„САРАЈЕВСКИ САФАРИ“: ЗНАЛО СЕ, ЗНАЛО

Ближио се крај рата у Босни и Херцеговини, а италијанска штампа почела је да пише о крвавом „сарајевском сафарију“, лову западних богаташа на људе у тешким ратним околностима. Тако су „Вечерње новости“ 31. марта 1995. пренеле Танјугову вест о писању италијанске штампе. Ево је у целини.

САФАРИ НА СРБЕ 

Невероватно, али, изгледа, истинито: богата западна клијентела с немачких и енглеских аеродрома у све већем броју одлази на „ратне викенде“ на кризна подручја претходне Југославије, пренела је јуче штампа са заседања „суда народа“ у северноиталијанском граду Тренту. 

Програмом те нове ( уносне ) врсте „ратног туризма“, предвиђена је могућност великог улова снајпером.

„Одведу те тамо високо, на брдо, на место заштићено врећама песма и бетонским заклонима“,  преноси италијанска штампа сведочење у Тренту неког неименованог „туристе“. При том је безбедност „туриста“ већа него него на сафарију, да се и не говори о „узбуђењу“. 

„Кроз снајперски нишан види се као на длану.“ Довољно је само потегнути обарач. „“Мета“ је беспомоћнија од антилопе у савани“, рекао је у Тренту један други „туриста“.  

„Ако промашиш, благо те назову „сероњом“, а ако „контура“ падне, уследе честитања и тапкања по рамену“. „Добар стрелац“ се реваншира туром вискија или јевтиније шљивовице“, рекао је тај љубитељ „снајперског туризма“. 

Дневник „Ла Воће“ је још прошло године писао о „ратном туризму“, којим се, у недостатку „обичног туризма“, бави једна агенција из Сплита.

Клијенти те агнеције проводили су ноћи у хотелима на далматинској обали, а дане на ратиштима у Херцеговини и у Босни, где су уживо гледали рат, или, ако желе, учествовали у њему.

„Море је било близу да би се у њему опрале прљаве или крваве руке, а за релаксацију од ратних узбуђења добро је долазила сетна далматинска балада на терасама многобројних хотела, одакле су ратна збивања потерала „нормалне туристе“, писао је „Ла Воће“.“

Крајем марта 1995, о томе је писао и лист „Коријере дела Сера“, а ових дана преноси “Klix.ba”. Под насловом “Туристи да воде рат”, новинар Венанцио Постиљоне пренио је тврдње „Сталног трибунала народа“. У чланку се наводи да су “викенд-ратници” полетали са мањих аеродрома у Европи, под пуном ратном опремом. И пуцали су на све што се креће – жене, децу, цивиле.  Постиљоне је тврдио да је ова врста звреског понашања богатих слична тзв. „сексуалном туризму“ у бедним земљама, разорених сиромаштвом и ратом. 

Писало се и о италијанским хуманитарцима из града Магенте, који су, са благословом локалних римоктаоличких свештеника, носили помоћ у Херцеговину, а ноћу пировали и дружили се са усташама, са све фашистичким поздравом. Заменик градоначелника Магенте, Емануел Тоређани, путовао је сваког месеца у Мостар. Изјавио је:“Шта фали да останемо на мостарској обали и поједемо нешто добро? Ми помажемо и радимо тежак посао, имамо право и на тренутке уживања.” Што се усташа тиче, рекао је: “У ратној зони сретнеш свакога. Не можеш правити разлику.”

ХОЋЕМО ПУНУ ИСТИНУ 

Оно што, за сада, знамо: филм о „сарајевском сафарију“ дело је србомрзачког двојца – један бошњачки имам и један словеначки квази – документариста (1) направили су причу чији је циљ један – да Срби опет буду криви за све што се дешавало у рату у Босни и Херцеговини. О свему овоме требало би спровести озбиљну истрагу – али ко ће то да учини? Некакав „кенгурски суд“ попут Хашког трибунала, који је уанпред донео све пресуде, и све су поротив Срба? „Високи представник“ нечега у Босни и Херцеговини, који је такође против Срба? 

Наравно, после „афере Епстин“, али и пре тога, свима нам је јасно да су богата чудовишта са Запада више него спремна на свако непочинство. Они преко својих мега-корпорација, типа „Блек Рока“, свакодневно убијају на хиљаде и десетине хиљада људи, и тиме настављају праксу колонијалних злочинаца од шеснаестог до прве половине 20. века. То су потомци оних који су ловили Абориџине, као „прелазну форму“ између човеколиких мајмуна и људи, и  за то су имали „ловачке дозволе“. 

Њима, западним злочинцима, никад и ништа не можемо и не смемо веровати. А истина се мора сазнати. То је једини начин да се отворе путеви ка будућности.