свести у Србији? Или на однос према српском језику и нарочито ћирилици? Посебно болну тему представља наше школство, од основних школа до универзитета – оно је у стању поодмаклог распадања. Власти су наше школство препустиле страним утицајима и лобистичким групама; блокаде су га готово дотукле.
Стање у Републици Српској, међутим, значајно је боље. Ратна искушења, као и данашњи покушаји да Српска буде угашена, ту су ојачали Светосавску свест. Пошаст помодних идеологија, укључујући југословенске, титоистичке заблуде, ту је сведена на најмању меру. Српски народ из Босне и Херцеговине још у добу комунизма био је један од главних ослонаца Српске цркве; он то умногоме остаје и данас. Српски језик и ћирилица нису угрожени као у Србији; стање у школама неупоредиво је боље. Демографско пропадање Српске, међутим, није само последица економских невоља и исељавања; оно указује на исту болест од које болује и Србија – на обезбожење и ширење нихилизма у најширим друштвеним слојевима. Расељавању доприноси и огорчење због различитих видова корупције проистеклих из запостављања законитости. Корупција је, наравно, омиљена тема оних који желе да угасе Српску и распарчају Србију. Упркос невољама, верујем да Српска у себи носи семе будуће обнове целог српског народа.
У Боки Которској, Црној Гори и Херцеговини посебно снажно осећа се наслеђе Светог Саве. Ту су велику, Светосавску и Косовску обнову донели митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Литијски покрет обновио је снаге целог Српства. Црква и њен народ тада су се одбранили, али нису победили. Само су, до следеће прилике, остављени на миру. Стање у управљачким елитама ту је чак горе него у Србији. Оне су опрале руке од српског питања, отвореног са разбијањем Југославије, распарчавањем, потом протеривањем и уништавањем Срба. О томе сведоче признање независности Косова, које је до данас на снази, честитке које се редовно упућују приштинским сецесионистима поводом њихових „празника“, гласања против Србије у УН, присуство црногорских званичника на прославама етничког чишћења Срба у Хрватској, њихова незаинтересованост за судбину Српске, Срба у Хрватској, Федерацији БиХ, Македонији. Црна Гора је, и то се јасно види, чланица НАТО пакта. Зато полуге моћи остају у рукама етничких Црногораца. Срби, који сада учествују у власти, чине оно што се може у датим околностима. Чак и због тога изложени су медијским кампањама и нападима. Посебно је апсурдна чињеница да српски језик, којим говори убедљива већина становника Црне Горе, ту нема статус званичног језика; ћирилица је готово протерана из јавног простора. Срби су све присутнији у култури и образовању; па ипак, то није донело суштинске промене у наставним програмима, срачунатим на то да се настави са претапањем Срба у етничке Црногорце.
После Срба на Косову и Метохији, најтеже је онима који живе у Хрватској и Северној Македонији. Ту се наставља асимилација Срба, започета још 1945; у Хрватској, она се нагло убрзала после уништења Крајине, „Олује“ и довршетка геноцида започетог 1941. године. Чак и тамо, Свети Сава и Српска црква остају са својим народом. Светитељ и његова црква најјачи су у најтежим условима, као у временима раног хришћанства. Они свакоме ко хоће да чује отварају просторе завета и слободе, које им не може одузети ниједна државна власт.
Дијаспора је данас један од најважнијих, скривених ресурса српског народа. Стара српска емиграција из 1945, избегла је идеолошке и идентитетске експерименте којима је отачаство било изложено; она је наставила тамо где смо заустављени 1941. године. И данашње српско расејање везано је за Српску цркву, јер је искуство показало да се они који је напусте асимилују већ у истој, или у наредној генерацији. Дијаспора има своје невоље, међу којима су неслога и брзо претапање најважнији. Она, међутим, располаже знањима, контактима и материјалним средствима којима може да помогне отачаству. Оно, међутим, до сада није на озбиљан и посвећен начин приступило питању сарадње са расејањем.
Пут у обнову је, како се види, познат, прав и јасно видљив. Онда када су се држали Светосавског и Косовског завета, Срби су опстајали и побеђивали, чували су своју земљу и имали порода. Тада су градили Студеницу, Хиландар, Жичу, Високе Дечане, Грачаницу, Манасију, Крушедол, писали Горски вијенац и Охридски пролог. Када су завет напуштали, утапали су се у друге народе и ишли из пораза у пораз. Од нас се ни данас не тражи да измишљамо нове идеологије, нити да усвајамо најновије идеје и велике замисли. Потребно је само да будемо оно што јесмо, или смо некада били, да се, како то омладина каже, вратимо на „фабричка подешавања“, да у себи пронађемо сопствену стајну, упоришну тачку, онако како нас је учио Свети Сава. После тога, све остало ће се подразумевати и долазити на своје место.
Свет, који нам у 20. веку није био пријатељ, сада се брзо мења. Долази време великих искушења, али и различитих могућности. Када нам се оне укажу, будимо спремни. Останимо верни Царству Небеском. Сачувајмо Светосавски завет.
Беседа изговорена на Светосавским академијама црквених општина у Шамцу и Тивту 2026. године
