
Закулиснe игре српских власти и пријатеља им из Вашингтона и Брисела с циљем да лише Србију најважнијег од „четири стуба“ а Русију њених разумљивих геостратешких интереса на Балкану (амерички се, биће, подразумевају) нису од јуче. На видело су изашле заједно с проблемом око НИС-а. Није искључено да су инструкције америчком „пријатељу“ Србије стигле од Вучићевих емисара – заклетих натофила и русофоба попут Марка Ђурића и Драгана Шутановца.
Захтев из Вашингтона да Нафтна индустрија Србије без дана одлагања прекине производњу, режимски медији дочекали су не осудом прекоокеанских насилника него општом хајком на Русе и руске званичнике. Нашироко се распреда о руској „незахвалности“, Вучићевом наводно доследном опирању да Русима уведе санкције, па не само преиспитује руско-српско историјско пријатељство него и закључује да га никад није ни било. Притом се прећуткују силне антируске резолуције и декларације које је овај послушно потписивао од Дубровника до Тиране, наоружавање украјинске солдатеске и др. Медијски хајкачи и послушници пуних тринаест година служе „суверенисти“ да обмане јавност и припреми је да, једну за другом, без отпора прихвати по државу поразне одлуке.
На ванредној, па још отвореној, седници Владе, не би ли показао да „нема шта да крије“, још једном је народу „провукао кроз уши“ некооперативност руске стране. Понудиће, рече, ако треба и вишу цену, само да избегне национализацију НИС-а, као да и једно и друго није пука отимачина туђе имовине коју власник не жели да прода. На крају је, тобоже забринуто, пред камерама поделио задатке, а наговештај „тешких одлука“ препустио млађаној министарки.
Терор који Трампова Америка спроводи над грађанима Србије, а Вучићеви промотери то називају пријатељством, сваки разуман човек види као тешко појмљиви мазохизам, изостанак минимума самопоштовања – једино у чему је Вучић све време своје владавине увежбавао послушни пук.
Оно што Вучић не може да опрости руском руководству, а што је од виталне важности за очување Косова и Метохије, јесте чињеница да је Руска Федерација једина држава која се, кад је у питању српска покрајина, упорно држи Резолуције 1244, а које се потписивањем Бриселског споразума и прихватањем француско-немачког плана сам поодавно одрекао.