Заказана седница УН о Сребреници: Какав став Србија треба да заузме према спонзорима резолуције

Генерална скупштина Уједињених нација објавила је на свом сајту да ће расправа о Резолуцији о Сребреници, у којој се догађаји из јула 1995. означавају као геноцид над Бошњацима и установљава се дан сећања на жртве, бити одржана 23. маја.

На више пута одлаганој седници, судећи по најави, биће представљена резолуција чији су спонзори Немачка и Руанда, док је меморијални центар Поточари објавио списак земаља за које наводи да су подржале резолуцију, а међу њима су САД, Турска, Холандија, Италија, Француска… које су ко-спонзори резолуције.

Како би Србија требало да се постави према овим земљама, али и суседима из региона који су готово листом стали уз резолуцију?

Са великим силама какве су Сједињене Америчке Државе које су један од покретача ове резолуције Србија треба да одмери своје кораке, каже историчар проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду.

„Кључно је то што је ово још један подстицај да поставимо сами себи питање: какав је наш однос према геноциду који је претрпео српски народ управо на тлу БиХ у Другом светском рату, па и у Првом светском рату, и шта смо учинили да изградимо културу сећања на геноцид над српским народом. На који начин видимо очигледно систематско уништавање српског народа на Косову и Метохији и да ли је то геноцид или није. Мора се поставити питање да ли се култура сећања на геноцид који је српски народ претрпео гради тако што ћемо умањивати број српских жртава или тако што ћемо неке теме сматрати светим“, каже Ковић.

Он напомиње да је то неопходно не зато да се те теме не би проучавале, него да бисмо смањили ниво толеранције у додиру са оним земљама које су некада починиле геноцид над српским народом.

„А при томе мислим на Немачку, Хрватску, па и САД са догађајима из деведесетих година. Треба да се угледамо на јерменски и јеврејски народ, да у питању геноцида над српским народом наша толеранција буде нулта“, истиче Ковић

Овај историчар сматра да је резолуција један од покушаја да се сакрије геноцид над српским народом.

„Потребно је дa у политици културе сећања када је реч о геноциду будемо врло јасни и врло консеквентни. Ми то нисмо урадили и ово је једна од последица тога“, каже Ковић.

Што се тиче суседних земаља, наш саговорник сматра да према њима треба применити политику одговора истом мером.

„Уколико је политичко Сарајево опредељено да и даље инсистира на оваквој резолуцији онда се мора радити на истраживању геноцида који је починио бошњачки народ над српским народом у Другом светском рату у саставу усташких јединица, али и у најновијим ратовима из деведесетих година. Мора се поставити питање да ли је ‘Олуја’ геноцид. Публицитет који је дат Сребреници је био један од начина да се сакрије оно што се догодило у ‘Олуји’ јер то су хронолошки везани догађаји“, подсећа Ковић.

Једна од карактеристика не само наше спољне политике, већ и карактера, односа према историјској судбини је то да се никада не светимо, наглашава за РТ Балкан редитељ Драгослав Бокан.

„Тиме се још више потврђује апсурдност оптужбе да смо се ми геноцидно светили. Сигурно ћемо остати при свом ставу и када је реч о односу према земљама које ће не само гласати за ту резолуцију о тобожњем геноциду, већ и према оним земљама које су се појавиле као тзв. спонзори. Зато што знамо да то нису реакције народа који би трпели ту нашу осветничку реакцију него њихових политичких елита које су постављене из Брисела и Вашингтона“, каже Бокан.

Он сматра да ће Србија ићи другом логиком.

„У инат свима њима, ми ћемо да јачамо. Покушаћемо да кроз своје несврставање и кроз неутралност изградимо систем у ком омогућавамо да ће управо у Београду бити организована нека нова Јалта нашег времена и успостављен нови мултиполарни поредак јер ми практично постајемо и остајемо једина земља у Европи у којој се то може догодити“, каже Бокан.

Како додаје, наша победа је у нашој снази и верности међународном праву. Он истиче и да сваког ко елементарно познаје историју не може изненадити што су земље региона готово листом стале уз резолуцију.

„То је само наставак једног правца. У време владавине Јосипа Броза те будуће земље тада социјалистичке републике су се окитиле насловима новокомпонованих нација. Током деведесетих су у мржњи према Србији и отпору према СР Југославији добијали разне дарове и подршку Запада. Чак је ишло дотле да је хрватска држава наслоњена на НДХ ушла не само у НАТО него и у ЕУ без икаквих поглавља на тему њеног нужног покајања или одрицања макар од тог дела везаног за организовање конц-логора и системске државне расне законе. Почетак приче о неонацизму у актуелној европској и западној политици није Украјина, већ Хрватска, чином њиховог пријема са прескакањем те спорне теме“, истиче Бокан.