Имао је рашта (поново) и плакати!

Када си освојио (скоро) све што се може освојити и када си већ натерао противнике да те називају највећим свих времена, а када дође тај дан који чекаш читав живот – моменат о којем машташ као клинац неуморно гурајући лоптицу на порушени зид; када громогласни аплаузи прате сваки твој корак док излазиш на то, за многе тенисере, свето тло; знаш да си препуштен себи – својој глави, свом срцу и својој петљи…

А имаш је… То знају сви одавно. Добро знају, јер су је још боље упознали. На својој кожи су осетили, неуспешно покушавајући да са ње састружу трауме.

Али не знају да је уз тебе и онај који те пратио на твом путу; онај у којег верујеш колико и он у тебе; онај којег неки други, једнако неуспешно, извргавају руглу и исмевају у највећим данима њихових живота.

Знаш и да се данас, у том великом дану, брише 16 година разлике. Нема еликсира младости – само глава, срце, жеља, вера и инат.

Глава – тврђа од Тријумфалне капије.

Срце – веће од Ајфеловог торња.

Жеља – опаснија од повреда.

Вера – јача од било којег ударца Карлоса Алкараза.

Инат – па, само твој и нама знан. Други то не схватају.
И знаш, осећаш у сваком делу свога бића, да је дошао твој тренутак. Иако је време мерено тобом, твојим успесима и твојом величином; знаш да је баш сада твој тренутак – онај који си стрпљиво чекао за свој народ, за своју душу. За себе.

Ни Вимблдон, ни Ролан Гарос, ни Аустралијан опен, ни Ју-Ес опен… Чак ни 24 таква колосална трофеја заједно – не значе ти колико овај комад злата око врата, поносно љубећи груди тик уз хиландарски крст.

Иако му је карта за вечност одвећ пробушена, Новак – овај непоколебљиви доказ жилавости и несаломивости – избрисао је 16 година чекања у једној секунди.

Ношен ветром, плешући у том лудом трансу против звери у телу голуждравог момка, Новак Ђоковић се изборио за своје. Са крстом око врата – као сидром у олуји – Новака је инстинкт водио преблизу Сунца – тек толико да не изгори, али да докаже да судбина, понекад, може имати своје миљенике.

Поново ће Новак, као онда у Мелбурну – само сада у замену за златну медаљу -домаћину оставити сузе као подсетник: како се воли своја земља, како се бори за своја уверења, снове, своју породицу, своје људе…

Како се не заборавља порекло, место са којег си поникао и како се циљеви и жеље испуњавају када довољно јако верујеш у себе и свој усуд.

И зато – плачи Новаче, имао си рашта и плакати!