Бакља гори с оне стране Дрине: Сталним притисцима Србима дигли гард – сад ради рефлекс самоодбране

© Sputnik / Маријана Колаковић

Стални притисци на Србе у Босни и Херцеговини, и спољни и унутрашњи, имали су потпуно супротан ефекат од очекивног и уместо да их сломе пробудили у њима рефлекс самоодбране, а гард су им дигли и Бошњаци гурајући идеју да су они једине жртве у ратовима деведесетих, каже Александар Врањеш, амбасадор Босне и Херцеговине у Београду.

Парадоксално је, истиче Врањеш, да би Србе можда успели да преваре да су Бошњаци и међународна заједница изабрали друкчију тактику, признајући и српске жртве.

„Да су такве идеје заживеле брзо би се створио позитиван талас новог братства и јединства у БиХ по принципу – идемо даље, будућност, Европа, остављамо ратне теме иза нас. Али то нису дозволили управо Бошњаци, већ су покушали да кроз наратив о виктимизацији остваре илузије о држави коју нису могли да добију ни за време рата, ни кроз преговоре, а тек не после рата, иако су то покушали да остваре кроз стране притиске. Они су по сваку цену желели да мењају наратив у српским главама да не треба да прихватимо чак ни Републику Српску и захваљујући тим њиховим потпуно нереалним циљевима држали су нас са подигнутим гардом све време“, констатује амбасадор, коментаришући недавно одржан комеморативни скуп у Братунцу за 3267 српских жртава у Подрињу током ратова деведесетих.

Нема помирења у БиХ с дуплим стандардима према жртвама

Како истиче, међународни фактор је изградио систем дуплих стандарда у БиХ кад је реч о жртвама и то назвао методологијом мирења претходно зараћених страна, али како може неко да замисли помирење у БиХ кад су неке жртве другог реда, ваљда неке мајке не болују једнако, него неко има већи монопол на бол.

Адвокат и председник Центра за обнову међународног права Горан Петронијевић посебно указује на покушаје повећања броја жртва муслимана чиме се настојало да се сачува наратив о њима као највећим жртвама рата деведесетих.

“Реч је о матрици да су муслимани неприкосновене жртве, а Срби неприкосновени злочинци док су Хрвати и ту и тамо. Али статистички гледано сви народи су приближно страдали, што само говори о томе да таква врста грађанских сукоба нема логику, свако сваког убија. То је експеримент који је радио Запад а и Бошњаци и Хрвати заједно са нама треба да буду свесни тога – да смо сви ми жртве озбиљног експеримента. На жалост, и постдејтонска Босна је сличан експеримент”, сматра адвокат.

Према мишљењу Врањеша, тиме што је Србе покушао да прикаже као ултимативне злочинце па још и да им залепи етикету колективне одговорности, Запад је створио снажни отпор међу Србима:

”Њихова методологија је била потпуно погрешна. Да су ишли приступом да постоје паралелне истине које коегзистирају и где нико ником ништа не намеће и не оспорава, те истине би временом полако почеле да бледе. Али они су се одлучили за агресивну методологију, да избаце нашу истину, да нам укидају симболе, да нам мењају историју, да нам говоре ко су били добри, а ко лоши момци и да нас туже за кривично дело ако било шта од тога негирамо што је довело до потпуног контраефекта.“

Бакља српства је с оне стране Дрине

Да су радили другачије, верује Врањеш, линија заједничког живота у БиХ би се кретала у потпуно другачијем смеру и вероватно би суживот много боље функционисао, а онда би наталитет учинио своје тако да би Бошњаци након неког времена почели да доминирају.

„Али они нам држе гард све време јер јасно показују да им није прихватљива ни Република Српска, ни аутономија ни конститутивност српског народа. Они су са тим својим мегаломанским тежњама да ће добити националну државу Бошњака где ће Срби бити мањина у ствари добили отпор и стављајући то у обланду грађанске државе изазвали ефекат самоодбране и он нас дан данас држи, не дозвољавамо да нас преваре чак ни повицима – Европска унија,“ примећује саговорник Спутњика.

У тај контекст амбасдор ставља и формирање Меморијалног центра у Подрињу, чија је суштина, како каже, да се у колективном памћењу никад не заборави српска жртва, и она из рата 1992 -1995, али и српска жртва за време Другог и Првог светског рата.

Међутим, напомиње он, док су Бошњаци своју виктимизацију наменили за спољну употребу, ово што предузима Влада Републике Српске је за унутрашње потребе.

„Ми не тражимо сажаљење ни Немачке, ни Француске, ни Велике Британије, али хоћемо да сва наша деца знају на којим жртвама је настала Република Српска и да се то никад не заборави, да се не заборави ниједан живот који је уткан у темеље Српске“, објашњава Врањеш.

Петронијевић скреће пажњу да су и сами Срби донекле допринели прикривању сопствених жртава – после Првог светског рата то су чинили зарад формирања Краљевине СХС, после Другог то је била цена братства и јединства.

„Ћутало се, то није било добро да се каже. Тај рефлекс је кренуо и ка периоду после 90-их али на сву срећу први пут видимо да се о томе јасно и гласно говори. И то треба наставити, не дозволити им да фалсификују тај део историје“, каже Петронијевић уз оцену да се бакља српства у овом тренутку налази с оне стране Дрине јер је народ тамо масовно изгинуо.

Сан о уједињењу са Србијом константа

Коментаришући поруке са обележавања века и по Невесињске пушке и изјаву председника РС Милорада Додика да 150 година водимо исте битке, Врањеш каже да је константа тог периода да српски народ с оне стране Дрине жели да се интегрише са Србијом.

„Никад није био ни ратни циљ Република Српска већ увек – да будемо заједно са Србијом. То је сан који Срби с оне стране Дрине сањају још од доласка Османлија и до данас се тај сан није променио, само желимо да будемо са остатком нашег националног корпуса. Ми 150 година добијамо од међународних фактора отпоре тој идеји“, истиче амбасадор.

Све време је, примећује Врањеш, питање српског идентитета проблем за стране завојеваче и стране факторе који сматрају да треба да уреде односе на Балкану.

„И данас међународни фактор сматра да Срби не могу да се уједине. А није био проблем да се уједине Немци који нису кажњени за највеће зло у историји. Али јесте кад Срби из РС кажу да желе да имају заједничку будућност са Србијом. Онда је то хегемонизам и позив на рат. Европи није проблем што смо гледали овог викенда у Хрватској највећи неофашистички скуп после Другог светског рата али је проблем кад кажемо да ће се РС и Србија ујединити кад тад. Они мисле да ће неким ситним уценама, застрашивањима то да промене. Не, то је фундамент једног народа“, поручује саговорник Спутњика.