
© AP Photo
Словенци, као послушни поданици империје данас раде супротно од онога што су радили осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, када су пошто-пото желели да се одвоје од Балкана. Сада су за Балкан „забринути“. Ал све је то део игре – тада су имали задатак да поделе српски фактор у више малих држава, данас им је на мети Република Српска.
Овако политиколог Александар Павић објашњава феномен напрасне заинтересованости и „бриге“ Словеније за балкански простор.
Крајем осамдесетих и почетком девдесетих година прошлог века, Словенија је из петних жила чинила све да се отцепи од Југославије – толико је словеначким политичарима било стало до независне државе да су отпочели грађански рат у бившој држави.
Током година, негирали су сваку припадност Балкану, наглашавајући своју приврженост Централној Европи и традицијама бивше Хабсбуршке монархије да ни припадници балканских народа који деценијама живе у Словенији не могу да добију словеначко држављанство.
Међутим, ових дана, рекли бисмо одједном, словеначка политика постаје нагло заинтересована за прилике на Балкану – склапа војни савез са Хрватском уз напомену словеначког министра одбране да његова држава има посебну одговорност за БиХ и Косово и Метохију. На крају су увели и санкције председнику Републике Српске Милораду Додику, па је тако Љубљана открила да је њихова „одговорност“ првенствено усмерена – против Срба.
Овакву напрасну заинтересованост Павић објашњава чињеницом да је Словенија део антисрпског пројекта. Њихов излазак из Југославије био је наредба како би се српски фактор поделио у више нових државица.
„Словенци су увек послушни субјекти империје. Сада раде обратно, али само не ради реконституисања Југославије него опет ради сузбијања српског фактора у Босни и Херцеговини. То је искључива сврха овога што они раде и они наравно то не раде сами, они то раде по налогу“, каже наш саговорник.
У овом смислу, као продужена рука својих налогодаваца, они ће увек бити заинтересовани за Балкан и сада је ред на Републику Српску, с обзиром да су њихове газде заинтересоване за тај простор. И ту се враћамо на причу о незавршеном послу НАТО-а на Балкану.
„Незавршени посао је то што, захваљујући противљењу Републике Српске, то јест власти на челу са СНСД-ом и Милорадом Додиком последњих двадесетак година, БиХ не може да уђе у НАТО. И сад је куцнуо час да се изврши максимални притисак на Додика преко лажног високог представника, немачког држављанина Шмита, преко санкција, преко квази избора које је ЦИК БиХ расписао за 23. новембар… Ово је све део те кампање. Значи, Словенци су се опет, као и крајем осамдесетих година само ставили у службу сузбијања Србије, тј. сузбијања Срба. Они су се ставили у службу новог антисрпског пројекта“, додаје Павић.
Према Павићевим речима, досег словеначке моћи није велики; међутим, Словенија је НАТО држава, а преко НАТО државе, како каже, може много тога да се обавља. На пример, може да се користи њена територија, као што може се користити територија Хрватске.
Из ове две државе може да се, на пример утиче на Дистрикт Брчко, где, како Павић каже, не треба много снаге да се у тој тачки Република Српска подели на два дела – тај сценарио наш сагoворник оцењује као један од најопаснијих.
„Словенија сама по себи не представља практично ништа, али она је гранична држава НАТО пакта и тако треба на њу гледати. У словеначким униформама може се појавити било ко, битно је да је то НАТО и на Словенију тако морамо да гледамо, као што тако морамо да гледамо и Хрватску“, напомиње Павић.
Једине чланице НАТО-а које су наклоњене српском фактору су Мађарска и донекле Румунија. За разлику од њих, Словенија и Хрватска су најекстремнији и најпослушнији, односно највољнији извршиоци задатака против Срба, а сада су на мети Додик и Република Српска.
„И они су сасвим вољни да себе, своје државе, своје територије, своју војску ставе на располагање. И они се чак ту много и не питају, као што се европске државе не питају много што се тиче рата против Русије преко Украјинаца. Тако се ратује против Срба опет преко Словенаца и Хрвата“, закључује Павић