Српски душмани новом сребреничком резолуцијом покушавају да наш простор колонизују

ТЕМАТСКА трбина под називом „Резолуција о Сребреници – да ли нам у БиХ пријети повратак у 1991. годину“ одржана је у уторак, 23. априла у београском Прес центру УНС-а у организацији Београдског форума за свет равноправних и информативно-политичких портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.

На трибини су говорили Живадин Јовановић, Александар В. Гајић, Миле Бјелајац, Борис Кривокапић, Александар Раковић, Горан Петронијевић, Зоран Миливојевић, Стеван Гајић и Раде Дробац, који је био и модератор трибине, док је поздравну ријеч у име организатора одржао Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији.

Млађен Цицовић, шеф

Представништва Српске у Србији

Најављена резолуција о Сребреници не треба ни БиХ, ни Србима, ни Бошњацима, ни Хрватима, као ни миру и стабилности у БиХ и цијелом региону.

Коме треба да се након 29 година ова тешка тема злочина који нико не спори износи на терен политике, међународне политике и једном класичном политичком представом руга се и жртвама и њиховим породицама?.

Нажалост, овако не мисли политичко Сарајево, које је без консултација и сагласности институција БиХ, ентитета и конститутивних народа усмјерено на припрему и достављање резолуције Генералној скупштини УН.

Ми у Републици Српској и у Србији разумијемо и мислимо да ће једино цјеловито и истинито сагледавање ратних догађаја у сребреничкој регији, али и цијелој БиХ, допринијети јачању повјерења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација.

Српска, њене институције и њен народ од завршетка рата у БиХ и потписивања Дејтонског мировног споразума изражавају поштовање према свим жртвама трагичног сукоба у БиХ, саосјећају са њиховим породицама и осуђују ратне злочине почињене на свим странама.

Да је тако и данас, када је на сцени политичка представа у Генералној скупштини УН, показује и чињеница да је Народна скупштина Републике Српска 18. априла на посебној сједници усвојила Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду од 1992. до 1995. године и закључке у вези са овим извјештајем.

Важно је рећи и да су Закључни извјештај Независне међународне комисије подржали сви српски политички субјекти, односно све српске странке и партије у Републици Српској.

Међународна комисија, у којој су били Гидеон Грајф, предсједник, те чланови Јуки Оса, Стивен Мејер, Лоренс Френч, Роџер В. Бајарт, Марија Ђурић, Аденреле Шинаба, Ђузепе Закарија, Валтер Маношек и Маркус Голдбах, у свом извјештају закључила да је у Сребереници било злочина, али да то није геноцид.

Поштујући знање и стручност људи који су радили у овој независној међународној комисији, као и напор српске дипломатије, надам се да ће у УН превладати истина, а не политички, војни и економски интереси.

Међутим, треба бити реалан, свијет још није слободан, политички и војни интереси покрили су многе истине и тако довели до многих сукоба, ратова, злочина, ратне сирочади.

Може ли се претпоставити како ће преко Сребренице бити намиривани политички и војни интереси колективног Запада?

Можда би требало упитати и подносиоце ове резолуције и све који ће за њу гласати може ли злочин у Сребреници покрити милионе злочина које су починиле државе и војске Запада широм свијета и одмах одговорити – не може.

Раде Дробац, заменик председника Београдског форума

Србија не може и не сме бити стратешки партнер са онима који јој отимају део територије и проглашавају Србе страдалнике, геноцидним народом, нити са њима да гради будућност.

Крајње је време да се окренемо сопственим интересима, провереним, а не лажним или успутним савезницима, доказаним а не неискреним партнерима. Tреба хитно да се окренемо сарадњи и партнерству са њима, а не са онима који нам стотинама година одузимају територије, краду језик, блате писмо, фалсификују историју, културу, отимају економске ресурсе и будућност.

Живадин Јовановић, председник

Београдског форума за свет равноправних

Сви притисци према Србији и Републици Српској усмерени су на сламање њихове независности и оно што Запад сада чини у вези са Сребреницом само је један од такозваних асиметричних напада ради сламања отпора и увлачење Србије и БиХ у НАTО.

Експанзија ка Русији, Сибиру и Централној Азији најважнији је геостратешки циљ Запада при чему је потпуна НАТО контрола Балкана због његовог географског положаја једна од веома значајних претпоставки за то.

Англосаксонски фактори воде дугорочну политику слабљења, дробљења и неутралисања српског народа као политичког фактора на Балкану. Западу поготову смета процес јачања специјалних паралелних односа Србије и Републике Српске, њихово инфраструктурно повезивање, координација у привреди, култури, образовању и у међународним односима.

Водећим земљама Запада посебно смета што руководство Републике Српске руководећи се универзалним принципима међународног права и својим виталним интересима не жели да се сагласи са увођењем једностраних санкција Русији и што следи политику војне неутралности Србије, спречавајући на тај начин да БиХ уђе у НАTО.

Враћање питања резолуције о Сребреници у модификованој форми у Генералну скупштину УН има двоструки карактер – узвраћања Русији и жигосања српског народа. Сви напади западних сила на српски народ увек су имали антируски и антисловенски карактер, што је данас видљивије него раније.

Александар Гајић, професор

Правног факултета у Београду

Догађаји који су уследили након пада Сребренице јула 1995. године обилују контроверзама.

Нацрт резолуције иде за тим да се учине недодирљивим и непромењивим управо најспорније квалификације – квалификација убистава извршених након пада Сребренице као геноцида, као и број жртава.

Том резолуцијом се жели потврдити нешто што стоји у пракси Хашког трибунала, при чему је управо тај трибунал допринео политици некажњивости злочина према Србима.

Питање Сребренице није до краја истражено и истина није до краја утврђена. Неспорно је да постоји злочин, али је много тога утврђено на основу посредних доказа, а често и нагађања.

Боде очи да је 11. јул изабран као дан сећања иако је стрељање било неколико дана касније.

Боде очи и давање посебне улоге Суду БиХ у резолуцији. Цциљ тога је да се оснажи његова надлежност.

 Таквом нацрту резолуције није место пред УН не само због њених спорних одредби, него и зато што је питање БиХ још пред Саветом безбедности, за коју је више пута констатовано, па и резолуцијом из 2023. године, да представља претњу међународном миру и безбедности.

Стављање резолуције о Сребреници пред Генералну скупштину УН је кршење Повеље УН.

Миле Бјелајац, директор Института

за новију историју Србије

Резолуција о Сребреници један је од осмишљених корака на унификацији БиХ по сваку цену и њено увлачење у НАТО. Њоме се превенира и могући захтев Републике Српске и Србије за уједињење у случају да се исто право дозволи косовским Албанцима и држави Албанији.

Та резолуција са захтевом да се то више никада не пропитује треба да блокира, цементира све оно што није пријатно, када је у питању анализа рада Хашког суда, где је извршена редефиниција дефиниције геноцида из 1948. године коју је донела управо Генерална скупштина УН.

Према нацрту спорне резолуције, један народ трајно би био обележен као геноцидан, те да би било забрањено било какво чак и научно истраживање сложених историјских токова деведесетих година прошлог вијека.

То би представљало тежак преседан. Тиме би добиле на снази све оне грешке, обмане и инструментализације прошлости од 19. до 21. века како су дате по експертима у процесу пред Међународним судом против немоћног и усамљеног Душка Тадића.

Тако треба да остану без права на пропитивање све нелогичности у раду и конституисању Хашког суда, лажни сведоци, двоструки стандарди пропагандни рат и митови које је произвео, затим специјални рат, злочини свих сукобљених страна, поновно страдање српског народа у 20. веку.

Све би то било забетонирано по интенцијама овако донете резолуције.

Валентин Инцко наметнуо је измену Кривичног законика БиХ управо на тему „негирања геноцида“ у Сребреници. То се то у пракси види и на примеру некадашњег члана владе у Приштини Ивана Тодосијевића, који је осуђен на две године затвора зато што је рекао да је такозвани геноцидни масакр у Рачку превара.

Сам процес трајао је само два дана, а како и не би кад је мит о Рачку потпорни суд за правдање НАТО интервенције против СР Југославије. Рачак је симболички угаони камен новог албанског наратива о геноциду. Слично ће бити и после ове резолуције – само двапут подвучено.

И експерти УН и самог Хашког трибунала оповргавају оно што је било политичко махање у Савету безбедности УН од америчког државног секретара/ Медлин Олбрајт о 8.000 жртава.

Ничим није аргументовано ни форензичким анализама броја посмртних остатака да се ради и о половини тог броја. Моје питање још 2001. године постављено на међународном нивоу било је – прво нису биле заштићене зоне, а друго – где престају земни остаци асанација ратишта, а где почињу гробнице са стрељаним и убијеним у покушају бекства војним заробљеницима?

Било би недопустиво ускратити право међународној заједници да пропитује и да се учи на том историјском примјеру.

Борис Кривокапић, професор

међународног јавног права

Иницијатива за резолуцију о Сребреници у УН може бити прилика за Србију да озбиљније шири истину у свету.

Србија би требало да подсети свет да је Хашки трибунал основан незаконито, да је као таква незаконита институција почео да ствара ново међународно право, променио концепте о геноциду и чак дошао до закључка да се геноцид може извршити убиством само једне особе.

Хашки трибунал није утврдио ко је имао геноцидну намеру, као ни колико је жртава било у Сребреници, те никога није осудио као непосредног починиоца геноцида, а осудио је само једног учесника стрељања и то за злочин против човечности, при чему се ни не зна ко им је наредио да стрељају заробљенике.

Зашто не бисмо позвали неке од угледних режисера, Оливера Стоуна или Мајкла Мура, који мисле својом главом и награђивани су аутори или новинаре као што су Сејмур Херш или Такера Карлсона. Кад они напишу нешто то ће одјекнути много више.

Александар Раковић, историчар

Веома важно да ли ће Израел исказати подршку и солидарност са Србима при гласању о резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН.

Лепо је и веома важно што Ефраим Зуроф, Јехуда Бауер и Гидеон Грајф говоре о томе и сведоче чињенице да није било геноцида у Сребреници, али је битно и како ће гласати држава Израел.

Није добро да Израел буде уздржан, нити да једноставно њихови представници не буду у Генералној скупштини УН и да због тога не гласају.

Ако је реч о солидарности, која са њихове стране треба да дође, а односи се на Други светски рат и страдање Срба, Јевреја и Рома у нацистичким и усташким логорима смрти, онда би било логично да Израел нипошто не подржи ову резолуцију и да подржи Србију и Републику Српску.

Није познато да је ико у Европи толико лијепо говорио о Израелу као предсједник Републике Српске Милорад Додик.

 Додик је непрестано инсистирао на тим братским односима Републике Српске и Израела. У томе су га подржавали и неки израелски политичари који су говорили да је Република Српска за Србе исто што и Израел – гаранција да никада више неће бити геноцида над нашим народом, па да видимо сада како ће Израел гласати.

Надам се да ни муслиманске земље неће бити тако наивне да не виде да их Запад само користи као своју полугу за стављање стигме на леђа српском народу.

У целој иницијативи постоји велика жеља Немачке да скине стигму са геноцида и Холокауста који је починила током Другог, али и у Првом светском рату, али и жеља неких других, као шти су Хрвати, којим је тешко пало то што није дошло до канонизације усташког викара Алојзија Степинца.

Они желе да скину терет геноцида са себе.

           Зоран Миливојевић, дипломата

Прича о Сребреници поново се актуализује јер је Балкан већ дефинисан као западна сфера утицаја.

У политичком смислу је та акција изузетно штетна и дугорочно опасна за положај Републике Српске и Срба у целини.

Смисао одредби резолуције које, мада необавезујуће у формално-правном смислу, политички стварају амбијент за дисквалификацију српског народа у дугорочном смислу и са конкретном `понудом` платформе обнављања тезе о `геноцидној творевини` за довођење у питање политичке и моралне основаности и постојаности Републике Српске.

 Одлучност да бране своју самобитност и слободу на овим просторима, уз неопходно јединство, кључни је механизми одвраћања и одбране Срба у сваком погледу.

Горан Петронијевић, адвокат

 У Сребреници се у јулу 1995. године није десио ни геноцид, ни стравичан злочин, него ратни злочин над заробљеницима, а (муслимански лидер) Алија Изетбеговић учествовао је у креирању тих догађаја.

Када су чланови Председништва БиХ 1999. године поменули Алији Изетбеговићу да би требало да оду у Дрвар и одају пошту српским жртвама, тада је хрватски члан /Анте/ Јелавић рекао да се оде и у неко хрватско место, а и у Сребреницу, на шта је Алија рекао да у Сребреницу не би никако, `јер би га тамо они из СДС гађали камењем`.

Јелавић је тада рекао Алији: „Добро знаш да то не би био СДС него твоји и ти знаш зашто.“

Волео бих да неко од тадашњих актера посведочи о томе.

Алија Изетбеговић је знао шта га чека и шта је урадио. И није то био први покушај. Био је и на Горажду покушај мешања НАТО на страни муслимана. Тако да морамо све то имати у виду и да се боримо за истину и не смемо престати ниједног тренутка.

Једном за свагда треба запамтити да је злочин у Сребреници био ратни злочин, а да су и они који су у извештајима наведени као „дјечаци“ били потенцијални борци, а и неке жене, припаднице такозване Армије БиХ, носиле су оружје.

Била је наоружана колона, али не у потпуности, јер је у њој било и цивила који нису били наоружани, али ћу вас подсетити на њихову стратегију о којој говори неколико њихових заштићених сведока које смо успели да доведемо и који су говорили да нису имали довољно, оружја, али јесу људства. Када један падне други узима оружје, то су потенцијални борци.

Чин погубљења, стрељања и узроци тога нису се могли десити без индиректног учешћа страних обавештајних служби, јер постоји обиље докумената којима ће се озбиљно бавити историчари.

У том тренутку се појавила тешка и срамна диспропорција у статистици смрти коју су они прописали тамо јер је требало Србе приказати као изразите злочинце а муслимане као изразите или претежно жртве. Статистика их је у том тренутку демантовала јер је, имајући у виду попис из 1991. године, број жртава на свим странама био сразмеран и одступања би била нула до један одсто.

У БиХ водио не само грађански, него и верски рат. То су они са Запада знали и знали су да нико није имун на злочин. Истина се прекраја, а да би се прекрајала – сребренички случај је један од начина да се то учини и зато су обавештајне службе приступиле једној врсти диспропорције.

 Срби су страдали сразмерно свом броју у БиХ, а број убијених у Сребреници је предмет манипулације и најближи број жртава је онај који је утврдила Комисија за Сребреницу – око 3.714.

За Брањево, које се сматра најмасовнијим губилиштем, сада можете да добијете податке да је било више од 1.400 жртава, у Кравици више од 1.300, а у Касаби више од 1.200. Код свих ових случајева имате само један проблем, по хиљаду људи је додавано. То су показала сведочења у Хагу.

Зна се да је на економији на Брањеву било максимално 420 људи.

Несрећни муслимански народ се у Сребреници крваво напатио, али не од Срба, него од сопствених злочинаца, пре свега, муслиманског ратног команданта Насера Орића.

Муслимани у Сребреници су  повећавали број тадашњих становника да би добили више хуманитарне помоћи, па је 5.000 људи дописано.

Србима не преостаје ништа него да се боре и да чињеницама указују да није било ни геноцида, ни страшног злочина.

Стеван Гајић, политиколог

Сребреничка резолуција је манифест неоколонијализма у Европи.

Сребреничком декларацијом коју је покренула Немачка, а иза које стоји цео политички Запад, српски душмани покушавају да овај простор колонизују. Неоколонијализам Запада, успостављен после победе у Хладном рату, данас се руши у целом свету, а Срби су поново објекат покушаја компензације за претрпљене поразе на другим фронтовима.

НАТО жели да анектира БиХ док Србији, попут Хабсбуршке монархије, латентно прети ратом.

 „Уместо ултиматума Хабсбурга, данас имамо резолуцију чији је смисао да, осим сламања српског духа и натоизације остатка Балкана, Србе посвађа са њиховим природним савезницима.

Огромна већина муслиманског света данас је уз Русију и Кину у борби за крај западне хегемоније, а Срби су природно на тој страни геополитичке барикаде, што Западу неописиво смета.

Због тога је смисао срамне резолуције о Сребреници да нас посвађа са савезницима и вечито закуца у западни блок, у статусу коме ни роб не би позавидео. Управо тај план Срби ће осујетити, као што су осујетили онај хабсбуршки, а резултат историјског процеса који је у току биће нестанак НАТО који данас није ништа мање анахрон, него што је то била Хабсбуршка монархија 1914-те.