КАКО ЈЕ СТЕПИНАЦ ПОСТАО „БЛАЖЕНИК“: СВЕДОЧЕЊА ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА

Пред нама су, сабрани у осам томова у издању „Прометеја“ из Новог Сада и Историјског архива Војводине, чудесни дневници Дејана Медаковића, који, под насловом „Дани, сећања“, од 1976. до 2008, када се академик преселио у вечност, сведоче о процесима дугог трајања што су нас довели овде где смо сада. Медаковић, потомак славних предака, Срба из Загреба, беше неко ко је умео да гледа, слуша и записује. И то је чинио, оклевајући да своје записе учини доступним јавности. Ипак, одлучио се – и ми пред собом имамо непроцењиву вредност личног суочавања са нашим путевима и странпутицама у доба распада „титотопије“

Као и сваки мудар човек, свестан својих ограничења, у уводу је Дејан Медаковић рекао да није стремио објективној истини, али се трудио да за њом трага: „Чињеница да пишем дневник није била нека тајна. На разне начине, годинама сам се бранио од притиска пријатеља да бар неке делове објавим. Бранио сам се чињеницом да се према збивањима нисам постављао као судија, свестан да сам живео у времену пуном сукобљених истина, идеолошких притисака, моралних искушења и безбројних довијања за преживљавање. Такве прилике условљавале су убрзано стварање механизама за спасоносно самоодржање, угрожено орвеловским оком свевидећим.“

Осам томова наше политичке и културне историје, али и историје нарави, прави су изазов за све који буду читали крај 20. и почетак 21. века у Срба. Да бисмо показали колико је Медаковић драгоцен као истинословац (израз Момчила Настасијевића) проследићемо само једну од тема његових дневника – претварање усташког сарадника Степинца у „државотворног свеца“ Хрватске.

Сведочења покојног академика утолико су драгоценија јер је он био трезвен ум, који није све хрватске римокатолике поистовећивао са усташама. Медаковић се у својим дневницима сећао др Јосипа Лончара, који је пред ђацима католичке семинарије поглавника Анту Павелића звао „моралном и интелектуалном ништицом“, као и бањалучког бискупа Пихлера, који је патријарха Германа молио за опроштај због усташких злочина.

СВЕ ПОЧИЊЕ ИЗ АМЕРИКЕ Медаковић сведочи да је у „Нину“, 18. марта 1979. године, изашао текст о наступу, пред америчким Конгресом, хрватског емигрантског жупника Младена Чувала, који је замолио присутне политичке представнике САД да се боре за „остварење божанског права нација на самоопределење“( подразумевао је разбијање Југославије, наравно).

После њега, конгресмен Биађи је пред својим колегама опоменуо годишњицу Степинчеве смрти и покољ 29 свећеника у Хрватској 8. фебруара 1945 (реч је о усташким фратрима са Широког Бријега побијеним у борби с партизанима). Биађи је о Степинцу говорио као о „познатом крсташу за ствар људских права прогоњених и потлачених у Источној Европи“. Овај конгресмен је изразио наду да ће папа Јован Павле Други, пореклом из Пољске, која је у ропству као и Југославија, допринети верским слободама у свету. Затим је конгресмен Грин најавио да ће велечасни Чувало у конгресној Комисији за безбедност и сарадњу у Европи изнете „информације о стању верских слобода у Југославији“.
Медаковић је, бележећи ово, уочио спрегу између „америчких конгресмена и усташки оријентисаног клерикализма“, као и то да се „у нашој земљи, усред Загреба, систематски негује култ кардинала Степинца“.

КУХАРИЋЕВА ВАТИКАНСКА КУХИЊА Медаковић је редовно читао и коментарисао каптолски „Глас Концила“. Ова новина је, 13. маја 1979, донела чланак о „ходочашћу“ хрватских бискупа у Ватикан, а поводом 1100-годишњице писма папе Ивана Седмог кнезу Бранимиру, што је, по текстописцима, „прво познато нам признање хрватској државности у новој домовини“.
Надбискуп (касније кардинал) загребачки Фрањо Кухарић је том приликом папи саопштио списак Хрвата за канонизацију (међу њима је и оснивач крижарских братстава Ханс Иван Мерц, беатификован у Бањалуци 2003. године). Најважнији део Кухарићевог говора био је, међутим, следећи: „Спомињем овдје као великог свједока вјере загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца, а којему је у овој базилици пригодом његове смрти 1960. благе успомене папа Иван Двадесет Трећи одржао дирљив и свједочки говор.“
Медаковићу је све било јасно, иако је папа Војтила деловао другачије него његови претходници. Он је, по српском академику, конзервативац са „веселом маском“, који „скаче у базен, пева са младима уз гитару, прима младе наркомане, чак игра народне игре међу којима и полку“, али не напушта начела милитантнтог римокатолицизма. Јер да није тако, не би дозволио Кухарићу да најављује беатификацију Степинца и прославу 75-годишњице сарајевског надбискупа Штадлера, тог, по Медаковићу, „црно-жутог ратног хушкача“.

ШТА ЈЕ ПИСАО ЖИВОРАД СТОЈКОВИЋ Када је у једном броју новина СПЦ, „Православље“, изашао текст „Папа заборавио Србију“, „Глас Концила“ је реаговао 22. јула 1979. текстом у коме је писало да је Степинац папи Пију Дванаестом, „ризикујући главу од Гестапоа“, однео „опширну документацију о терору о чему свједочи међу осталима и Иван Мештровић“. Живорад Стојковић је написао одговор и понудио га „Православљу“, али се патријарх Герман уплашио да се не кваре међунационални односи у СФРЈ, па га није објавио.
Медаковић доноси цео текст Стојковићев, актуелан и данас. Стојковић истиче да не постоје никакви трагови папине интервенције против злочина усташа над православним Србима у НДХ, али се поуздано зна да је папа примио Павелића и усташе у ванредну аудијенцију маја 1941, чиме се хвалила и усташка и католичка штампа.

Папа је Степинца поставио за викара усташке војске, којој је, по Стојковићу, главни задатак био клање Срба. „Католички лист“, који је излазио са Степинчевим благословом, хвалио се у броју 38/1941. да је патер Сидоније Шолц у селу Будинцима 2300 „гркоисточњачких“ душа превео на римску веру. Степинац је тражио да Павелић манастир Ораховицу, одузет Српској Цркви, преда у руке фратрима павлинима.
Чак је и хрватски члан Владе Краљевине Југославије у Лондону, Јурај Крњевић, један од челника Мачекове ХСС, преко Радио Лондона упутио поруку хрватским бискупима на челу са Степинцем: „Мачем приморавати некога да мења вјеру још је одвратније од тјелесног уморства. /…/ Није доста поставити неке комплициране судове и стидљиво се оградити од усташких злочина, поименце од усташког покатоличавања, него је потребна ваша мушка ријеч осуде, како би то било у складу са осјећајем хрватског народа и са науком католичке цркве. А такве ријечи из уста наших вјерских поглавара до сад нијесмо чули“.
Степинац, наравно, није послушао Крњевића.

ЧУВАР ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ По Стојковићу, Мештровићево сведочење о сусрету са Степинцем у Ватикану је непоуздано. Уосталом, он тврди да је Степинац 1943, када су се срели, папи донео сведочења „о злодјелима почињеним од нациста и фашиста на нашем подручју, укључујући окупирану Далмацију“. Браниоци Степинца тврдили су да је његов меморандум са позивом папи да штити НДХ наводно фалсификат; али Стојковић вели да постоји један сасвим јавни документ, који јасно сведочи шта је Степинац мислио. Наиме, 22. фебруара 1944, на насловној страни „Католичког листа“, надбискуп загребачки је urbi et orbi рекао: „Хрватски је народ своје право на народни и државни живот стекао и заслужио својом тешком и крвавом борбом, стојећи кроз стољећа на бранику истинских идеала праве човјечије борбе и кршћанске културе, чиме је задужио Европу и све њезине народе, а због тога му је од највећих чувара праве културе, римских папа, дан частан наслов Предзиђе кршћанства.“ Као војни викар усташке војске, Степинац је био духовно одговоран за оне којима је Павелић обећавао да ће им потомство бити захвално јер су у „прву хрватску војску, у прве војнике НДХ унијели здрав дух, унијели морал, унијели поштовање, унијели богобојазност пред свевишњим, одважност и храброст пред сваким непријатељем, било вањским, било унутарњим“.
Степинац је јасан: Хитлер може да изгуби, али је НДХ „непријепорна“.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА: ПРВО СТЕПИНАЦ, ПА УСТАШЕ Дејан Медаковић је, још крајем седамдесетих година 20. века, уочио да Фрањо Туђман и маспоковци на све могуће начине раде на скидању стигме фашизма са Хрвата, при чему хрватски бискупат зна да „процес њене рехабилитације почиње са надбискупом Степинцем“.
Тако је Владимир Станковић, „равнатељ душобрижништва за Хрвате у иноземству“, 14. фебруара 1981. године истакао да „хрватски свећеници и њихови вјерници у иноземству кардинала Степинца сматрају високом духовном величином“, а девет дана касније Медаковић бележи да је седам хиљада Хрвата присуствовало помену Степинцу у загребачкој катедрали. Надбискуп Кухарић га је у говору свим силама бранио, а кардинал Шепер је из Ватикана поручивао да Степинац није био против комунизма као таквог, него против стаљинизма, и да је био „врхунски родољуб“.
Медаковић је, овим поводом, писао да је Степинац „златна ватиканска резерва“, и да би целом том процесу могла да се супротстави само држава пошто СПЦ то не сме, јер њени врхови „немају знања, снаге, па ни храбрости да нешто покрену, блокиране страхом да не учине нешто против државних интереса“.
И ове, 2024. године, хрватски бискупат у Јасеновцу говорио је о заслугама „блаженог Алојзија“ Степинца, и то у присуству српског епископа, који није ни оком трепнуо на хрватски историјски ревизионизам. Опет смо блокирани страхом.

НЕ БУДИМО НАИВНИ Хрватски суд је, наравно, Степинца одавно прогласио сасвим невиним. Кажу да је независна хрватска држава уложила милионске своте у процес канонизације кардинала осуђеног на „монтираном процесу“. Улагање новца у посмртни имиџ хрватског „државотворног свеца“ није ништа неуобичајено у верској заједници која је, још у доба ренесансе, продавала опроштајнице прошлих, садашњих и будућих греха, само да би могла да изгради катедралу Светог Петра у Риму. О давању новца за нове канонизације писао је, јасно и гласно, Ђанлуиђи Нуци, новинар који је покренуо аферу „Ватикликс“.
Да не заборавимо: папа Јован Павле Други Степинца је већ прогласио за свеца 1998. у Марији Бистрици, назвавши га „блаженим“, и дозволивши од тада да му се подижу храмови широм Хрватске. Сада је реч само о томе да се његов статус „универзализује“ на светском нивоу, и новчано „подмазивање“ те универзализације од стране Хрватске је сасвим логично.
Овај процес дугог трајања нису зауставиле никакве мешовите ватиканско-православне комисије, осим привремено. Садашњи папа је језуита, и не жури. Миленијум ватиканске дипломатије је иза њега.
Зато Срби не би смели да буду наивни ни сада, а ни у будуће. То би им свакако саветовао и покојни Дејан Медаковић.
Његови „Дани, сећања“ треба да нам постану приручник за свакодневну употребу. У питању су, понављамо, процеси дугог трајања.