Овако је за Спутњик говорио Рус који је много задужио Србију: Свети Јован Шангајски ми ударио чвргу

Србија разорена балканским и Првим светским ратом прихватила нас је, као нико. Срби су нас дочекивали са последњим комадом хлеба, братски. Моји родитељи у посебној соби нашег дома у Београду дочекивали су све руске свештенике који су посетили Србију. Ту сам упознао духовника који ће постати владика Руске православне цркве, Светог Јована Шангајског.

Овако је за Сутњик говорио професор Универзитета у Београду, најстарији представник руске беле емиграције, Андреј Тарасјев, који је задужио Србију:

„Када поменем да је и Свети Јован одсео код нас, сви кажу: ’Јао, па ти си видео Светог Јована Шангајског! Је л‘ те благословио?!‘ Кажем: ’Не, ударио је чвргу мени и брату пролазећи кроз кухињу. Ја сам чвркнут светитљском руком‘“.
Увек ведар, да помогне и да се нашали спреман Тарасјев, чија породица памти пет генерација свештеника, преминуо је у четвртак у Београду у 91. години.

Преносимо разговор с њим поводом сто година од Октобарске револуције, трагедије која је за Србију и Европу била благослов, донела знање и образовање.

У то време породица Тарасјев одиграла је важну улогу у очувању духовне снаге Руса под новим околностима.

Октобарска трагедија

Виталиј Тарасјев Октобарску револуцију никада пред својим студентима није назвао „револуцијом“, већ „октобарском трагедијом“, јер је, како је говорио, подметнута Русији која је била сељачка земља, у којој је 85 одсто становништва живело на селу.

„И мој отац је са села из околине Маријупоља, данас је то Украјина, а село је тада било грчко-руско. Јасно је да до пролетерске револуције није могло да дође природним путем у сељачкој земљи. Она је вештачки изазвана, Лењин је добио велики новац, стигао је у специјалном вагону, ја то називам првим бактериолошким ратом. Русију је требало срушити, а Руси су били незадовољни неуспелим ратом у који је цар, мученик, ушао да би заштитио Србију. Позната је његова реченица: ’Руски цар је од речи, Србија може бити мирна‘, коју је у телеграму написао председнику владе Николи Пашиц́у. Све је то једна велика трагедија“.

Трасјев је ипак био захвалан Лењину, упознао је његове родитеље. Богослова са југа, са Азовског мора и девојку из Костроме, одакле су и Романови, из племићке, војне породице, ћерку будућег генерала царске и Беле армије, могла је да упозна само избегличка трагедија.

Руси Србима као најрођенији

Отац нашег саговорника стигао је у Србију 1921. године, у њој је најтоплије примљен:

„Стално понављам, нигде у свету руске избеглице нису примљене као у Србији. Поједини су прешли у Македонију, нису били задовољни, ни Грци нас нису добро прихватили. Срби су нас дочекивали као најрођеније. За Русе је много учинила и држава, краљ Петар и регент Александар, који је у Петрограду похађао најелитнију војну школу. Али шта би све то вредело да нас није прихватио народ! Рекао би човек у трамвају у Београду: ’Молим вас, биљет‘, не знајући да каже ’карта‘, а одговор је био: ’А, ти си Рус? Вози се џабе‘“, сведочио је Андреј Тарасјев.

Тромилионску емиграцију чинила је углавном интелигенција, било је 95 одсто писмених и велики број високообразованих. Србију је примила Толстојеве, Николаја Краснова и друге архитекте које су градиле послератну земљу, пилоте, професоре Универзитета међу којима је био чувени византолог Георгије Острогорски. Стигао и доктор Александар Игњатовски, један од оснивача Медицинског факултета у Београду.

„Често кажу: ’Хвала вам, ви сте нама донели балет‘, алудирајући на долазак Нине Кирсанове, али ја кажем: ’Хвала вам на томе што памтите, али није револуција избила у Рију за време карневала, па су све играчице побегле код вас, како можете да заборавите да је стигло толико хирурга, духовника, теолога‘. За мене је духовни утицај најважнији“.

Литургија под ведрим небом

Тарасјев је своја и сећања својих савременика сабрао у књизи „Четири духовника“, која говори о окупљању Руса око цркве. То је сећање на проту Владислава Нехљудова, Петра Беловидова, схиархимандрита Амвросија и схиигуманију Катарину. Руси су обновили женско монаштво које је нестало у турско доба, литургијски живот текао је и пре изградње руске цркве у Београду.

„Протојереј је служио васкршњу литургију на ледини на којој ће касније бити изграђена црква, углас га је пратило и по пет хиљада верника са упаљеним свећама. На тој пољани Рус је рекао Србину: ’Не гледајте ову даму што је тако скромно обучена, она је иначе дворска дама, не замерите што је овај старац тако скромно обучен, он је био губернатор једног града‘. А Србину то досади, па кад је угледао неко куче, каже: ’Е моја куцо, ти мора да си у Русији био бернардинац‘“, причао је уз осмех Тарасјев, покушавајући да дочара ситуацију у којој се нашло руско племство и свештенство.

Долазак племства у Србију био је трагедија за руски народ, али истовремено благослов за Србију, и не само за њу. По Европи су се просули бисери руске интелигенције и образовања. Бисери руске књижевности и уметности. Крајем лета 1922. године ка Европи се отиснуо и чувени „филозофски брод“.

„Отишли су у Немачку, а затим у Француску, у Париз, у њему је било језгро руске филозофије. То су била таква имена, Иљин, Берђајев, Вишеславцев, Красавин, Франк… То је била елита руске филозофске мисли. Зашто вам ово говорим? Берђајев у сец́ањима каже да није хтео да оде, био је спреман да се крије, да оде у логор, али један од духовника му је рекао: ’Иди, то је Божја воља, одлазак православних Руса у Европу је мисија. Употребио је баш ту реч. Знате, то је стварно била мисија“.

Човек који је наставио мисију

Захваљујући великом знању и отвореном срцу Тарасјев је наставио мисију Белих Руса. Студенти Београдског универзитета памте професора Андреја Тарасјева, који је окупио и хор „Лучинушка“ који чува традицију словенских народа и оснивача Друштва за очување спомена на Русе у Србији.
Срби ће га памитит и као човека теолошке мисли. Био је ипођакон храма Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, у којем је одржао безброј духовних трибина.

Био је и дугогодишњи стручни консултант Патријаршије СПЦ за руски језик, са патријархом Павлом, тадашњим епископом рашко-призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у патријаршијској Комисији за превод Новог завета.