Наставља се прогон оца Велибора Џомића: Нећу учествовати у безакоњу беранског тужилаштва

Прогон протојереја-ставрофора др Велибора Џомића и даље се наставља у Црној Гори. Подсјећамо, отац Велибор Џомић спада међу најпрогоњеније свештенике СПЦ у Црној Гори у новијем периоду. У вријеме владавине ДПС и СДП, преко МУП-а и АНБ-а, пуних пет година је трајао прогон оца Велибора и његове породице. Управни суд Црне Горе је за пет година донио седам пресуда у корист оца Велибора, јер је судски утврђено да је МУП у сваком од седам случајева поступао неуставно и незаконито, уз кршење његових основних људских права.

Данас, пет година послије пада режима Мила Ђукановића, поново су се устријемили на свештеника СПЦ, иначе доктора правних наука и професора Универзитета, који је седам пута у најтеже вријеме прогона српског свештенства и монаштва побиједио МУП Црне Горе на суду.

Иако отац Велибор већ четири године не живи у Црној Гори, а јавно је позната чињеница да се од 2021. године налази на црквеној служби у Београду, Основно државно тужилаштво у Беранама се укључило у нови прогон оца Велибора.

Отац Велибор Џомић је тим поводом дао ексклузивну изјаву за ИН4С:

„Данас, 30. августа 2025. године, на пету годишњицу од промјене претходног режима, иако је субота и нерадни дан, са телефонског броја +3826718–93 примио сам позив од службенице Центра безбједности Подгорица која ме је обавијестила да, по налогу Основног државног тужилаштва из Берана, неодложно треба да дођем у Центар безбједности у Подгорицу ради давања изјаве због интервјуа који сам 21. августа ове године дао телевизији „Russia Today“ у Београду.

Позван сам на мој телефонски број у Србији, а налазим се у Београду. Имају мој телефонски број у Србији, а не знају да не живим у Црној Гори!?! У наведеном интервјуу сам, као што је јавности познато, говорио о ратном и поратном братоубилаштву и братомржњи у Црној Гори, а изнио сам и своје виђење недавног догађаја у Горњем Заостру.

Службеници Центра безбједности Подгорица сам рекао да већ четири године не живим у Црној Гори, да нијесам држављанин Црне Горе, да немам пребивалиште, боравиште и привремени боравак у Црној Гори. Јавно је познат податак, изгледа свакоме осим тужиоцу из Берана, да сам држављанин Србије и да живим у Београду. Указао сам да не постоји правни основ да ме зову да долазим у Подгорицу, јер тамо не живим, а догађаји у Беранама и Горњем Заостру немају никакве везе са Подгорицом и тамошњим Центром безбједности. По тој логици, могли су да ме зову да се јавим и у Улцињ, Херцег Нови или било који други град у Црној Гори.

Навео сам да, на жалост, нисам био 8. августа у Горњем Заостру, па нисам, нити могу бити свједок онога што узалудно тражи беранско тужилаштво како би неосновано конструисало, окривило и кривично гонило и прогонило Митрополита Методија и свештенство Српске Цркве у Беранама. Истакао сам да сам у емисији говорио као свештеник, али и као човјек који се деценијама научно бави тим догађајима.

Навео сам и да је, поводом 80. годишњице од злочина над војводом Павлом Ђуришићем, који је са бираном групом официра жив спаљен од усташа у Јасеновцу, и хиљадама синова и кћери Црне Горе на голготском путу од Везировог до Зиданог Моста у Љубљани, недавно објављена и моја књига „Каиновски злочин од Везировог до Зиданог Моста (1944–1945.)“.

У поменутом интервјуу на руској телевизији изнио сам своја научна сазнања и вриједносне судове и послао снажну поруку о неопходности утврђивања истине о том времену и догађајима и помирењу у Црној Гори. Вјероватно им је засметала моја прича о томе да су хиљаде и хиљаде људи, први пут у историји Црне Горе, до данас лишени људског права на гроб и споменик и да се у томе истрајава и данас у Црној Гори.

Још више им, изгледа, смета то што сам истакао да је Митрополит Методије тога дана спријечио братски сукоб у Горњем Заостру и да Црна Гора треба због тога да му буде захвална.

На крају, истакао сам да се том позиву не могу одазвати из објективних и субјективних разлога, али и да ми не пада на памет да учествујем у безакоњу и незнању неименованог, а поступајућег беранског тужиоца. Ако не знају, онда нека науче како се узима изјава од страног држављанина који живи у другој држави.

Иначе, требало је да у сриједу 3. септембра, на позив Удружења Срба Берана и Андријевице, у Центру за културу у Беранама, на свечаној академији одржим бесједу поводом Дана српског јединства, слободе и националне заставе. У питању је јавни догађај који је најављен већ мјесец дана и то знају сви у Беранама и у Васојевићима, али не зна берански тужилац.

Зачуђујуће је што берански тужилац нема појма о томе шта се догађа у културном животу Берана и на јавним окупљањима, али зна шта Велибор Џомић прича на руској телевизији у Београду!?!

Овај поступак доживљавам као наставак мог прогона из Црне Горе, који је формално започет 2011. године, а траје до данас. Претпостављам да су ме намјерно звали тако да не могу да се одазовем, па да ме задржавају на граници, спроводе до Подгорице и да ми поново забрањују улазак у Црну Гору. Срамно да срамније бити не може! Жао ми је што у сриједу нећу моћи да будем са мојом браћом у Беранама, а берански тужилац нека спреми бесједу ако га неко прими тамо“ – закључио је отац Велибор Џомић.

ИН4С је прије неколико дана најавио овај културни догађај у Беранама. И овај догађај показује да се Срби у Црној Гори и даље третирају као грађани другог реда и да режимске институције настављају са прогоном Српске православне цркве и њених свештеника и вјерника, али и да спрјечавају културне манифестације у организацији српских удружења.

Црна Гора пет година касније

Искористили смо прилику, па смо оца Велибора замолили да нам, поводом пет година од промјене режима Мила Ђукановића, каже како види данашњу Црну Гору:

„Вријеме лети, а суштинских промјена нема. Антоније Ђурић, знаменити српски писац, негдје послије 2000. године је у Србији рекао да је комунизам пао, али да се комунисти и даље сјајно држе. Рекао је тада да је дух остао исти, а да су само промијењене партије, поцијепане старе партијске књижице, стављене нове кравате и обезбијеђене нове позиције.

Ја јесам отишао из Црне Горе, али Црна Гора није из мене, нити може да оде. Пажљиво пратим све што се догађа у Црној Гори и могу само да кажем да је претходни режим пао, али је дух тог режима остао. Једино што могу да истакнем јесте да је дијелом побољшан правни положај наше Цркве и ту нека је највећа хвала Дритану Абазовићу и Владимиру Јоковићу, а остало боље да не коментаришем“.