Други дан Васкрса и Свети Ђорђе: Дан буђења природе

Српска православна црква и верници данас славе Васкрсни понедељак, други дан Васкрса, којим започиње Светла недеља и светог великомученика Георгија.

Цела Светла седмица сматра се продужетком једног дана – Васкрса.

На Васкрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, а у многим местима се организују литије, укључујући и манастир Хиландар.

Тамо, рано изјутра, по завршеној служби у храму, монаси излазе из манастирске порте, носећи Црквене предмете, на челу са иконом Богородице Тројеручице.

Васкрсни понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак, јер по народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем зелене траве.

Верници се поздрављају са „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе“ све до Спасовдана.
Свети Ђорђе непоколобљив у вери

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије или Свети Ђорђе био је римски војник пореклом из Мале Азије, Кападокије.

Рођен је у 3. веку у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање.

Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник).

За време цара Диоклецијана организован је најстаршнији прогон хришћана. Будући да је Георгије био хришћанин, супротставио се цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају.

Разделио је сву своју имовину и пошао за својом вером и истином, због чега је цар наредио да га баце у тамницу и свирепо муче да би се предомислио.

После бројних и узалудних мука, услед којих нису успели да поколебају младог Георгија, погубили су га заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу.

Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја, а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра.

Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода.

Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани.
Празник са највише обичаја

Ђурђевдан је празник са великим бројем обичаја.

У народу се сматра за границу између зиме и лета, буђења природе, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.

Стога се већина обичаја који постоје у народном веровању односе на заштиту, здравље и плодност.

Најчешћи обичај је плетење венаца од лековитог биља и прање водом у коју су уроњене лековите биљке.

Оплету се венчићи од ђурђевског цвећа: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана.