Ново место ходочашћа: Светитељ у кога је народ веровао када није веровао у Бога

Кад је био комунизам, народ је кренуо за том идејом. Не верују у Бога, али сви верују у Светог Василија! Како је то могуће? Парадокс који показује колико је у ствари вера природна ствар људске егзистенције, природна потреба сваког човека. Бог је послао Светог Василија да би утешио овај народ, сачувао је веру, он је живо присутан у Херцеговини.

Ово за Спутњик каже мати Павла, игуманија манастира Мркоњићи код Требиња, новог духовног центра и места ходочашћа у Херцеговини:

„Црква посвећена Светом Василију Тврдошком и Острошком, освештана је 1998. године, изграђена је на остацима његове родне куће, ево зидова. И ово дрво било је ту, старо је преко 400 година“.

Разговарали смо са игуманијом у оквиру Летње духовне школе Српске правослвне цркве која је одржана у Херцеговини.

Народ овог краја је одувек тврдио да је његова мајка Ана, Анастасија, сахрањена поред цркве Светог Николе на сеоском гробљу, и сама светитељка. Прошле године отворен је њен гроб и пронађене свете мошти. Сада се чувају у Мркоњићима. То је потпуно променило ово место. Долазе ходочасници са свих страна, заживео је манастир у коме се свакодневно служи.

„Светитељ се јавио једном мештанину и показао где се налази гроб. Тај Милутиновић се враћао из поља, а монах, који је вероватно био Свети Василије, му је рекао на колико корака од цркве је гроб. То је много потресло тог човека, а људи су говорили да му се учинило. Међутим, он није одустајао, почео је да прави крст, да направи обележје, али га није завршио, зато што је 1941. бачен у јаму. Овде је било велико страдање народа из Поповог поља. Његов син је касније завршио тај крст, а мештани направили обележје, али се нико није усудио да гроб отвори. Било је такво време“.

Проналазак моштију Свете Анастасије

Игуманија додаје да се, како је време пролазило, на гробу повремено јављала светлост, било је, каже и исцељења. Чуда је било све више, па је владика Атанасије Јевтић рекао да би требало проверити да ли су у гробу мошти мајке Светог Василија. Он је био сигуран да је тако.

Мошти су откривене прошле године, мати Павла присуствовала је том догађају:

„Служили смо прво литургију, дошли су игумани манастира у којима је био свети Василије, Тврдоша, Завале, Острога, Косијерева, ми сестре из Петропавловог манастира, археолози и тим лекара. Нашли смо и надгробни споменик, у једном камену, исклесан леп крст. Кад смо отворили гроб, нашли смо прво неке кости које је ту неко склонио површински. Биле су порозне, црне, узмете у руку, оне се осипају. Како смо ишли даље и дубље видели смо да још нешто доле, по звуку. Кад смо отворили, њене мошти су биле потпуно жуте и након 400 година тако очуване, тако лепе. По том миру који смо осетили, по тој радости коју смо осетили, знали смо да имамо додир са светињом“.

У Херцеговини су, објашњава, шта год се дешавало, који год период муке је био, људи остали верни Светом Василију. Свака породица, без обзира да ли је био период комунизма, безбожништва, није се десило да се са поштовањем не односе према светитељу.

„Има једна леп обичај овде, али и у Црној Гори, никад нико неће поменути Светог Василија да не каже, слава му и милост, али и да не устане, ако говори о њему, увек устане, стоји док прича. То је одраз великог поштовања које људи имају, јер је Свети Василије пре свега сачувао веру, пре свега народа у Поповом пољу, остао њихов заштитник и исцелитељ. Нема породице овде, ни у једном селу, где нећете чути причу како је некога исцелио. Људи су желели да изразе своју благодарност, тако што ће сачувати то место правећи цркву, место на коме се чува то живо сећање на светост“.

Свети Василије сачувао народ Херцеговине

И духовни пут наше саговорнице везан је за Светог Василија, јер је пореклом из ових крајева, њена породица је из страдалног Поповог поља. Читав живот слушала је о Светом Василију.

„Посебно кад сам била дете, баке су нам причале, али смо и гледали њихово поштовање. Моја бака, увек када би поменула Светог Василија, дигне се, па се прекрсти, то вам остане у сећању, понесете то са собом. Лепо је што је та светост везана за Попово поље, сам његов назив, манастир Завала на улазу у Поље, све то говори о великом, дубоком хришћанском животу који је био овде вековима и очувао се, хвала Богу. И захваљујући Светом Василију. Ово је подручје на самој тромеђи утицаја католичанства, било је под окупацијом Турака, није било лако сачувати веру“.

Изградња Духовног центра

Игуманија додаје да је врло важно да човек има осећај да је Христос присутан у нашем животу, да је он живо присутан, да то није идеја.

„То је основна ствар коју морате да усвојите, да знате да се читав ваш живот одвија пред његовим очима, да је Христос сваког тренутка ту, присутан. Али ово о чему говорим више би требало живети, а мање о томе причати“.

У манастиру Мркоњићи сваке вечери се чита акатист Светом Василију Острошком, суботом служи Света литургија, а ускоро ће у њему бити изграђен и Духовни центар. То је посебна мисија у којој су деца на првом месту, каже нам игуманија на крају разговора за Спутњик:

„Највише смо радили на томе да они долазе, да деци буде лепо кад дођу у манастир, после дођу неке године кад се то све негде заборави, кад морају све да преиспитају и да нађу свој одговор на нека животна питања. Али оно што је битно јесте да у тим неким кризама животним знају где се могу вратити, Битно је да знате где вам је уточиште. У животу дешава се свашта, има свега, али је важно да знате оно што је врло битно, да је Црква ипак дом“.