БАЛКАН: Полигон за америчке ратне игре

Преседан Косово покренуо је преко 200 сепаратистичких покрета у свету. „Рат на дугме“, у ком се користи техника, без губитка живе војне силе, показао се као успешан. Сценарији попут Рачка, иако доказано лажни, довољни су да се, тобож због спречавања „хуманитарне катастрофе“, притисне дугме ужаса.

Начин на који се распала бивша СФРЈ и све што се после тога десило на Балкану су технике које је Запад користио и још користи за деловања по целом свету.

Југославија је изабрана за експериментално тло, не само за ратове већ и за разне манипулативне сценарије који су касније пренети на разне делове света, пре свега зато што се налази на капији Истока и Запада, али и зато што су вишеетничке државе, због различитих вера, али и менталитета народа, односно психолошког профила, најпогодније тло за изазивање немира, а ако треба — и рата.

Додатни разлог треба тражити и у распаду СССР-а, који је тада Америка покушала да искористи и заувек елиминише Русију као потенцијалног „непријатеља“, тако што би овај део земљине кугле искористила за постављање стратешког наоружање и база стално уперених ка Истоку.

Познато је да је после неуспешног рата који је Америка водила у Вијетнаму и огромног броја жртава опао морал али и интересовање Американаца за учешће у војним акцијама, због чега је америчка привреда губила милијарде долара на годишњем нивоу. Зато је главни задатак за „мајсторе рата“ био да се избегну жртве у сопственим редовима, па је смишљен такозвани „рат на дугме“, то јест рат са употребом технике без ангажовања људи на терену. Југославија је постала прво заморче.

Припрема терена

Да би се то постигло, Вашингтон је половином осамдесетих групу војника који су ратовали у Персијском заливу, уз помоћ неуропсихијатара, психолога, етнолога и војних стручњака, обучио у америчкој војној бази и школи у Форт Брагу у Северној Каролини да, као убачене групе, изазову панику, неповерење међу грађанима и у државном врху.

Ова група убачена је у Југославију још 1989. године, а њихов задатак је био повезивање са „заинтересованим групама“ за рушење режима.

И иако је фактички сукоб на овим просторима већ био почео — Словенија, Босна, Хрватска — било је потребно сломити и Србију. Задатак су обавили 1998. године, формирањем студентске организације „Отпор“, касније преточене у Народни покрет Отпор, коју су засули новцем и унапред припремљеним сценаријима.

Циљ је био слабљење подршке режиму Слободана Милошевића. Према подацима који су својевремено објављени у француском недељнику „Нувел опсерватер“ од 1998. године, „Отпор“, тадашња опозиција у Србији и друге невладине организације су од свог оснивања па до краја 2000. године, од америчког Конгреса, фондације Џорџа Сороша, Немачке, Француске и других добили приближно 38 милиона тадашњих немачких марака, три милиона фунти и 35 милиона долара.

Њихове „вештине“, употребљене у Србији као „гориво за паљење маса“, касније су коришћене као модел за рушење разних режима. Египћани, тачније њихов покрет „6. април“, сами су признали да је у рушењу режима Хоснија Мубарака били инспирисани идејама „Отпора“.

Срђа Поповић, бивши „отпораш“, поводом тога потврдио је за један београдски лист да је „тачно је да су се у претходним годинама срели са активистима, људима из Ирана, Египта и Туниса, и да је њихова организација Центар за примењену ненасилну акцију радила са активистима из готово свих земаља Блиског истока“.

Стиснута песница као симбол побуне, који нас је годинама пратио на плакатима по целој Србији, сада је у налепљен по просторијама македонске опозиције.

Средства манипулација

Бомбардовање Србије и Црне Горе од стране НАТО-а, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, такође је преседан примењен први пут на овој територији. Овим чином су Американци покушали да убију две муве одједном.

Да обесмисле улогу Уједињених нација, јер су више од деценије све гласнији они који тврде да су одавно превазиђене, да им треба мењати улогу и употребу вета на одлуке које у Савету безбедности имају Русија, Кина, Америка, Велика Британија и Француска.

Друга америчка замисао — стварање држава на тлу држава других земља без њихове сагласности — донекле је дало резултате. Косово је прогласило независност 2008. године, а Америка је била друга држава на свету која га је после само 17 сати од одлуке донете у Приштини — признала.

И овоме су претходили сценарији манипулације први пут виђени баш на овим просторима. Разлог за почетак бомбардовања СРЈ био је наводно хуманитарног карактера.

Први пут је испробан „рат на дугме“. Први покушај био је у Босни 1996. године, када је НАТО авијација бомбардовала телекомуникационе системе, војне објекте и инфраструктуру на територији Републике Српске, проглашен је ризичним и обустављен од стране УН.

Посао је обавио Вилијам Вокер, шеф Верификационе мисије ОЕБС-а који је дешавања у селу Рачак у јануару 1999. на Косову и Метохији прогласио за „масакр“, што је довело до бомбардовања СРЈ. Као разлог за бомбардовање наведено је да је прекидом бомбардовања у Босни ’96, међународна заједница омогућила „масакр цивила“ у Сребреници.

Иако је Вокер масакром прогласио 40 „мултиетничких“ цивилних жртава, Срба, Албанца католика и Рома, од којих су неки били подвргнути тортури, касније су три државне судскомедицинске екипе — југословенска, белоруска и финска, као и експертски тим Европске уније, дошле до идентичног закључка да се не ради о масакру, да су на шакама 37 од 40 обдукованих тела пронађени барутни трагови — доказ руковања оружјем, као и да су сви погинули од ватре из даљине, те да је најмање четвртина испод цивилне одеће носила дугачке војничке гаће немачке и швајцарске производње, на ногама војничке чизме и, као „униформу“ војне полиције УЧК, црне кожне јакне и црне фармерке.

Али — повод је послужио сврси.

Последице сценарија

Проглашење независности Косова почело је да се Европи враћа као бумеранг, јер све је више оних који по истом принципу желе самосталност. Јужна Осетија и Абхазија су се већ отцепиле од Грузије. Непостојање међународног консензуса о правилима за стварање нових држава и условима под којима важи право на самоопредељење отвара могућности за једностране потезе и нове сукобе. „Косовска формула“ могла би да се примени у многим деловима света.

Нека се припреми — Нагорно-Карабах у Азербејџану, Придњестровље у Молдавији… У Белгији Фламанци и Валонци не могу да нађу заједнички језик, иако су после вишедеценијских ратова 1830. године створили заједничку државу. А ту су и Северна Ирска, Баскија, Каталонија, Андалузија, Корзика, Квебек…

Тагови: Балкан, СССР, СФРЈ