Ехо срамоте у Загребу: Можда ће им Дубровник опростити, али онима који су носили транспарент сигурно неће опростити мученици из Лоре!

Фото: Printscreen/Youtube

Трибине у Загребу поново су одјекнуле срамотним скандирањем. Није то ништа ново – ехо мржње с тих трибина траје деценијама, али је увијек болно подсјећање да Балкан још није раскрстио с властитим сјенкама. Увијек се нађе неко ко ће у име спорта уносити отров у друштво, као да је мржња једино гориво које може да напуни стадионе.

Али оно што ме једнако погађа јесте понашање дијела црногорских навијача. Ако су већ хтјели да носе транспаренте, зашто нису понијели оне који траже правду за мученике из Лоре? Зашто се нису сјетили Никшићана и Шавничана који су тамо прошли кроз пакао, само зато што су били оно што јесу? Умјесто тога, одлучили су да се извине за Дубровник – град на који је Црну Гору тада повео Мило Ђукановић и његова политика.

Dubrovnik, možda, može da oprosti. Možda će jednog dana i zaboraviti. Ali kosti mučenika iz Lore ne mogu. Oni nemaju glas da kažu šta misle o našem današnjem zaboravu. Oni ne mogu ustati i protestovati kada ih, mrtve, ponovo ubijamo – ovaj put ćutanjem i stidom da ih pomenemo.

Transparenti su moćna poruka. Oni su glas sa tribina koji ne mogu da utišaju ni zvižduci ni baklje. A mi smo izabrali da taj glas trošimo na pogrešne stvari. Umjesto pravde za naše mrtve, mi se izvinjavamo za tuđe bitke. Umjesto da tražimo istinu, mi se takmičimo ko će biti veći pokajnik pred onima koji nas nikada neće prihvatiti.

I to je naša tragedija: što nas je lakše posramiti nego probuditi.

Zato danas ne smijemo ćutati. Ako već na tribinama treba da stoji neki transparent, onda neka stoji za pravdu za naše mučenike. Neka stoji za Nikšić i Šavnik, za sve one koji su prošli kroz Loru i nikada se nisu vratili. Samo tako ćemo dokazati da smo narod koji poštuje svoje mrtve i da nismo spremni da ih prodamo za jeftine aplauze ili lažna izvinjenja.

Jer narod koji zaboravi svoje mučenike – sam sebi piše presudu.