Милан Ружић

Ући ће Ненад Јездић, кад–тад, на Косово и Метохију

17.05.2024.

(Милан Ружић) Фото: С. Гарић

Сведочимо разним забранама Србима да уђу на територију са које никада и нису изашли. У питању су Косово и Метохија. Неупућен човек би се питао ко то брани Србима да уђу у Србију, а када бисте им рекли да су то косовски Албанци који су ван сваког закона и памети отуђили свету земљу тако што су плашили, масакрирали и палили, па онда поставили границе и себе на пиједестале саосећајних дипломата, тај неко би вам рекао да имате талента и да би требало да се бавите писањем услед тако бујне маште.

Елем, нисам и нећу писати о забрани Његовој светости патријарху српском Порфирију да уђе на Косово и Метохију, јер је то очекивано. Наравно, сумануто и безобразно, али сасвим је логично да ће народ који пали цркве и затире гробове сматрати патријарха тих цркава својим непријатељем.

Међутим, забрањен је улаз на Косово и Метохију и једном уметнику, и то не било ком и каквом, него Ненаду Јездићу, прваку драме позоришта у ком је запослен и неуморном тумачу бројних улога, великом домаћину и увек гласно декларисаном патриоти. Наравно, то Јездићево декларисање сигурно има удела у забрани, али они су забрану њему увели као резултат првобитне забране његове монодраме „Књига о Милутину”. И није први пут да се негде брани неко уметничко дело на основу идеолошких претпоставки, али ова представа, као и књига, су нешто што би више помогло лидерима косовских Албанаца када би се одиграло него сада када је забрањено, јер је у питању апсолутно и бескомпромисно антиратно дело. Врхунац литерарног обраћања обичног човека баченог из раја свог дворишта и под родом уснулих њива међу гранате и кише олова. Сведочење лика који прелази Албанију и куне све што има везе с ратом и нечовештвом. И не можемо рећи да је у питању непозната књига. Знају лидери отимача зашто су забранили представу…

Прво, Јездић на сцени носи шајкачу, а не кече, али оставимо то као рефлексни аргумент, први који се уочава. Међутим, мислим да косовски Албанци представу забрањују једноставно зато што им се може. Ништа друго није разлог, јер га је немогуће наћи у здравим паметима, а можда баш у том грму и лежи зец. ОНи су то урадили да понизе Србију и себи докажу да су величине о којима сањају.

Елем, оно што највише боли није та забрана, јер такве потезе најчешће вуку лидери на заласку каријере када њихове империје лажи и малверзација бледе, већ раздире то што претпостављамо да наша држава, због усклађивања са „европским путем” и одсуства жеље да се замери амбасадама Велике Британије и Америке (читајте колонијалној управи), неће реаговати на ове забране.

А најлогичнија ствар би била забранити лидерима косовских Албанаца улазак у Србију, поништити све признате албанске и „косовске” дипломе по југу Србије и отказати чувени фестивал који Београд никада није забранио, иако није у питању култура, већ великоалбанска (у суштини антисрпска) идеологија одевена у рухо културног деловања, а говорим о фестивалу „Мирдита, добар дан” (Србијо, лаку ноћ!).

Свако одсуство одговора на ове провокације мора се сматрати директним одсуством интереса за добробит и част српског народа. Разумем ја високу политику и дипломатске односе, али некада се ствари морају пореметити, избацити из лежишта, па и срушити ради образа, јер не видим да нам је остало ишта више од тога иако је и он запрљан стварима попут ове.

Оно што сигурно могу рећи јесте и то да сам, знајући Ненада Јездића, сигуран да он од те идеје неће одустати и да се сигурно неће смирити док представу не одигра макар је чекао целог свог века. Е то је српски инат – онај инат упослен да се уради нешто добро, лепо и корисно на част целог народа.

За њега се, у суштини, ништа не мења, као ни за Милутина. Сад су само обојица још присутнији и популарнији, већи и одважнији, јер их забрањује некаква фракција једног народа која се доказала само у рушењу, паљењу и убијању. Могли су само да зажмуре на ово и пусте да се представа одигра на Косову и Метохији, али они нису ми да жмуре на све и свашта. Забрањивање представа би требало да дође на почетку, по некаквој историјској аналогији, пре забране књига, цртања карикатура и графита, паљења цркава, кућа, рушења гробова и убијања људи. Ми сочекујемо нормализацију односа са онима који су нам вадили органе. Онда стварно морамо порадити на уопште успостављању односа са здравом памећу.

Представу сам гледао рекордних седам пута. Поред тога што то говори о мојој ненормалности, сигурно говори и о томе колико је представа добра и колико нових ствари увек има да се чује и схвати, а које су вам промакле у читању. Јездићу само остаје да, као на крају сваког извођења, дигне шајкачу високо и изљуби ђедове на сликама иза себе, јер он је свој дуг одужио, а и ући ће кад-тад на Косово и Метохију, па ће он са својим Милутином прећи и Албанију једног дана. У инат!