Има ли Србија веће злато? Андреј се са једног такмичења вратио са пет медаља

„Понекад гледам кроз прозор и често се запитам зашто је нешто тако како јесте, приметим одсјај и на основу њега покушавам да израчунам позицију Сунца“, каже за РТ Балкан Андреј Дробњаковић (16), ученик другог разреда Математичке гимназије који се средином јуна вратио са Међународне научне олимпијаде „СтемКо“ из Сингапура са чак пет златних медаља.

Баш као и у сценама и изјавама које виђамо само у филмовима о екранизацији неких блиставих умова, попут Ајнштајна, Тесле или Рамануџина, тако и бескрајно даровити дечко из Београда суверено влада различитим дисциплинама у којима је помео своју светску конкуренцију – физиком, хемијом, математиком, биологијом и инжењерством.

Док су они радили једну или две области, Андреј је желео да се опроба у свих пет. И уз велико одрицање, вежбање задатака по пет сати дневно, однео је убедљиву победу у свакој.

„Научио сам физику читаве средње школе јер сам се прошлог месеца такмичио са четвртацима на Српској физичкој олимпијади и могу да кажем да сада могу да опишем већину појава око себе. План ми је да још више повећам теоријско знање, а највише бих волео да се бавим електроником, електиричним инжењерингом и квантном физиком. Следеће године бих да се такмичим у астрономији и астрофизици, то је у 4. години али доста унапред учим. Почињем и сопствена истраживања, волео бих да се удубим у разне области, занима ме ЦЕРН, верујем да би то била велика прилика и корак напред у учењу. Не сумњам да ће и то доћи касније“, каже овај свестрани дечко.

Открива да му је узор сваки научник и да се угледа на све њих.

„То су велике главе, волим да кажем да стојимо на раменима џинова. Ништа што данас постоји не бисмо знали да их нема“, подвлачи млади геније.

Каже да је природне науке заволео тек после такмичења из физике и хемије у 7. разреду.

„Тада нисам био толико добар, али на прелазу из 6. у 7. разред су ми се сложиле коцкице у глави и схватио сам шта све могу да урадим. Иако нисам имао превелика очекивања од тог републичког такмичења, кад сам сазнао да сам први, освестио сам да могу све што пожелим, да је само важно да наставим да радим, и од тада не сумњам у своје способности“, каже Андреј.

Открива да му је у основној било лако, да је имао пуно слободног времена, а да је у Математичкој гимназији заправо научио да организује своје време. Због тога не чуди чиме све стиже да се бави.

„Гледам фудбал на Европском првенству, осам година сам тренирао карате и пливање, ишао сам на озбиљне курсеве енглеског језика, свирам клавир итд. Али сада због нових обавеза немам времена да се свиме тиме бавим, али уз добру организацију стигнем да идем са друштвом на тенис и стони тенис, биоскоп. Родитељи ме подржавају у свему, ту су да ме саветују, али не утичу на моје одлуке, пуштају ме да их сам правим“, прича нам док открива планове за будућност – да упише неки од престижних „ајви лиг“ факултета, МИТ, Кембриџ или Принстон.

„На МИТ-у су информатика и физика најјаче дисциплине изучавања. Желим да га упишем како због престижа, тако и због жеље да напустим познату средину и одем у свет одраслих. Верујем и да на нашим универзитетима може да се стекне исто, ако не и веће знање јер имамо изванредне професоре, упућен сам на ЕТФ, Физички факултет или Физички институт, али ми је кључно да се осамосталим“, наводи Андреј.

Каже да је у контакту са бившим ученицима гимназије, од којих им многи често предају додатну наставу.

„Они су јако захтевни професори јер су достигли највећи ниво у својим областима и очекују много, некад и из оних дисциплина које нас и не занимају толико. Научимо много од њих, не само у приоритетним дисциплинама, него нам дају шире знање. Волео бих да по повратку у Србију, нашој талентованој, изванредној и паметној деци, од којих многи и не схватају да су то све, покажем шта све могу да ураде, да дам допринос који ће их инспирисати и мотивисати“, поручује он.

На крају истиче да му значи што је држава показала да цени и поштује његове успехе:

„Стипендије и награде нису питање новчане вредности, верујем да ћемо као држава побољшати науку и мотивисати многе људе, то је знак да верују у нас, да нисмо сами, да стоји иза нас и да нам помаже!“.