Де Гол се преврће у гробу: Хоће ли Французи да постану зараћена страна у Украјини

Шта треба Французима да шаљу своје инструкторе у Украјину и тиме постану зараћена страна? Ово питање поставља професор Правног факултета Бранислав Ристивојевић који истовремено наглашава да не треба да заборавимо чињеницу да је последња јединица која је бранила Рајхстаг у мају 1945. била француска СС дивизија „Шарлемањ“.

Упозорења Путина као и бившег председника Русије Дмитрија Медведева да испоруке оружја Украјини подразумевају директно учешће западних земаља у рату против Русије веома добро чују на Западу али Ристивојевић поставља кључно питање – да ли ће то и разумети.

Спирала заоштравања иде све даље
Ристивојевић сматра да војнополитичка, геополитичка и политичка ситуација у свету ескалира у последње две године а да спирала заоштравања иде све више и све даље. По свему судећи, западне силе су, каже наш саговорник, у све већем искушењу да са својих територија коначно почну и званично да учествују у сукобу.

„Велики проблем са становишта међународног ратног права је што су у искушењу да људе у својим униформама пошаљу на територију Украјине. Ту је проблем ако се на територији једне од зараћених страна нађе војник државе који носи ознаке те треће државе, онда та држава такође постаје зараћена страна. Тамо нема шта да тражи – ако неко жели да буде неутрална страна у неком рату онда у њему не учествује. Ратно право не забрањује трговину са зараћеним странама, међутим ако пошаљете свог војника на зараћену територију онда постајете учесник сукоба,“ објашњава наш саговорник.
Макрон као Америка пред Вијетнам

Данас се, према речима Ристивојевића, Емануел Макрон најавом слања инструктора у Украјину понаша као Америка пред Вијетнамски рат. Тада су Сједињене Државе прво слале инструкторе па онда специјалце да заштите инструкторе, па маринце да заштите специјалце, а на крају рат је трајао 12 година после којег је било 50 хиљада мртвих Американаца и милиони мртвих Вијетнамаца.
„Тешко је предвидети да ли ће се у Украјини усудити да ураде тако нешто али та спирала ескалације иде у негативном правцу. Она води Русију ка ситуацији у којој ће се поставити питање њене нуклеарне стратегије у којој је наведено да ће нуклеарно реаговати само у случају када би земља била егзистенцијално угрожена. Вероватно би то била некакава скала у тактичком нуклеарном оружју, јер не би бацили сигурно одмах стратешко, јер би то био крај целог света,“ уверен је Ристивојевић.

Немачка и Француска су полусуверене земље
Он подсећа на говор председника Русије 2007. у Минхену када је објаснио у ком ће правцу ићи ствари. Док је, оцењује Ристивојевић, било иоле неке способности код појединих западних држава да се боре са притиском Америке, они су се бориле, јер су озбољно схватале његове речи. Међутим, само годину дана касније, на Самиту НАТО у Румунији Американци покушавају да Грузију и Украјину угурају у Алијансу. Томе се, подсећа наш саговорник, супротстављају француски председник и немачка канцеларка, Франсоа Оланд и Ангела Меркел. Данас, уверен је он, тако нешто не би било могуће, јер су и Немачка и Француска као полусуверене земље или несуверене у истом хору. Штавише, оцењује да Француска делује као да предводи неки отпор против Русије у НАТО.
„Верујем да се Шарл де Гол окреће у гробу, јер је управо он рекао да Европа треба да буде од Лисабона до Владивостока, а био је и веома свестан да је један од врло важних механизама за војно- политичку и геополитичку равнотежу у Европи сарадња са Русијом,“ рекао је наш саговорник.

Иако је, каже Ристивојевић, Француска имала незгодне излете у односима са Русијом као што је био покушај Наполеона да 1812. освоји Русију, у већини случајева је са њом сарађивала зато што су имали заједничког потенцијалног непријетеља између себе – Немце који су велики и снажан народ.

„Кад год би се односи Москве и Париза погоршали, Французи би имали проблем, за шта је доказ сам Наполеон који је после пораза у Русији морао да се опрости са својом влашћу. Тада је Француска дефинитивно морала да преда ту, условно речено, бакљу прве државе западног света Енглеској“.
Ристивојевић у понашању западних земаља види бројне симптоме који указују на пропадање те цивилизације.

Он подсећа да је Џаред Дајмонд у својој књизи „Како друштва бирају да пропадну“ објаснио да је један од заједничких именитеља друштава, односно цивилизација које пропадају конзервативност, неспособност да се адаптирају на промене, да се доносе адекватне одлуке спрам околности које су се промениле – географске, климатске, социјалне, политичке, војне…

„Код западних друштава не видим жељу да се промене. Западна цивилизација налази се на крају тог свог животног циклуса који је циркуларан. Имамо врло снажну струју историје која каже да друштвена бића па тако и државе, цивилизације имају цикличне животни ток од свог рађања, сазревања, зрелости, старења до умирања. Западна цивилизација налази се у последњој фази тог тока. Уколико је Освалд Шпенглер у праву, цивилизације обично пропадају у ратовима и у хаосу,“ рекао је наш саговорник у емисији „Од четвртка до четвртка“.