Последњи круг на Северним Маријанским острвима
(Слободан Рељић) Фото: intermagazin.rs
После 1.901 дана проведених у затвору, независно судство слободних држава нашло је решење за Џулијана Асанжа: признај да си крив, за само један од 18 злочина које смо ти приписали и – иди. То је супер решење и за Америку
Вероватно ће име Џулијана Асанжа сада изветрити из расправа о слободи медија. Драма је окончана, а херој „подвргнут спором судском погубљењу“ повукао се пред најмрачнијом силом.
Наравно, његов чин је за историјско поштовање, јер је јасно указао на Силу која је дошла до стања да не поштује ништа до своју моћ претворену у насиље. И то је најбоље сажео агилни Скот Ритер: „Дозвољавајући влади САД да примора Џулијана Асанжа да призна кривицу за злочин који није починио, Америка је себе осудила да је земља у којој је говорење истине злочин“.
Мит Првог амандмана
Не знам која је цигла у Pax Americana била тако сјајна као Први амандаман. То је било као бисер у шареним лажама. А Први амандман, између осталог, одређује да: „Конгрес неће доносити законе који би ограничавали слободу изражавања или слободу штампе“.
На основу те једноставности се развила моћна митологија да демократија, а испред свих америчка демократија, држи да медији имају двоструку улогу да „информишу јавност, и – још важније – да пратe и контролишu рад и деловање власти“.
Сваком згодном приликом би се Американци сетили, случаја Пентагонских папира из 1971. – кад је Њујорк тајмс почео да објављује тајне извештаје који су показивали стварно стање америчког покоља и пораза у Вијетнаму. Никсонова администрација је судски зауставила објављивање великих истина а због небриге новина за националну безбедност.
Како то понекад бива у америчким политичким играма, Врховни суд стао је на страну листа. Зашто? Пошто је рат већ изгубљен, важно је било да се сачува Први амaндман (из 1791).
И судија Хуго Блејк је изговорио пет реченица које су увек узлетале као ластавице: „Штампа је требало да служи онима којима се влада а не владаоцима. Овлашћење владе да цензурише штампу је укинуто а да штампа заувек има слободу да цензурише владу. Штампа је била заштићена да би могла да открије тајне власти и обавештава народ. Само слободна и неспутавана штампа може ефикасно разоткрити обману у влади. А најважнија, међу одговорностима слободне штампе је дужност да спречи да било који део владе обмањује људе и шаље их да умиру од грозница и страних метака и граната.“
Викиликс на трагу велике традиције
Из тога су „слободни новинари“ (који су, иначе, пре 1971. приказивали Вијетнамски рат потпуно супротно од тога какав је он био!?) хранили митове и своје каријере чинили холивудски узвишеним: „Никад нећете од новинара чути да су им односи с влашћу добри. Јер ако вам то кажу, онда то значи да лажу у свом писању и да их зато власт добро третира. Власт не треба да нас третира добро. Треба само да нам се не меша у посао“, говорио је 2006. поводом годишњице Првог амандмана легендарни главни уредник Вашингтон поста Бен Бредли (1921-2014).
Некако у то доба је настајао Викиликс који је, у први мах, изгледао као јака обнова те прокламоване слободе штампе. Аустралијанац Џулијан Асанж добијао је из мрачних коридора америчке владе (после ће се то локализовати на Челси Менинг из Оперативне базе Хамер, америчке војне обавештајне службе у Ираку) хиљаде фајлова који су попуњавали суморне слике уређења света по логици америчког интереса. Наравно, ту су најдрастичнији примери били ратне слике из Ирака, али то је био само део. Мрак који је ширен из владе, Пентагона, Стејт департмента, ЦИА био је много шири и суморнији.
Е сад, читалац ће се сетити да је Асанаж то достављао у пет водећих редакција западног света – Њујорк тајмс и Градијан (енглески језик), Монд (француски), Шпигл (немачки) и Ел Паис (шпански).
Координација није скривана. И објављивање није заустављано. Чак ни ометано. Напротив, томе је давана изузетна подршка као неком новом начину информисања. Године 2008. Економист, такође изузетан припадник „либералног двора“ (Ротшилди су сувласник магазина), додељује Асанжу награду – за нове медије – зато „што је његова организација извршила велики глобалани утицај“. А 2010. је био личност године по избору читалаца Тајма.
Викиликс служи на „либералном двору“
То сад компликује ситуацију. Нико од њих који су објављивали то што им је Викликис додавао није оптужен за „злочин у вези откривања информација о нациналној безбедности“, сем Асанжа. И не само то, познато је да се вашингтонски уредник Њујорк тајмса Дејвид Е. Сангер, док је редиговао Викиликсове докуменете, консултовао са Стејт Депратментом.
Рече он у интервјуу ПБС-у 10. децембра 2010: „[Ми] смо прошли кроз (документе) тако пажљиво да покушамо да редигујемо материјал за који смо мислили да може да нанесе штету појединцима или да поткопа текуће операције. И чак смо предузели веома необичан корак да покажемо отприлике 100 депеша америчкој влади и питали их да ли имају додатне редакције да нам предложе.“
Сам Сангер је члан Света за спољне односе и групације око Аспен института (чланови и Медлин Олбрјат, Кондолиза Рајс, бивши министар одбране Вилијам Пери, бивши шеф ЦИА Џон Дојч, итд), а везе Њујорк тајмса са америчким обавештајним организацијама (па и Рокфлерима) су неупитне. Асанжа су, док све није кренуло наопако, интервујусала још два члана Савета за спољне односе – Ричард Стенгел за Тајм и Рафи Хачадуријан за Њујоркер.
И не само то, Асанж је у Британији друговао са Хенри Вон Локхрт Смитом (Henry Vaughan Lockhart Smith) „независним новинарем“ из британске Гернадирске гарде, а оснивачем Фронтлајна – у 2010. то је де факто био штаб Викиликса – а што је „медијски ентитет који подржава Институт за отворено друштво Џорџа Сороша“. Смит је сарађивао с НАТО-ом: у Ираку, Босни, Чеченији, Косову… Учествовао је у припремању НАТО-бомбардовања „на терену“ – „као видео новинар на Косову у продукцији под називом The Valley (Долина), која се састојала од документовања наводних српских злочина над косовским Албанцима“. Све је то реализовано уз подршку ОВК, коју је предводио Хашим Тачи.
Прекоманда у Путинову марионету
Онда је све кренуло низбрдо… Пријатељи су Асанжу окренули леђа, неумерене похвале су се претвориле у најгоре оптужбе…
Исти Економист који га је награђивао сад ће наћи да је он „непријатељски агент одговоран за ‘информативну анархију… која кулминира дестабилизацијом америчке демократије'“. У време „Раша-гејта“ кад се „пронашло“ да су Руси „довели“ Трампа на место председника САД и кад је „неко оклеветао Хилари Клинтон“ цурењем мејлова, налазило се да је Асанж, у ствари, „Путинова марионета која ради за Кремљ“.
Чувени новинар Џон Пилџер објавио је докле су ишле лажи недодирљивих: „Гардијан је обајвио низ неистина о Асанажу, не само дискредитовану тврдњу да су група Руса и Трампов човек, Пол Манафорт, посетили Асанжа у еквадорској амбасади. Састанци се никад нису одржали: то су биле лажи.“
Нема везе. Кога занимају чињенице. Дискредитација мора да тече.
Ево још: „Многи верују да је Џулијан Асанж, оснивач Викиликса, херој слободе говора и партнер новинара. Он се исто тако може посматрати и као опасност по националну безбедност“, писаће Њујорк тајмс априла 2019. „Он је помогао Русима да се умешају у америчке изборе. И сад, ухапшен је. Наше колеге новинари нам говоре од моралној компликованости сарадње с мистер Асанжом.“
Џон Пилџер је тврдио да има трага одлуци преокрета: „План за уништење и Викиликса и Асанжа изнет је у строго поверљивом документу од 8. марта 2008. Одељења за процену сајбер контраобавештајних служби Министарства одбране… Главно оружје напада је лична клевета. Те њихове шок-трупе би могле да наступе кроз медије.“
Од азила до затвора
Хапшење Асанжа, подсећамо, уследило је кад је он после седам година, од 2012. до 2019, лежања у условима немогућности кретања у амбасади Еквадора у Лондону. У судском процесу, што би рекли без преседана, Асанж је оптужен по Закону о шпијунажи из 1917. године. Држало се да је починио 18 кривичних дела што је обећавало 175 година робије. Онда је светска јавност суочавана са суморном и полемичном процедуром о изручењу САД.
Још пре деценију Асанж је обитавао у „слободној Шведској“ која се дала у тражење разлога за изручење САД човека који није амерички држављанин. И нађене су две „слободне жене“ које су неко време спавале с аустралијским пастувом, а онда су се сетиле да их је он силовао. Али то је чак и у Шведској било смешно: као увече су се оне слободном вољом давале у те радње, али онда је он њих јутром терао да то понављају, силовао… Судска машта је ипак морала да се мало ослања и на хиљадугодишња знања о мушко-женским односима, који су цветали пре ЛГБТ-идеолошке поплаве, па се нашло да секс јесте био споразуман, али „он није стављао кондом“…
Џулијан Асанж је из „слободне Шведске“ збрисао у „земљу која је створила демократију“, али се у Лондону 2012. испоставило да је најсигурније место за таквог човека мала амбасада Еквадора, јужноамеричке државе у којој је, по западним мерилима, демократија сва у корову а људска права ни клицу не могу да заметну… Слобода се састојала од става председника Рафаела Корее, да не обраћа пажњу на бесни лавеж америчких јавних и тајних институција. Али нађен је човек чије је име обећавало – Лењин Морено, а дело имало разумевања за „амерички национални интерес“ где год да затреба, па и Лондону 2019. године.
И Џулијан Асанж је из малог простора у амбасади стигао до самице у по злу знаном затвору Белмарш.
Уцене, договор и – склањање у заборав
И после 1.901 дана проведених у затвору, независно судство слободних држава нашло је решење: признај да си крив, за само један од 18 злочина које смо ти приписали и – иди. То је супер решење и за Америку. Јер, какво год да је независно судство увек дође до неког исклизнућа, а онда се показује да демократија слабо има везе с оним што о себи прича.
Тако је ово смањење на кривично дело, који носи казну или 10.000 долара и/или до 10 година затвора, омогућило договор да се Џулијану 62 месеца притвора – призна као довољна казна – а онда се решава и опасност судског проверавање „убилачке фантазије ЦИА у вези с издавачем који био подвргнут контроли“.
А то је, према доказима које је објавио новинар Зак Дорфман у прилогу за Јаху-њуз септембра 2021, укључивало „отмицу, испоруку па и убиство“, иза чега је стајао шеф ЦИА у Трамповој администрацији Мајк Помпео.
И они којима је Асанж мрзак сматрали су да би званична објава тог „процеса отркивања учинила ноћном мором за Тужилаштво, а да Асанж никад не види суђење“. Проблем би био и што је Стејт департмент, који је учествовао у објављивању докумената (објављен случај са Њујорк тајмсом), очигледно кршио Закон о шпијунажи.
И ко зна шта би се још могло појавити из муља коме се дубина не може одредити. Тако да је – на суду који није Окружни, него Територијални „на удаљеним острвима од 50.000 становника у Пацифику северно од Гуама а која припадају америчком Комонвелту“ – могла да се изведе представа.
„Моћи ћете да изађете из ове суднице као слободан човек“ изговарала је као на филму часни судија Рамона Манглона и изнела предлог који је усаглашен у Вашингтону. Асанжу је остало да у полуреченици буде оно што је за читав свет и да онда – потврди: он верује да је Закон о шпијунажи према коме је оптужен у супротности са правима из Првог амандмана, али да је [био приморан да] прихвати [у својој молби] да ће охрабривање извора да дају поверљиве информације за објављивање бити незаконит.“ И још, да комедија буде комплетна, од Асанжа ће се тражити , „да уништи информације достављене Викиликсу“.
И тако. Завеса пада. Нема се времена ни за аплауз, иако је представа стварно била добра. Добиће бар награду публике. Али – The Show Must Go On. Мора да се расправља – шта су последице јавног сучељавања председничких кандидата. И шта још све не. Избори су за шест месеци. О Првом амандману ћемо после.
