О. Дарко Ристов Ђого: Прекречене слике Српства у Сјеверној Митровици

Натпис „Назад нема – назад је Србија“ нестаје, онако како, за сада, Србија нестаје из Митровице. Све је водило ка оваквом краху јер кад тргујеш светињама, никада не можеш добити ништа – оно најврједније већ си дао

Мурали можда нигдје немају толико смисла као на мјестима гдје су зидови једини јавни простор који је остао за субверзију: полиција, сила, репресија батином успоставља окупациони „јавни ред и мир“, а мурал сликом вришти оно што у гето сузбијено становништво жели да каже. Зато ових дана прекречене слике Српства у Сјеверној Митровици нису исто што и локалне симболичко-политичке игрице у остатку српских земаља. Ти мурали су били за нас који смо долазили у Митровицу својеврстан тајни знак да још није готово, да је огањ испод пепела, да се ни тај толико пута преварени народ није обесхрабрио ни сломио.

Но коначни слом „4д шаха“ који је власт играла још од Бриселског споразума није било тешко ни видјети, ни наслутити. Све је водило ка краху јер кад тргујеш светињама, никада не можеш добити ништа – оно најврједније већ си дао.

О. Дарко Ристов Ђого: Косово је мјера свега

Након једног од оваквих дана и једног од записа у оваквом расположењу, пријатељ ми је дао господствен али подједнако тешко испуњив савјет: не пиши малодушан, свештеник си, немаш право да клонеш.

Тачно је – но и ми, као народ, читав, нисмо имали право и данас немамо, да гледамо како ликове Патријарха Павла и Митрополита Амфилохија замјењује масна фарба терористичком руком нанијета, а натпис „Назад нема – назад је Србија“ нестаје, онако како, за сада, Србија нестаје из Митровице, док не нестане у Рашки, па даље, низ Ибар…

Као да нисмо научили најпонављанију лекцију историје, ону о томе да се светињом не купују ни „вријеме“ (на власти), ни „инвестиције“ (колонијално препуштање туђину), ни цјелокупна лагодност живота оног нашег човјека који још жели да ужива у дугом љетњем дану, топлоти мора и забораву свега… а понајприје свога рода у Митровици која чили као измаглица и премјешта се тамо гдје нас засад још увијек има…