Шта стоји иза приче о признању НВО ЦПЦ: Вартоломеј, Фанар и наставак притисака на Српску православну цркву у Црној Гори
Патријарх Вартоломеј
Најновије информације које долазе из руских безбједносних и црквених кругова, а које говоре о наводној намјери васељенског патријарха Вартоломеја да додјели аутокефалност тзв. Црногорској православној цркви, не могу се посматрати као изолован догађај, нити као питање унутрашњег црквеног уређења у Црној Гори. Напротив, ријеч је о наставку једног ширег и препознатљивог обрасца у којем се црквена питања користе као инструмент политичког и геополитичког притиска — прије свега на Српску православну цркву и српски народ у цјелини.
Овакве најаве не изазивају чуђење, већ потврђују оно на шта се упозорава годинама: да се питање НВО ЦПЦ не заснива на канону, вјери и предању, већ на политици, идеологији и покушају прекрајања историје.
ИСКУСТВО УКРАЈИНЕ КАО УПОЗОРЕЊЕ
Примјер Украјине остаје кључан за разумијевање данашње ситуације. Одлука Васељенске патријаршије да 2018. године призна структуру насталу ван канонског поретка, и то упркос противљењу канонске Украјинске православне цркве, довела је до највећег раскола у православљу у посљедњих неколико вјекова. Тај потез није донио јединство, већ је произвео прогоне, отимање храмова и дубоку духовну и друштвену подјелу.
За српску црквену и националну свијест, украјински сценарио представља озбиљно упозорење: аутокефалност додијељена политичком одлуком, без сагласности канонске цркве и без консензуса православног свијета, не доноси мир, већ продубљује сукобе.
НВО ЦПЦ И ПРОБЛЕМ КАНОНСКОГ НЕПОСТОЈАЊА
Такозвана Црногорска православна црква, која је правно регистрована као невладина организација, нема апостолско прејемство признато од било које канонске православне цркве. Њено ,,свештенство“ није у канонском општењу са православним свијетом, а њено постојање никада није потврђено ни од једне помјесне цркве.
Ово није питање „идентитета“, већ елементарног црквеног поретка. Црква се не оснива политичком одлуком, нити се аутокефалност стиче медијским притисцима и лобирањем, већ искључиво у оквиру канонског система који постоји вијековима.
Историјски гледано, мит о „укинутој аутокефалној Црногорској цркви“ представља модерну конструкцију, насталу крајем XX вијека, а не историјску чињеницу. Митрополија црногорско-приморска је кроз цијелу своју историју била дио јединственог српског црквеног простора, са јасним духовним, канонским и народним континуитетом.
ЗАШТО ЈЕ СПЦ ПРАВА МЕТА
Уколико би се сценарио признања НВО ЦПЦ заиста активирао, мета не би била Црна Гора као држава, већ Српска православна црква као институција која представља најстарији и најстабилнији ослонац српског идентитета западно од Дрине.
СПЦ је у Црној Гори показала да може да мобилише народ мирно, достојанствено и демократски, што је било јасно током литија 2019–2020. године. Управо та снага и та легитимност чине је препреком пројектима који настоје да редефинишу идентитет простора без сагласности већине вјерног народа.
Из те перспективе, НВО ЦПЦ служи као инструмент притиска: не да би се створила нова црква, већ да би се ослабила постојећа.
ПОСЉЕДИЦЕ ПО ЦРНУ ГОРУ И ПРАВОСЛАВЉЕ
Признање НВО ЦПЦ не би донијело стабилност Црној Гори, већ би произвело нове подјеле међу православним вјерницима, угрозило међувјерски мир и отворило простор за сукобе око имовине, храмова и духовне надлежности.
За православље у цјелини, то би био још један корак ка даљој фрагментацији и слабљењу саборног принципа, на којем Црква почива од самих апостолских времена.
Наводна намјера патријарха Вартоломеја да додјели аутокефалност НВО ЦПЦ не представља духовни чин, већ политички сигнал. Она се уклапа у низ потеза који православље гурају ка подјелама, а Српску православну цркву стављају под константан притисак.
Без канона нема Цркве, а без истине нема мира. Зато питање НВО ЦПЦ остаје оно што је од почетка било — питање политичког пројекта, а не црквене стварности.
