Милан Ружић

Последње писмо

23.12.2025.

Милан Ружић

Дан пре уласка у 2026. годину, у Данској ће поштар доставити последње писмо. На овај начин не само да се урушава традиција стара преко 400 година, већ ме је ова вест затекла више као знак одумирања једне од последњих ствари за коју је ипак био потребан одређени труд. Све се преселило, заједно са нама, на дисплеје телефона и екране рачунара, и свет ће од овог тренутка, сасвим сигурно, тежити укидању писама и у другим државама, јер знамо да кад глобализам такне у нешто, то не остаде живо. Данска ће на овај начин растеретити свој буџет за 2.500 плата, па само сачекајмо да наши чују за ово…

Није се мало тога променило за мојих досадашњих 37 година… Настало је много тога што је у мом детињству деловало као далека будућност и научнофантастична прича, али много више ствари је нестало. Баш скоро смо на једној књижевној вечери имали случај да је један глумац рекао ону чувену — окрени нулу. И ништа се није догодило. То више није ствар на коју ће публика реаговати.

Тако ће и за ко зна колико година, али свакако нећемо много чекати, неко поменути писмо, а млађима ће неко морати да објасни да је у питању претходник мејлова или ДМ-а (како се популарно називају директне поруке на друштвеним мрежама). А тај неко ко буде објашњавао, свакако ће то учинити због ситуације и  мораће брзо да објасни да се нешто друго не пропусти, па неће стићи да пренесе радост или бол писања, причу о траговима суза и размазаног мастила, мирисању папира, стављању цвета у коверту, предавања писма поштару или убацивање у китњасте црвене поштанске сандучиће на трговима градова. И ко ће тек пренети онај дивни, а понекад и застрашујући, осећај чекања код сандучета закаченог на зид зграде или за капију и свакоминутног проверавања, дизања завесе кад чујете мотор или ауто, трчања на прозор када зашкрипе улазна врата од зграде или дворишта, па и дрхтање руку док отварате драгоцену коверту, неспретно развијате спретно савијени папир.

Па замислите само колико ће бити тужно када детету у овим данима неке од будућих година кажете: „Хајде, отвори лаптоп и напиши мејл Деда Мразу шта желиш да ти донесе.ˮ

Глобализација ће од свих нас направити Маркесовог пуковника коме више нема ко да пише, а ми ћемо чекати, јер писмо је ипак подразумевало некакав труд и доказ да је пошиљаоцу стало, a ми желимо да се за нашу наклоност или пажњу неко барем мало потруди. Данска није далеко, али обећање о једном свету, у ком руком писана реч нешто значи, делује све даље. Другачије ће сад одзвањати чувена песма „Return to Senderˮ у извођењу једног од првих манекена савременог света, апостола онога што називамо глобализмом.