Зашто је нова декларација Србије и Републике Српске – историјска

Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа историјски је документ који по први пут институционализује заједничко деловање Србије и Републике Српске. Декларација по први пут ствара синергију и значи операционализацију заједничке сарадње на свим нивоима.

Овако др Александар Митић из Института за међународну политику и привреду коментарише усвајање нацрта Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа.
Ова декларација усвојена је на заједничкој седници влада Републике Српске и Србије одржаној у оквиру првог Свесрпског сабора. Нацрт Декларације биће понуђен на усвајање скупштинама Србије и Српске.
Декларација против хибридног рата који се води против Срба

Према Митићевим речима, декларација је обухватила све области – од идентитетских питања, преко политике и економије до заједничког деловања и у спољнополитичким питањима. Усвајање нацрта Декларације говори и о приближавању ставова Београда и Бањалуке, што је, како каже, изузетно важно, ако узмемо у обзир колико се радило на удаљавању Србије и Српске и покушају стварања раздора између њих две.

„Овог пута видимо да је процес ишао у другачијем правцу, односно правцу који иде ка обједињавању става, који, по мени, ни на који начин није контроверзан, ни на који начин није усмерен против неке треће стране, већ је у потпуности легалан, у складу са уставима и Србије, и БиХ, Дејтонским споразумом, резолуцијом 1244, као и међународним правом“, оцењује Митић.

Декларација је усвојена правовремено, у тренутку када се српски народ са обе стране Дрине суочава са врло озбиљним хибридним ратом који се против њега води и по питању Косова и Метохије и по питању Републике Српске. Све у свему, Декларација представља квалитативан помак када су у питању односи Србије и Српске, оцењује он.

Кључна питања – одбрана КиМ и Дејтона
Из тачака Декларације може се видети да је фокус стављен на кључна питања – најважнији фокус стављен је на Косово и Метохију и одбрану од угрожавања Резолуције 1244. Са друге стране, фокус је стављен на питања угрожавања Дејтонског споразума, односно питања угрожавања надлежности Републике Српске, објашњава наш саговорник.

Показало се да је резолуција о наводном геноциду у Сребреници, коју је, како Митић каже, у УН-у оркестрирало политичко Сарајево заједно са Немачком и другим западним државама, заправо аутогол јер је испровоцирала формулације о којима Србија до сада није толико експлицитно говорила – иако је јасно да је Србија увек подржавала изворни Дејтон, у Декларацији се експлицитно противи „духу“ Дејтона, односно „креативним интерпретацијама“ Дејтонског мировног споразума, чему су сарајевска политичка чаршија и њени западни ментори склони.
Декларација говори о томе колико је Дејтонски споразум угрожен, апсолутно исправним, али оштрим речима, указује Митић. На исти начин говори се о нелегалности и нелегитимности такозваног високог представника међународне заједнице у БиХ, Кристијана Шмита. У овом ставу дошло је до синхронизације ставова између Београда и Бањалуке, подвлачи Митић.

„Ту је, у последњих годину и по дана и више, постојала дилема око тога да ли Београд, због састанака које је председник Вучић имао са Кристијаном Шмитом, њега ипак признаје. И око тога су се стварале разне политичке игре и недоумице. Мислим да су на овај начин те недоумице стављене по страни јер је Београд јасно стао на становиште Бањалуке, што је од изузетне важности“, каже он.

Дешавања на Косову и Метохији Декларација врло јасно дефинише као етничко чишћење, као оркестриран план етничког чишћења уз некажњивост његових извршилаца, додаје наш саговорник врло се јасно алудира на то ко стоји иза Аљбина Куртија, додаје наш саговорник.
Најважнији идентитетски документ

Декларација је историјски документ и због начина на који третира идентитетска питања, истиче Митић. Она баца у историју употребу терминологију који је наглашаван од деведесетих година прошлог века, према коме се Срби деле на „хрватске“, „босанске“, „косовске“…
Таква терминологија, према његовим речима, није служила само прављењу разлика, већ и стварању будућих посебних идентитета, што се посебно исказало у Црној Гори, где је нови идентитет грађен на антисрпству. Срби из Републике Српске не желе да носе такву врсту политичке „етикете“. Ова тачка Декларације добија на важности зато што су је подржали сви, укључујући и представнике Срба и из Црне Горе и Северне Македоније.
Такође је важно што је у Декларацији истакнута и кључна улога Српске православне цркве у очувању културног, националног и верског идентитета, као и истицање значаја културе памћења везано за Први светски рат, геноцид у Другом светском рату, али за сукобе из деведесетих година, каже Митић.

„Тако да је у Декларацији створена заокружена целина и свакако да се ради о квалитетном документу“, закључује он.